Godinu ranije ostao sam iznenada bez oca, u isto vreme diplomirao na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pa po tadašnjim humanim normama, počeo sa pripravničkim stažom u očevom preduzeću.

Ratne godine, nemaština i fabrika nisu me oduševili pa sam se javio na oglas škole sportskog novinarstva u listu „Sport“.

Vrlo brzo, s obzirom na fakultetsko obrazovanje, prebacili su me u redakciju, na poslove. Usledila je slična priča na SOS-u, tada sportskom kanalu Studija B. 

I evo me i dandanas zaražen žurnalistikom. Ali šta je sa „Sportom“? Ko ga je inficirao? Moje kolege štrajkuju, izbačeni su na ulicu, obespravljeni i poniženi.

Nije vreme za priču o Olimpijskim igrama i Riju kada koleginica Rada Nikolić, zaštitni znak košarkaške rubrike, doživljava mobing, kao i ostali iz branše. Ako za nekog znam da je častan, vredan i pošten, onda je to Rada.

Dužnost je mnogih velikih trenera i igrača, bivših i aktuelnih, koje je Rada intervujisala tri decenije ili pitala na konferencijama, hvalila ili kudila, da se bar oglase, kao i za list uz koji su odrastali i postajali neko.

Rado, kolege, izvinite što mogu samo ovoliko.