Postojanje profesionalnih, objektivnih medija koji služe javnom interesu svojih lokalnih zajednica je temelj demokratskog društva. Oni informativno  osnažuju građane da shvate i ostvaruju svoja prava u sredinama u kojima žive. Takvi mediji su u boljoj poziciji od “velikih” da steknu poverenje i angažovanje  domaće publike i da se izbore sa dezinformacijama. 

U takvim medijima bi trebalo da rade profesionalno osposobljeni novinari, ekonomski nezavisni i radnopravno zaštićeni. Dva kruga privatizacije medija u Srbiji od 2002. do 2014. urušila su novinarstvo u lokalnim sredinama. Ozbiljni, školoveni novinari u mnogim lokalnim medijima zamenjeni su osiromašenim , lojalnim, često nedovoljno obrazovanim kadrovima. Njihov zadatak je da umesto javnog, promovišu interes vlasnika medija.

Sindikat novinara Srbije (SINOS) u okviru projekta “Da li mediji u Nišu ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima” koji je  finansijski podržala lokalna samouprava, istraživao je u kakvim uslovima rade novinari i medijski radnici u ovom gradu i da li su u mogućnosti da istinito, potpuno i blagovremeno informišu građane.

Vitkovi mediji nedostupni istraživačima

Da bismo imali  relevantne podataka za pisanje medijskog sadržaja  razgovarali smo sa novinarima i medijskim radnicima  niških medija.  Mogućnost da se sastanemo sa kolegama Niške i Televizije Belami uskratio nam je vlasnik istih - Vitko Radomirović uz obrazloženje da „njegovi radnici ne žele da se vide sa predstavnicima SINOS”. Možda baš zato što radnicima ne uplaćuje redovno plate i doprinose, a prema našim saznanjima iz budžeta dobija značajna sredstva za realizaciju projekata.

Projektni tim SINOS sproveo je i istraživanje među studentima  novinarstva Filozofskog fakulteta ( na uzorku od 100 ispitanika) u Nišu da bismo saznali kako buduće kolege vide medijsku sliku svog grada.

Opšta ocena  kolega,  studenata, profesora, nevladinih organizacija je da mediji u Nišu nisu dovoljno slobodni, novinari rade pod pritiskom koji uglavnom ne prijaveljuju nadležnim institucijama, za male plate i sa labavim ugovorima, izloženi cenzuri i autocenzuri, ideološki podeljeni, materijalno ugroženi, bez dovoljne zaštite novinarskih udruženja i sindikata.

Polovina novinara prima mesečnu zaradu manju od 50.000 dinara i nema ugovor o stalnom radnom odnosu. Dve trećine radi duže od 40 sati nedeljom, a prekovremeni rad nije plaćen. Isto toliko je potvrdilo da ih poslodavac poziva na posao i posle radnog vremena, vikendom ili tokom godišnjeg odmora.

U poslednjih godinu dana tri četvrtine je doživelo sagorevanje na poslu, isto toliko kaže da nije upoznato sa pravima iz radnog odnosa. Niko nije član sindikata, ne veruju da im sindikat može pomoći. Smatraju da je jak sindikat neophodan, ali nisu sigurni da bi se u njega učlanili. Žive lošije nego prethodne godine. Na listi najvećih problema navode niske plate.

I cenzura i autocenzura

Čak tri četvrtine studenata novinarstva i komunikologije smatra da mediji nisu slobodni. Za takvo stanje odgovorni su svi akteri na medijskoj sceni - političari i vlasnici medija, novinari: Političari zbog želje za kontrolom informacija, vlasnici da bi opstali na tržištu i dobili novac na konkursima, a novinari jer sve to znaju i ćute da ne bi ostali bez posla.

Da novinari trpe pritiske tvrdi veruje više od tri četvrtine studenata. Izlođeni su pritiscima vlasnika koji sarađuju sa političarima zbog finansijskih interesa, ali i stranim vlasnicima koji, takođe, ne ispunjavaju kriterijume slobodnih medija, iako na prvi pogled izgledaju da su slobodni. Nari i medijski radnici svakodnevno su, smatraju studenti, pod      

Gotovo polovina budućih kolega veruje da su novinari izloženi cenzuri, manje od četvrtine misli da je reč o autocenzuri, a ostali kažu, i jedno i drugo: Cenzurišu hrabre, a autocenzuri pribegavaju oni koji su već odustali i popustili pod pritiscima – navodi jedan od anketiranih studenata.

Buduće kolege misle da novinari nisu adekvatno plaćeni za posao koji obavljaju. Onima koji odgovaraju režimu su uslovi i zarada adekvatni i katkad preko granice koliko zaslužuju na osnovu svoje (ne)profesionalnosti, smtraju niški akademci. Novinaru treba dati više prostora i vremena da se na pravi način posveti temi koju istražuje i na

Da mediji trpe pritiske i nisu slobodni smatra i niška javnost.

- Sigurno je da mediji u Srbiji i u Nišu nisu slobodni. Odgovornost za to nose svi podjednako:  novinari, urednici, novinarska udruženja, ali i građani. Nemamo solidarnost između novinara i medija prilikom pokušaja kontrole medija od strane političkih ili nekih drugih centara moći i onda do te kontrole i vrlo lako dolazi. Da budemo jasni, imamo i značajan broj medija i novinara koji uživaju u neslobodi i kreiranju stvarnosti. Građani su podjednako krivi jer ne brane slobodne medija, ono što je možda još veći problem čini mi se da značajan procenat građana i ne zna koliko su značajni slobodni mediji za demokratiju – smatra docent na Departmanu za novinarstvo u Nišu Neven Obradović.Pritisci kao motivacija

Milica Branković iz “Građanskih Inicijativa” smatra da su novinari već decenijama unazad izloženi pritiscima tokom obavljanja posla.

- Dokaz za to svakako su još  nerazrešena ubistva novinara iz dalje prošlosti, kao i pokušaji ubistva iz bliže prošlosti. Pored ovih ekstremnih slučajeva, novinari su na svakodnevnom nivou izloženi zastrašivanju i onemogućavanju da vrše svoj posao. Naravno, postoje i novinari koji smatraju privilegijom to što rade PR vladajuće stranke i zbog toga nisu ugroženi ni egzistencijalno, ni fizički, ali ako pričamo o pravom novinarstvu, čini se da položaj novinara nikada nije bilo gori.

Pritisci, kaže, stižu bukvalno sa svih strana.

- Ako rade u režimskim medijima, novinare zastrašuje uredništvo, odnosno nameće način na koji će novinar raditi i izveštavati. Što se tiče novinara koji se trude da se bave istraživačkim novinarstvom i diraju u „zabranjene teme“, dovoljno je strašno što dobijaju i javne pretnje i zastrašivanja u direktnim televizijskim prenosima, konferencijama za novinare... Možemo da zamislimo kakve sve pretnje dobijaju nekim drugim kanalima – skreće pažnju Brankovićeva.

Ona dodaje i da su novinari spremni da se odupru spoljnim pritiscima onoliko koliko je jaka podrška kuće za koju rade.

- Rad novinara pritisci mogu samo da poboljšaju, odnosno da ih ohrabre da rade još upornije, jer su pritisci često pokazatelj da rade dobro i da su na tragu da otkriju nešto što rukovodstvu države/grada/institucije ne odgovara da se otkrije – smatra ona. Dodaje da je primetno u našem društvu da građani sve manje dobijaju pravovremene i kompletne informacije. Smatra i da novinari međusobno nekad jesu solidarni , a nekad i ne, u zavisnosti šta situacija nameće.

-  Nekako se čini da su nesolidarnošću došli u položaj u kome su trenutno (da rade za mnogo male plate, da im se nameće PR izveštavanje, jednostrana obrada informacija i slično), a sa druge strane, utisak je da su solidarni kada je u pitanju ugroženost nekog novinara ili medija. Makar jednog dela novinara. Stanje u medijima će se promeniti onda kada mediji postanu slobodni i vode se isključivo svojom uređivačkom politikom, kao i kada svi mediji postanu dostupni svim građanima. Kada institucije koje su zadužene za kontrolisanje rada medija počnu da rade svoj posao, kada počnu da se poštuju medijski zakoni i etika u izveštavanju. I pre svega, kada se poboljša položaj novinara – kaže Brankovićeva.

Profesionalnim medijima ograničen prostor

Ivan Pavlović diplomirani novinar i projektni menadžer globalne kompanije Termon smatra da je većina novinara konstantno, ili bar povremeno izlozena pritiscima tokom obavljanja svog posla. Pritisci mogu dolaziti sa različitih strana, kako iz redakcije, tako i iz uže i šire socijalne sredine u kojoj novinari obavljaju svoj posao. Pored samih novinara, pritiscima u nekim situacijama mogu biti izloženi i njihovi članovi porodica, ili prijatelji.

- Pritisci mogu stizati od urednika medija kroz mobing, pretnju otkazom, ignorisanjem predloga za rubrike, sugerisanjem sagovornika za određene teme ili menjanjem naslova i sadržaja tekstova nakon  što su isti napisani od samih novinara. Pored toga, tu su ekonomski i psiholoski pritisci od vlasnika medija koji imanentno imaju uticaj nad medijskim sadržajem koji se plasira publici. Vrlo često novinari dobijaju verbalne pretnje, a i u nekim slučajevim bivaju fizički napadnuti od strane ljudi koji pripadaju političkim ili privrednim strukturama koje su predmet novinarskih tekstova - navodi naš sagovornik.

Ukazuje da je moć novinara da se odupru pritiscima jako mala.

- Tu sada dolazimo i do pitanja volje za samim odupiranjem jer većina novinara pritiske koje dobija čak i ne prijavljuje nadležnim institucijama. Postoji nekoliko razloga za to: strah od eskalacije sukoba, strah za sopstvenu i bezbednost porodice, mišljenje da prijavljivanje necće ništa promeniti, potpuno nepoverenje u same institucije koje te probleme treba da rešavaju, itd. Svi ovi faktori stavljaju novinare u jako nezavidni položaj kada je u pitanju otpor pritisicma kojima su izlozeni.

Ukoliko su pritisci na novinare evidentni i intenzivni, to će se, smatra on,  svakako odraziti na rad novinara.

- Na taj način oni utiču na kvalitet sadržaja i istovremeno na direktne poruke koje se šalju javnom mnjenju.

U medijskom prostoru u Srbiji, smatra Pavlović, postoji i cenzura i autocenzura:

- Što se tiče cenzure, primetne su situacije u kojima se elektronski i štampani mediji menjaju na način da se netransparentno promeni vlasnička struktura koja dalje utiče na finansiranje i uređivačku politiku istih. Pored toga, određen broj medija se gasi zbog nerentabilnosti ili im se organičava medijski prostor upravo zbog sadržaja koji oni plasiraju. Sto se tiče autocenzure, ona je vidljiva unutar samih medija, i može dolaziti od strane urednika, ali i od samih novinara.  

Sagovornik SINOS-a smatra da građani mogu dobiti pristup kompletnim, pravovremenim i istinitim informacijama, ali se ovakav tip informacija može naći samo praćenjem nekolicine objektivnih medija, nažalost ima ih jako malo.

U poređenju sa kolegama u Evropi to, kako objašnjava, izgleda ovako:

- Skandinavske zemlje (Norveška, Švedska i Danska) su zemlje sa jednim od najviših stepena slobode medija u Evropi, te se u njima i angažovanje, ali i novinarska profesija najviše ceni i postuje. Sa druge strane, Srbija jos uvek kaska za modernim trendovima ovog tipa, a korupcija, političke partije i različite interesne grupe na polju ekonomije, građevinarstva, farmacije i teške industrije onemogućavaju medijske kuće da svoj rad zasnivaju na načelima etičkih kodeksa objektivnosti i nepristrasnosti.   

Preporuke:

- Organizovati edukaciju novinara i medijskih radnika o njihovim radnim pravima;

- Omogućiti sindikalno okupljanje na teritorijalnom (gradskom nivou) radi stvaranja snažne sindikalne organizacije u Nišu;

- Uspostaviti socioekonomski dijalog izmedju predstavnika zaposlenih i poslodavaca;

- Potpisati granski kolektivni ugovor koji je krovna zaštita za sve zaposlene u medijskoj delatnosti;

- Formirati niški javni medijski servis;

- Zabraniti  učestvovanje na konkurisima za projektno sufinansiranje  medijima u kojima se ne isplaćuju plate i doprinosi u skladu sa zakonom.

Izvor: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat