Iako su žene u opštini Rekovac veoma vredne, radne i kreativne, glavnu reču kući i poslovima prepuštaju muškim članovima porodice, jer nemaju njihovu podršku da bi započele bilo koji sopstveni biznis. Zato je malo onih koje su uspele da se izbore za „svoje mesto pod suncem“.

U okviru projekta “Uspešne žene u opštini Rekovac” koji je sufinansiran srestvima lokalne samouprave projketni tim Sindikata novinara Srbije želeo je da istraži i promoviše žene koje su znanjem, veštinom, vrednim rado i dobrom organizacijom uspele da postignu odlične rezultate.

Jedna od njih je i Dragica Marković, predsednica Udruženja „Slatki zalogaj“ iz Rekovca:

- Žene u opštini Rekovac jesu vredne, ali imaju malu podršku od države, ali i supruga i sinova. One svoja umeća, uglavnom, u ručnim radovima, ali i negovanju tradicije Levča, poput spremanja starinskih jela i drugih đakonija, ispoljavaju kroz udruženja. Na teritoriji naše opštine postoje četiri udruženja žena u kojima su one veoma aktivne i kreativne – ocenjuje Dragica Marković.

o Tamo gde one vode glavnu reč

Jedinstena je samo porodica Đorđević iz Rabenovca, u kojoj, slobodno može da se kaže da žene vode glavnu reč. Najstarija, Vera Đorđević (83), bila je ravnopravna sa sada pokojnim suprugom Hranislavom sa kojim je radila u Beču i sa kojim je stekla zavidnu imovinu.

- Bogami, ja sam uspela. Sebe smatram uspešnom ženom. Proputovala sam svet, 25 godina sam radila u Beču, imam austrijsko državljanstvo i deviznu penziju, koju primam već 25 godina – veli baka Vera.

Ali, dodaje, nije tako bilo od početka. Iako je bila odličan đak u osnovnoj školi, roditelji joj nisu dozvolili da se dalje školuje.

- Nisam se dala, jer nisam htela da zavisim ni od koga. Upisala sam šnajderski kurs i završila ga. Imala sam 15 godina kada sam upoznala supruga. Udala sam se u 17 godini i morala sam da pravim molbu za venčanje. Svekar Milorad tražio je da mu perem noge u lavoru. Porodila sam se i pošto je došao dever Milan, morala sam da koljem ćurku i spremam ručak samo dva sata kasnije – seća se baka Vera.

Njena snaha Slavica postala je lekar, a najuspešnije su unuke Mina (35) i Sara (32) i njihova tetka, baka Verina kćerka Biljana. Mina, Sara i Biljana, registrovale su vinariju „Agatija“, a njihova vina nagrađena su sa dva evropska zlata, što je njihovoj maloj vinarji „otvorilo vrata“ ka daljem uspehu. U Bergamu u Italiji osvojile su zlatnu medalju, ali veliki broj poena u konkurenciji od preko 300 vinarija iz celog sveta, među kojima su bile ozbiljne vinarije, dok je njihova bila registrovana nepunih godinu dana. Bile su veliko iznenađenje, pogotovu što su koristile isključivo sopstvene resurse i počele od plastičnih kaca. Uspele su zahavljujući znanju i posvećenosti svih članova porodice. Drugu zlatnu medalju za vino marselan dobili su na takmičenju u Muvini u Slovačkoj.

Mina, koja živi u Kragujevcu, po struci je ekonomski analitičar, a studije i master iz oblasti socijalne ekonomije završila je u Beču, a Sara, koja živi na podoričnom imanju, u Beču je završila tehnologiju proizvodnje vina, vinogradarstvo i ekonomiju proizvodnje i ona je tehnolog u vinariji.

-Sve je počelo tako što sam želela da se bavim vinarstvom. Tako sam 2010. godine upisala fakultet prehrambene biotehnologije u Novom Sadu. Onda smo shvatile da nemamo vinograd, a kako je tetka Biljana imala finansijske mogućnosti, godinu dana kasnije podigle smo prvi hektar. Više eksperimentalno. Kako me prerada mesa i mleka nije zanimala, a Mina je već tada studirala u Beču, prebacila sam se u Beč na tehnologiju proizvodnje vina, vinogradarstvo i ekonomiju proizvodnje. Onda smo vinograde zasadile na još dva hektara, pa smo imale dovoljne količine grožđa za proizvodju vina – kaže Sara.

o  Prednosti poslovanja u EU

Kako su već imale ozbiljne količine vina, Mina je predložila da otvore vinariju, što su i uradile juna 2020. godine. Izazovi su bili veliki, a i ulaganja. Kako su od brojnih poznavalaca vina dobile odlične komentare, otvorile su vinariju, ali je to bilo najgore vreme, vreme korone.

- To nas nije obeshrabrilo. Konsultovale smo profesora Markovića sa Beogradskog poljoprivrednog univerziteta, radile sve po ps-u i po njegovoj preporuci zasadile francuske sorte grožđa kaberne sovinjon, kaberne frank i marselan – otkriva Mina.

Tetka Biljana, magistar prava, koja je studije takođe završila u Beču dodaje da bi bilo bolje kada bi Srbija bila u Evropskoj uniji, jer bi olakšice bile ogromne i dodaje:

 -U zemljama EU svi posedi do pet hektara posluju u okviru gazdinstva. Njima niko ne traži porez. A mi smo u istom položaju sa vinarijama koje imaju po sto hektara grožđa. Nemamo nikakva podsticaje. Konkurisali smo dva puta, ali nismo uspele da dobijemo.

Zanimljivo je da je njihova vinarija dobila ime po prababi Agatiji, čiji je suprug Milentije proizvodio šljivu i izvozio ju je u tadašnju Austrougarsku. Ali, Agatija je bila nosilac porodice, a to je bio najplodniji period njihove porodične loze. Zato su i etiketama vina iz njihove vinarije isključivo žene.

Sara je otvorila i šivaru, u kojoj devet stalno zaposlenih radnica šiju narodnu nošnju za nemačko tržište. Ali, ni to nije bilo lako. Pobedila je Sarina upornost.

- U početku me niko nije podržao. Kada smo objavili konkurs pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Prijavile su se samo tri žene. Konkurs smo produžile na još 15 dana. Tada se prijavilo 80 žena, pa smo morale da radimo selekciju. Te žene imaju podršku muževa, jer danas svaki dinar znači. Glupo je da generalizujem, ali, kada bi htele da razviju sopstveni biznis, većima muškaraca iz porodice ne bi ih podržalo. Možda će to učiniti mlađe generacije, ali, kako ih vaspitavaju očevi, dok ne odu iz ove sredine, teško da će se nešto promeniti -ocenjuje Sara.

 o Lakše do funkcije nego do biznisa

Nasuprot ženama koje teško mogu da pokrenu sopstveni posao bez podrške muških članova domaćinstava, u rekovačkoj opštini je sve više žena na funkcijama. Tačnije, one su preuzele primat nad muškarcima. One su u poslednjih desetak godina na dominantnim državnim i političkim funkcijama. Mirjana Rakić predsednica je Skupštine opštine Rekovac, Slađana Glišić načelnica je Opštinske uprave Rekovac, Snežana Stojanović direktorka je Doma zdravlja u Rekovcu, Biljana Tomić direktorka je Narodne biblioteke Rekovac, Biljana Matić je direktorka OŠ „Svetozar Marković“ u Rekovcu, NatašaAnđelić, direktorka je Predškolske ustanove „Miloje Milojević“ u Rekovcu, Ljiljana Stojanović direktorka je JP „Glaveja“ u Rekovcu, dok se Aleksandra Antonijević bavi se kulturom u Turističkoj organizaciji Rekovac.

- Tokom tih desetak godina, od kada su žene na važnim funkcijama, pokazalo se da su one uspešni rukovodioci koji odolevaju svim problemima. O tome još bolje svedoče brojni projekti za koje su se izborile žene-funkcioneri. Naša Biblioteka se posebno ističe, jer smo u poslednjih petnaestak godina realizovali preko dvadeset projekata, čiji je finansijer bilo Ministarstvo kulture. Smatram da smo jedna od boljih biblioteka u Pomoravskom okrugu, jer smo dobili brojne nagrade za svoj rad. Predškolska ustanova je od nadležnih ministarstava dobila dosta projekata – ocenjuje naša sagovornica.

Ona smatra da je jedan od razloga zbog kog su se žene izborile za funkcije to što je Rekovac malo mesto, a dosta žena ima fakultetsko obrazovanje, da žene više nisu ugrožene kao nekada, u vreme kada su živele njihove bake. Ali, biti žena danas, nije nimalo lako, jer s jedne strane ona mora da zadovolji sve što se od nje očekuje kao majke i supruge, a s druge strane, mora da se nosi sa odgovornom ulogom u društvu.

- Nekada je položaj žene u društvu bio ugrožen, a danas moraju da rade na nekoliko frontova. Ali, žene današnje žene podstiču jedna drugu da se bore za sebe, da izbore ravnopravanpoložaj sa muškarcima i svoju poziciju na profesionalnom i privatnom planu. Kad je reč o ženama na funkciji, činjenica je da one moraju da imaju podršku lokalne samouprave i kolektiva da bi opstale. Moje mišljenjeje da su mlađe generacije mnogo uspešnije i borbenije. Što se mene tiče, pošto sam na čelu Biblioteke, s prekidima, gotovo dve decenije, imam podršku porodice i uspešno se nosim sa svim obavezama na poslovnom i privatnom planu – zaključuje direktorka Tomić.

  Snaha i svekrva za primer 

Među retkim primerima uspešnih žena u rekovačkoj opštini, čija je ideja pobedila i koje su osnovale vlastiti biznis su Zorica i njena snaha Emilija Pavlović. Kada mlekara sa kojom je sarađivala njihova porodica nije htela da im otkupi 200 litara mleka, njih dve su se dosetile da od tog mleka naprave razne vrste sireva. Pored klasičnog sira, proizvele su kačkavalje sa ljutim papričicama, zatim kombinaciju sa prazilukom, belim lukom i sremušem, po Zoričinom receptu, kao i kačkavalje u crnom vinu, kombinaciju belog luka i peršuna, suvog grožđa i oraha, varijante sa mirođijom, suvim šljivama, susamom, pečenicom i maslinama, koje je osmislila Emilija.

Njih dve su još jedan primer da žene, ukoliko su dovoljno kreativne, abiciozne i spremne da se upuste u sopstveni biznis, mogu da „sruše“ ustaljene norme po kojima su muškarci „po definiciji“ glava porodice.

Izvor SINOS

Rekovac, zene porodice Djordjevic, foto Z.Gligorijevic

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat