Novinari nisu više društveno-politički radnici već komunikatori manipulativne komunikacije.

U ovoj oceni Cvijetina Milivojevića, politikologa i bivšeg novinara

sažeta je suština istraživanja koje je sproveo Sindikat novinara Srbije u okviru projekta “Da li mediji u Beogradu ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima” koji je sufinansiran sredstvima grada Beograda.

Privatizacija pokosila lokalne medije

U razgovoru za SINOS, Cvijetin Milivojević  kaže da savremeno novinarstvo nije isto kao ono od pre neku deceniju. Ono se sada, kaže, može nazvati  PR novinarstvom, propagadnim novinarstvom, ili spin novinarstvom. U svakom slučaju ono nema veze sa onim što je izvorna misija novinarstva.

- Samim tim i novinari su evoluirali iz društveno-političkih radnika u komunaktora manipulativne komunkacije.

Naš sagovornik kaže da ovakva situacija udaljava novinarstvo od javnog interesa.

- Nekada smo imali jednu političku partiju  pa se sve vagalo manje više u odnosu na nju.

U ovom trenutku, novinar mora da bude u funkciji više centara moći i zasita je teško biti objektivan i profesionalan. Jer, sve se svodi na navijačko novinarstvo. Primera radi, oni koji sada gledaju mejnstrim medije ne mogu da znaju ko još osim vladajuće partije izlazi na izbore.

Naš sagovornik ističe da bi novinarstvo u Srbiji bilo više u službi javnog interesa, što je njegova suština trebalo bi jačati lokalne medije koje je pokosila privatizacija 2014. godine.

-  Koliki je značaj lokalnih medija najbolje svedoči činjenica da bi Miloševićeva krađa glasova prošla bez pardona da nije njih bilo. Dakle, neophodno je jačanje lokalnih medija. Oni su ti koji se bave konkretnim akterima na svom područiju, znaju kome se obraćaju i koje teme su im bliske.  Ovako samo imamo glad za informacijama.

Kada je o profesionalnom i socioekonomskom položaju novinara reč, Milivojević kaže da ozbiljno zamera novinarskim udruženjima, pre svega Udruženju novinara Srbije što nije organizovalo ozbiljnu raspravu o licenciranju novinara:

- Sada je postalo popularno da novinar nije samo novinar, već se često predstavlja kao još nešto dodatno. Jer, nije dovoljno samo biti običan novinar.  Najčešće dodaju sebi zvanja  publicista, pisac, infulenser...Zato je i dalje aktulena izjava Đure Jakšića s početka 20.veka “da svako može da svrne u redakciju k’o u neku mezuanu”

Nema opravdanja za neprofesionalizam

Prof.dr Saša Mirković, ekspert za medijsko zakonodavstvo  smatra da “ako je suditi po zakonu – mediji ne rade u javnom interesu”.    

- Ako se kao kriterijum podrazumeva ono što kao javni interes propisuje Zakon o javnom informisanju i medijima, jasno je da najveći broj medija u Srbiji ne radi u skladu sa javnim interesom – kaže u razgovoru  za SINOS prof.dr Saša Mirković, ekspert za medijsko zakonodavstvo.

Na pitanje SINOS   da li je potrebno da grad Beograd ima svoj javni servis, kao što je nekada bio Studio B, Mirković objašnjava da  važeći Zakon o javnim medijskim servisima propisuje da jedino postoje republički i pokrajinski javni medijski servis:

-  Pre usvajanja pomentog zakona 2014. godine, nije postojao nijedan lokalni javni medijski servis.

Drugim rečima, Studio B i neke druge lokalne RTV stanice su samoproklamovani javni medijski servisi koji su pre privatizacije bili javna preduzeće u vlasništvu lokalnih samouprava što priznaćete, nije ekvivalent zakonom definisanom javnom medijskom servisu.   Dosledno poštovanje Zakona o javnim medijskim servisima obesmišljava ideju o nastanku novih javnih medijskih servisa.  Selektivna primena pomenutog zakona i neispunjavanje uloge koje treba da imaju RTS i RTV ne treba da se rešava formiranjem novih javnih medijskih servisa već pritiskom da se usvojeni zakonski okvir dosledno primenjuje.

SINOS: Većina novinara ima platu znatno nižu od republičkog proseka. Može li novinar kao slabo plaćen uposlenik, koji često zavisi od samovolje vlasnika medija u smislu isplate zarade, da radi u službi javnog interesa?

- Ako želi da se bavi novinarskom profesijom, novinar treba da radi u službi javnog interesa i da poštuje profesionalni kodeks – izričit je Mirković. -  Ne postoje opravdanja, uključujući i niske plate, za neprofesionalizam i nepoštovanje proklamovanog javnog interesa.  Niko nije prisiljen da radi posao kojim je nezadovoljan - u tom smislu, novinarska profesija nije nikakav izuzetak od drugih profesija.

SINOS: Zašto nema sindikata u većini privatnih medijskih kuća?

- Ovo je prevashodno pitanje za zaposlene u privatnim medijskim kućama – kaže naš sagovornik. -Zaposlenima u medijskoj kući u kojoj sam bio direktor, sindikalno organizvanje je svojevremeno bilo omogućeno.

SINOS: Zašto ima sindikata u javnim servisim?

- Zato što su imaju dugu predistoriju i nastali su u periodu kada su javni medijski servisi bili državni mediji sa mnogo većim brojem zaposlenih.

SINOS: Šta su po vašem mišljenju glavni problemi u novinarstvu danas?

- Politički pritisak i odsustvo medijske autonomije, nepoštovanje etičkih standarda profesije, loš kvalitet medijskih sadržaja, senzacionalizam i tabloidizacija.

Medijska reforma iskorišćena za interese političke klase

Vladan Glišić, advokat iz pokreta Narodna mreža ukazuje da koncept privatizacije medija, što je bio glavni narativ tzv. medijskih reformi u skladu sa potrebom upodobljavanja naših medija standardima EU sam po sebi medije gura da ne rade u javnom interesu. Verovati da mediji koji su pod kontrolom privatnog kapitala mogu da rade u javnom interesu isto je kao i verovati da vukovi mogu da čuvaju stado – nema dileme za sagovornika SINOS Vladana Glišića.

On dalje u razgovoru za SINOS objašnjava:

- U procesu upodobljavanja naših medija standardima EU lokalni vlastodršci su uradili

mnogo toga što nisu ni zahtevi iz same EU.  Na primer, zahtev da se država povuče iz vlastništva nad medijima išao je do toga da se ukinu i mediji pod kontrolom lokalnih samouprava pa je tako i privatizovan TV „Studio B“ – legendarni medij koji je nosio duh Beograda i sve talase borbe za demokratizaciju. Iako Austrija (koja po veličini odgovara Srbiji) ima šest regionalnih javnih servisa Srbiji nije dozvoljeno da ima ijedan van Vojvodine. Tako mi danas imamo samo Javni servis na državnom nivou -RTS i pokrajinski javni servis – RTV Vojvodine.

Da su se poštovali kriterijumi kakvi su bili u Austriji – Beograd bi kao značajna regionalna celina u Srbiji mogao da ima svoj javni servis – kakav je bio Studio B. To nije dozvoljeno jer su postojali privatni interesi političke klase u Srbiji za čije sprovođenje je iskorišćena tzv. Medijska reforma – isterivanje države iz vlasništva nad medijima. Međutim, uzimajući u obzir da je Beograd po mnogo čemu privilegovan u odnosu na ostatak Srbije (zbog velike i štetne centralizacije) – to je manji problem nego to što svi ostali krajevi Srbije  nemaju svoj javni servis. Dok je Vojvodina privilegovana Šumadija svoj javni servis nema, nema ni jug Srbije, ni Istok a ni Zapadna Srbija! Dakle, da su se reforme sprovodile stvarno i samo po zahetevima iz EU, a bez dodatnih mešetarenja lokalnih medijskih mogula i interesnih grupa bilo bi prirodno da postoji javni servis Beograda i javni servisi u svim ostalim većim regijama Srbije – kao u Austriji.

Kada je o položaju novinara reč naš sagovornik smatra da novinar koji je sveden na prekarijat ne može da bude službenik u odbrani javnog interesa u informisanju građana:

- Novinar jeste profesija koja bi u sređenom društvu bila neko ko ima skoro ovlašćenje javnog službenika sa zadatkom da štiti interes građana da bude objektivno i pravovremeno informisan o svim važnim pitanjima u društvu o kojima bi onda mogao da pravilno odlučuje kao politički subjekat. Kako tu ulogu da ostvaruje novinar koji egzistencijalno zavisi od privatnih vlasnika medija u kojima radi? To bi bilo kao da očekujete da državni službenik radi u javnom interesu a da platu prima od privatnih vlasnika kapitala – i to da mu ta plata uvek može biti smanjena kada vlasnik kapitala nije zadovoljan njegovim radom.

Još bolje za kontrolu nad takvim službenikom-novinarom bi bilo da mu je plata nepristojno mala pa da opstajući uvek na ivici egzistencije ne bude ni u kondiciji da pravi probleme privatnom interesu kada se ovaj nađe u sukobu sa interesom zajednice i društva kao celine.

Ovakva situacije je, smatra Glišić i razlog zašto nema sindikata u privatnim medijskim kućama:

Vlasnici kapitala socijalno neodgovorni

- Sindikata u većini privatnih medija nema jer je to suprotno interesu vlasnika kapitala koji kontroliše taj medij. Sindikati služe da zaštite novinare a kapital ih je u svojim preduzećima pa i medijima trpeo samo kada je to zahtevala država. Pošto naša država ne želi da se meša u stanje u privatnim medijima (jer je to suprotno upodobljavanju istih standardima EU) to ne može ni biti sindikata u privatnim medijima. Današnji vlasnici kapitala su socijalno odgovorni samo onda kada im to marketinški odgovara. Oni danas u Srbiji procenjuju da im to nije potrebno.

Kao glavni problem u novinarstvu u Srbiji Vladan Glišić vidi katastrofalan zakonski okvir za rad medija – dakle država koja nema hrabrosti da štiti nacionalni interes naroda čija je država, da štiti socijalni interes svojih građana koji rade u medijima, da štiti javni interes svojih građana koji bi trebali da budu objektivno, pravovremeno i dobro informisani kako bi bili punopravni učesnici u procesu donošenja društveno-političkih odluka. To je početak svih problem u medijima. „Što se krivo rodi, vreme ne ispravi“ kako je govorio Valtazar Bogišić. Ili što bi rekli – ako uđete u pogrešan voz svaka stanica vam je pogrešna.

Koncept uređivanja medija u Srbiji je potpuni promašaj. Zato, jer nema države da štiti svoje građane i novinare kao javne delatnike u zaštiti javnog interesa u informisanju slede i ostali problemi: privatni vlasnici medija bez straha da će ih država obuzdati u medijskom prostoru, jure za ekstraprofitima. Zato novinare pretvaraju u prekarijat sa neizvesnim i niskim platama – to im povećava profit a i čini novinare poslušnijima. Jureći profit po svaku cenu oni medije svlače u kaljugu senzacionalizma i tabloidizacije jer to želi prostačka publika koja se u međuvremenu pojavila odnekud.

To odnekud je takođe razaranje prosvete i obrazovnog sistema jer država koja je svedena na koloniju nema želju da joj narod bude obrazovan do nivoa samosvesnih građana već da bude beslovesna rulja neobrazovanih koji ništa ne razumeju i kojima je lako upravljati. Kome tu treba profesionalni novinar koji svoj posao radi objektivno, trudeći se da dođe do istinite realnosti a ne da bude sluga medijskog spinovanja – zamajavanja neobrazovane publike koja nikada neće doći do nivoa samosvesnih građana?  

Ucenjeni novinar sa jedne strane, osuđen na tabloidnog stvaraoca nema s druge strane slobodnog građanina koji će se takvom senzacionalizmu suprotstviti već publiku koja baš traži spinovan a ne kvalitetan sadržaj u medijima. Ucenjen novinar naravno da nema mogućnosti da poštuje etičke i druge standarde profesije jer to vlasnik od njega i ne traži, pa i ne plaća, a potrebno mu je sve potpuno suprotno od toga – neprofesionalno i neetično ali po standardima što većeg profita. Tako se podilazi neobrazovanoj publici a usput i mnogo sitnih, privatnih interesa može da se ispinuje i izlobira kao javni interes – zloupotrebom medija..... Kada se sagleda ovaka slika našeg novinarstva i medijskog prostora priča o političkim pritiscima je samo „šlag na tortu“ i kad stignemo do toga mi smo već na višem novou rasprave...

Zaključak:

- Oslabljen status novinara;

- Urušeno novinartsvo na lokalu;

- Ne poštovanje Zakona o javnom informisanju u delu koji se odnosi na zaštitu javnog interesa,

- Promovisanje privatnog u javni interes;

- Odgovornost države za širenje primitivizma i izostanak mehanizama za zaštitu novinara.

Preporuke:

- Obezbediti edukaciju novinara i medijskih radnika o pravima i značaju sindikalnog udruživanja i delovanja;

- Uspostavljanje socijalnog dijaloga u medijskoj delatnosti i potpisivanje granskog kolektivnog ugovora kao krovne zaštite za novinare i sve radnike zaposlene u medijima po bilo kom osnovu.

- Formiranju lokalnih i regionalnih javnih servisa jer je to najbolji način da građani na lokalu imaju pravovremene i kompletne servisne informacije i istovremeno, ambijent koji omogućava novinarima i medijskim radnicima ostvarivanje radnih i profesionalnih prava i sindikalno udruživanje.

Izvor: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat