Lokalni javni servisi čuvari javnog interesa na lokalu 

“Sloboda štampe je sloboda dve stotine bogatih ljudi da šire svoje mišljenje. Slobodan je ko je bogat”, poručio je svojevreno  nemački publicista Paul Zete.

U knjizi 1000 Amerikanaca Džordž Seldes je to ovako opisao: “Mi se u Americi hvalimo  da imamo najslobodniju štampu na svetu, a o javnom mnjenju govorimo kao o najvećoj snazi u zemlji. Medjutim, naša je štampa slobodna samo onoliko koliko to želi nekolicina ljudi koji su njeni vlasnici, ili je kontrolišu ili je pod njihovim uticajem.”

Koliko su mediji zaista slobodni i da li su novinari stvarno čuvari javnog interesa, pitanja su koja se na ovim prostorima uvek iznova postavljaju. To je i tema projekta SINOS “Novinari - čuvari javnog interesa” koji je finansijski podržala gradska opština Lazarevac.

Često se govori o pravu javnosti da bude svobuhvatno, blagovremeno i istinito informisana, o tome da novinarstvo treba da bude u službi javnog interesa, da novinarstvo postoji radi javnog interesa.

Neke zemlje imaju ugrađen „javni interes“ u svoje pravne sisteme. Na primjer, niz zemalja štiti „uzbunjivače“ koji na svom radnom mestu upozoravaju na nepravdu. Većina medija, iako je dužna da radi u interesu građana, privatne i pojedinačne interese, kako samih medija, tako i političkih i ekonomskih nosilaca kapitala, prikriva javnim interesom.

Vlast i medijska udruženja na istoj strani

Skupština Srbije usvojila je 2. avgusta 2014. godine set medijskih zakona koji je definisao potpuno povlačenje države iz vlasništva medija. Za medijske zakone glasali su poslanici vlasti i opozicije, podržali su ih OEBS i Briisel a medijska koalicija (UNS, NUNS, NDNV, ANEM, Lokal press i Asocijacija medija ) nazvali su ih reformskim zakonima.

Izmena medijske scene otvarila je niz pitanja: da li privatno vlasništvo, u do sada budžetskim medijima, znači manje ili više slobode u izveštavanju? Da li umire lokalno novinarstvo u javnom interesu? Čeka li medijsku scenu još jača tabloidizacija? Kako će izgledati takozvano projektno sufinansiranje? I zašto u Zakonu o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine nema šest javnih servisa, predvidjenih Medijskom strategijom iz 2011. godine?

Tadašnji državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković objašnjavao je da se Medijska koalicija protivi formiranju regionalnih javnih servisa,” jer je to politički motivisan projekat” i da “deluje potpuno nerealno da se uvedu dodatni nameti i dodatne budžetske linije za finansiranje lokalnih javnih servisa”. 

Rade Veljanovski, profesor radijskog novinarstva na Fakultetu političkih nauka, oduvek se glasno zalagao za povlačenje države iz medija i učestvovao je u izradi preliminarnog nacrta medijskih zakona. Slabo interesovanje privatnika za kupovinu medija  komentarisao je ovako: „Ljudi nemaju para, a sa druge strane se u Srbiji pokazalo da medijski biznis baš i nije neki biznis – na tome se ne može zaraditi novac. U Srbiji ima možda dva tri medija koji mogu nešto da zarade. Tržište je slabo, a medija ima previše.“

To, ipak nije promenilo njegov stav da je vlasnička transformacija neminovna jer je „status javnog preduzeća najgori status za jedan medij“. Kao primer da bi država i lokalne samouprave morale da drže ruke dalje od medija Veljanovski je pominjao Studio B, “nekada svetionik demokratije, čiji program u poslednje vreme liči na PR službu beogradske i republičke vlasti”:

- On je pod apsolutnim pritiskom i uticajem jedne političke stranke koja je na vlasti“, govorio je Veljanovski.

Iako je republička vlast demantovala da utiče na medije, u Ministarstvu kulture i informisanja su javno objašnjavali da je prednost privatizacije „u smanjenju uticaja na uređivački koncept putem direktnih državnih subvencija na svim nivoima vlasti“.

- Taj argument je načelno ispravan, ali ne otkriva celu istinu o stanju medija u Srbiji, ukazivao je Zoran Nikolić, ondašnji izvršni direktor portala Cenzolovka: „Problem je u tome što imamo daleko veći politički uticaj na medije putem oglašavanja. Već imamo drugu vladu koja praktično kontroliše agencije koje se bave velikoprodajom oglasnog prostora i vremena. To su agencije koje su u vlasništvu ili visokih funkcionera stranke na vlasti, ili se mogu povezati sa ljudima na vlasti kroz istoriju zapošljavanja, prijateljske i kumovske veze. Ukidanjem oglasa praktično stavlja brnjica nepodobnim medijima i da to vodi totalnoj kontroli”.

U Ministarstvu se nisu osvrtali na takva upozorenja:

- U Srbiji ima 1.447 javnih glasila i privatizacija od 74 medija  nikako ne može uticati na dostignuti nivo slobode izražavanja u Srbiji.  Javni interes biće sačuvan takozvani projektnim sufinansiranjem – mediji i nezavisne produkcije moći će da konkurišu za razne projekte i da dobiju do 80 odsto potrebnih sredstava.

Ne vide rešenje, jer ne vide problem 

Britanski pisac Gilbert Keith Chesterton, britanski pisac,  sa nadimkom ‘princom paradoksa’ Zabeležio je i ovo: Nije problem u tome kad neko ne vidi rešenje. Problem je kad ne vidi problem. Ova krilatica dobila je puno značenje na “reformskom medijskom putu” .

Bilo je mnogo onih koji su upozoravali da je “stvar krenula po zlu” ali se vlast i medijska koalcija nisu na to osvrtali.

Na tribini koju je 2015. godine organizovala u Beogradu NVO Mašina upozoreno je da je “situacija sa privatizacijom  medija daleko od obećanja donosioca zakona o stvaranju boljih uslova za rad u medijima i medijskom pluralitetu.

- Novinari i drugi medijski radnici u Srbiji se nalaze u izuzetno prekarnom položaju. Najveći broj njih radi za plate koje su ispod republičkog proseka, dok velikom broju one kasne kao i doprinosi za zdravstveno i penziono osiguranje. Vlasnici medija i raznih oglašivačkih i marketinških agencija vrše pritisak na rad novinara i novinarki što dovodi do cenzure i autocenzure koje sprečavaju adekvatno informisanje građana.

Ni završetak privatizacije medija, saglasili su se učesnici  tribine, ne obećava promenu ovakvog stanja na bolje:

-Deo lokalnih medija će naći „nove“ vlasnike koji su već vlasnici određenih medija, čime se, po svemu sudeći, neće ostvariti medijski pluralitet već naprotiv, dodatna koncetracija vlasništva u rukama malog broja ljudi. Posledice koje su već sada prepoznate kao alarmantne vode u pravcu smanjivanja raznovrsnosti medijskih sadržaja kao i mogućnosti drugačijeg mišljenja. Oni medijski radnici i radnice koji budu imali sreće da zadrže svoje poslove biće dodatno opterećeni, dok one koji ostanu bez posla čeka dodatna nesigurnost u poziciji frilens novinara.

U istraživanju  iz 2014. (Privatizacija – slučaj Srbije master javne uprave, lokalne samouprave i javnih politika Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu Predmet – Civilno društvo i sindikat mentor – dr. Stojiljković Zoran) navodi se sledeće:

-Dosadašnji efekti privatizacije su uglavnom skromni. Dok su negativni efekti u velikoj meri došli do izražaja. Planovi i ciljevi koji su se želeli podstići privatizacijom nisu ni približno ispunjeni. Ono što se može shvatiti kao greška je to što se privatizacija često posmatra kao isključivo ekonomska stvar, a zanemrauje se njena socio- politička dimenzija. Do određenih novih zapošljavanja je došlo ali je na celokupnom planu broj zaposlenih smanjen. Negativni efekti privatizacije u Srbiji proističu iz njegovog dugog trajanja koje je „umanjilo pozitivne razvojno-ekonomske i uvećalo, otežalo njene dominantno negativne efekte po zaposlenost i prava i zarade zaposlenih.”

Ovim  radom obuhvaćena je i uloga sindikata u privatizaciji:

- Sindikati imaju ključnu ulogu u zastupanju interesa radnika. Zbog toga bi sindikati trebali da imaju bitnu ulogu u procesu privatizacije. Međutim u velikom broju slučajeva predstavnici sindikata nisu bili uključeni u proces privatizacije. Poslodavci su uglavnom opstrurirali učešće sindikata ili su izbegavali njihovo uključivanje. A s druge strane ni sindikati nisu bili dovoljno ažurni u nametanju svojih zahteva. Pored svega toga sindikati nemaju dovoljno uticaja da realizuju svoje odluke jer su građanii nepoverljivi prema sindikatima. Kada imamo situaciju u kojoj radnici ne veruju sindikatima, a političke elite pokušavaju da umanje uticaj sindikata postaje jasno zbog čega je uloga sindikata u procesu privatizacije izuzetno mala. Zbog toga i ne iznenađuje činjenica da se radnička prava sve manje poštuju, i da je korupcija u velikoj meri prisutna.

Prof. Šakitano: Ugroženo informisanje na lokalu

Ozbiljne medijske kuće, nakon donošenja “reformskih” zakona našla su se vlasništvu lokalnih moćnika. Kupili su ih, državnim novcem, dobijenim na konkursima za projektno sufinansiranje, u kojima su sedeli predstavnici medijske koalicije.

Danas je opšta ocena da ti mediji ne štite javni, već interese svojih vlasnika i njihovih nalogodavaca. U istraživanju Kaicije za slobodu medija ( NUNS, NDNV, Asocijacija medija, Lokal press, AOM ) navodi se da je “privatizacija rezultirala novim oblicima medijske koncentracije i stvaranjem konglomerata bliskih političkim partijama na vlasti”.

Problem lokalnog informisanja, prema njihovom mišljenu, ima širi karakter:

-Brojna istraživanja ukazuju na ozbiljnu krizu lokalnog informisanja na globalnom nivou. Postoje sve više oblasti u kojima se identifikuje nedostatak medijskog pluralizma na lokalu. U poslednjih godinu dana se radi i sveobuhvatno istraživanje na temu identifikovanja “medijskih pustinja” u članicama Evropske unije, koje posmatra ovaj fenomen ne samo kroz prizmu manjeg broja lokalnih, regionalnih medija i medija civilnog društva već kroz faktore tržišne, bezbednosne, društvene povezanosti i političke nezavisnosti.

Profesor Rade Veljanovski kaže da je koncept konkursnog sufinansiranja smišljen pre svega kao vid podrške medijima i sadržajima na lokalnom nivou, pa čak i kada je reč o dodeli sredstava na državnom nivou. Praksa, međutim, pokazuje da nacionalni mediji, među njima i oni koji kontinuirano krše Kodeks novinara Srbije, dobijaju značajna sredstva i na lokalnom nivou, bez obzira što često u tim sredinama nemaju nijednog dopisnika.

Sindikat novinara Srbije podneo je Aneks na Medijsku strategiju 2018. godine u kojem je tražio da se izmenom medijskih zakona omogući formiranje regionalnih i lokalnih javnih servisa što će značajno doprineti proizvodnji kvalitetnijih medijskih sadržaja i  boljem informisanju na lokalnom nivou.

Prema ovom predlogu treba zakonom obezbediti  iz  budžeta lokalnih zajednica 2posto za finansiranje medija i to:

    a)  1posto za lokalne i regionalne javne servise ;

   b)  1 posto za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja

SINOS je ukazao da su pokazatelji na nivou mere:

·- Afirmacija i podsticanje proizvodnje kvalitenih medijskih sadržaja;

·- Unapređeno informisanje na lokalnom nivou, veći broj informativnih i servisnih medijskih sadržaja.

Predlog SINOS dobio je podršku medijskog eskpert dr Freančeska Šakitana koji je uradio stručnu analizu Medijske strategije.

U Aneksu SINOS navedeno je da je izlazak države iz medija bio predviđen prethodnom medijskom strategijom ali uz formiranje šest regionalnih javnih servisa kako bi se očuvao javni interes u oblasti informisanja na lokalnom nivou. Ova odredba nije ugrađena u set medijskih zakona koji su usvojeni 2014. godine, što ima za posledicu da su različiti delovi Republike Srbije u različitim situacijama u pogledu ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Jedan broj lokalnih  zajednica nema nijedan elektronski pristup važnim informacijama o značaja za lokal, što dodatno dovodi u pitanje čitav koncept privatizacije”. Shodno tome, predlaže se da se „izmenom medijskih zakona, predvidi uspostavljanje regionalnih i lokalnih javnih  medijskih  servisa”.

Predlog SINOS dobio je podršku medijskog eskpert dr Freančeska Šakitana koji je uradio stručnu analizu Medijske strategije:

S obzirom na njenu tradiciju i, ponajviše, s obzirom na broj nacionalnih manjina koje su raširene po čitavoj teritoriji  Srbije, dobra je ideja da se obezbedi javno informisanje na lokalnom nivou. Isto tako, istina je da je ova odredba bila sadržana u Staroj strategiji ali da nikada nije sprovedena: i sama Nova strategija to priznaje, na strani 8, ali onda ne uključuje nikakvu meru koja bi se bavila ovim pitanjem. Proces privatizacije je ostavio regionalne i lokalne teritorije bez javnih medija, a takva situacija bi mogla da ugrozi pravo na informisanje nacionalnih manjina upozorio je dr Šakitano.

Rešenja iz Aneksa SINOS nisu se našla u Medijskoj strategiji  ni u novom Zakonu o javnom informisanju i medijima jer su protiv toga bili i vlast i predstavnici novinarskih i medijskih udruženja:UNS, NUNS, NDNV, ANEM. Lokal press, Asocijacija medija, AOM i RAB. 

SINOS će i dalje insistirati na formiranju lokalnih i regionalnih javnih servisa jer je to najbolji način da građani na lokalu imaju pravovremene i kompletne servisne informacije i istovremeno, ambijent koji omogućava novinarima i medijskim radnicima ostvarivanje radnih i profesionalnih prava i sindikalno udruživanje.

IZVOR:SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat