(I)  MEDIJI U BEOGRADU I JAVNI INTERES: NOVINARSTVO KAO ORUŽJE U POLITIČKOJ BORBI 

Da li mediji u Beogradu ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, da li su mediji u prestonici profesionalno slobodni? Mogu li novinari da se izbore sa pritiscima vlasnika  koji medije vide za odbranu sopstvenih interesa? Kako da se suprotstve stranačkim zahtevima, koji informisanje  shvataju kao izveštavanje o njihovim aktivnostima i zašta često imaju podršku korumpianih urednika?

Odgovore na ova pitanja Sindikat novinara Srbije (SINOS) pokušaće da definiše u okviru projekta “Da li mediji u Beogradu ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima” koji je sufinansiran sredstvima grada Da li Beograda. sproveo je tokom avgusta i septembra istraživanje u nameri da sazna koliko gradjani veruju medijima i da li smatraju da  oni rade u javnom interesu.

o Nepoverenje najveće medju mladima

Projektni tim SINOS sproveo je tokom avgusta i septembra istraživanje u nameri da sazna koliko gradjani veruju medijima i da li smatraju da  oni rade u javnom interesu. Istraživanjem je obuhvaćeno 100 građana.

Podaci su prikupljani imejlom, telefonskim ili neposrednim razgovorom sa ispitanicima. Gotovo polovina ispitanika smatra  da novinari rade pod pritiskom, da su izloženi cenzuri i auzocenzuri, ideološki podeljeni, radnopravno nezaštićeni.

Tek trećina ispitanika veruje medijima. Najveće nepoverenje je prema portalima. Nepoverenje u medije je veće među mladima, tako da među mlađima od 35 godina više od polovine smatra da se medijima načelno ne može verovati.

Ideološka orijentacija ne utiče na nivo ovog poverenja, pre svega jer veliki broj ljudi (45 odsto) nije u stanju da se ideološki identifikuje, a oni koji jesu, imaju nizak nivo poverenja.  Samo petina ljudi različitih idoloških stanovišta veruje medijima.

Tri četvrtine ispitanika smatra da političari ( i vlast i opozicija)  znaju šta su slobodni mediji ali da  nisu u stanju da podnesu slobodne i profesionalne medije, koji bi preispitivali njihove tvrdnje, umesto što ih prenose bez ikakvog istraživanja.

Dve trećine ispitanika saglasno je sa ocenom da su stranke neiskrene u zalaganju za nezavisne i profesionalne medije. To potvrdjuju brojnim primerima gde opozicija kritikuju pojedine medije, da bi po dolasku na vlast  upravo sa njima imala najbolju saradnju.

Istraživanje je pokazalo da su novinari, posebno urednici, skloni prihvatanju privilegija koje im nude stranke na vlasti u zamenu za poslušnost i plasiranje izjava političara bez ikakve provere.

o Novinari o medijima 

Stanje u medijima je loše po  mišljenju medijskih radnika. Za to je, prema oceni kolega, prvenstveno odgovorno medijsko okruženje - vlast, država, vlasnici medija, a potom i sami medijski radnici. 

Opšta je saglasnost da je uloga medijskih radnika u emancipaciji i odbrani medija pod stalnim i sve jačim pritiskom prekarizacije rada i života novinara. U takvim uslovima teško je očekivati veći angažman medijskih radnika budući  su im ugroženi rad i zaposlenje i da im se svakodnevno onesiguravaju uslovi za pristojan žoivot.

Ovaj problem prepoznat je i u Medijskoj strategiji koju je Vlada Srbije usvojila 2020. godine:

- Novinari i medijski radnici u Srbiji rade u teškim uslovima, često bez adekvatnog ugovora o radu. Opšti trend je smanjivanje broja zaposlenih i udela zaposlenih na neodređeno vreme, dok, sa druge strane, brzo raste angažovanje po osnovu ugovora o povremenim i privremenim poslovima, autorskim ugovorima i ugovorima o delu. Istraživanja pokazuju da je petina novinara u statusu „frilensera” (izvan radnog odnosa), polovina radi na nesigurnim poslovima dok stabilan radni odnos u najvećoj meri imaju stariji medijski radnici (između 50 i 60 godina). Samo 27 odsto mladih novinara ima radni odnos na neodređeno vreme. U najtežoj poziciji su novinari u onlajnmedijima gde je manje od trećine stalno zaposleno.

Plate novinara, konstatuje se u ovom Vladinom dokumentu, su niske, čak i ispod republičkog proseka, isplate su često neredovne dok veliki broj novinara radi prekovremeno. Sve to utiče na degradaciju profesije a novinare i medijske radnike stavlja u prekarni položaj, zbog čega veliki broj njih želi da izađe iz profesije. Mešavina niskih primanja koja se isplaćuju kasno, slaba sigurnost posla, rad bez ugovora ili sa lako raskidivim ugovorom predstavlja oblik pritiska koji podstiče širenje autocenzure, otežava nezavisnost, kvalitetno novinarstvo i favorizuje „tabloidizaciju” Rešenje je u uspostavljanju socijalnog dijaloga i potpisivanju granskog kolektivnog ugovora.

Iako su mere i aktivnosti za realizaciju Medijske strategije definisane Akcionim planom do 2023. godine ništa po ovom pitanju nije realizovano. Vlasnici  medija nisu formirli posladavačku organizaciju koja bi sa sindikatima mogla da pregovara o pristojnim uslovima rada koji su jedan od preduslova odgovornog novinarstva.

o Izveštavanje po meri vlasnika

Od novinara se uvek očekuje da štite javni interes. Pitanje je šta se podrazumeva pod pojmom “javni interes”. Nema jedinstvene definicije šta je to javni interes. Najčešće  se definiše kao  korist, odnosno dobrobit koju ostvaruju ili svi građani, ili velika većina građana ili jedan veliki deo građana kao određena manjinska grupa u zajednici (lokalnoj, regionalnoj, državnoj, odnosno nacionalnoj), a kroz delanje (odluke i aktivnosti) tačno određenih organa vlasti ili organizacija ovlašćenih za vršenje javnih ovlašćenja.

Javni interes, odnosno državni ili opšti interes, su pojmovi koji se obično koriste u političkim raspravama o ekonomskoj politici, kada treba istaći prednosti zajednice kao celine za razliku od privatnih ili ličnih interesa

Na javni interes se uglavnom pozivaju društveni akteri kada ispostavljaju svoje zahteve medijima, ali javni interes nije fiksna kategorija i ne može da bude isti u svako vreme i u svim društvima. Pored toga, pozivanje na služenje javnom interesu prilikom iznošenja poželjnih ciljeva rada medija je čisto normativan zahtev, a on se iskazuje u zakonima. Pravne formulacije imaju dva nedostatka: brzo zastarevaju i imaju tendenciju da stalno proširuju inventar onoga što bi mediji i novinari trebalo da čine ili ne čine u ime javnog interesa.

Na osnovu Zakona o informisanju i medijima u Srbiji iz  2014. godine, mediji su dužni da blagovremeno obaveštavaju javnost o pitanjima od  javnog značaja radi omogućavanja građanima da formiraju svoje mišljenje o pojavama, ličnostima , što se postiže raznovrsnim medijskim informacijama i sadržajima. Ovaj Zakon  prvi put precizno  definiše šta je javni interes: Javni interes jeste ostvarivanje prava javnosti da bude informisana, a to pravo se ostvaruje putem medija.

Medijski eksperti ali i šira javnost ukazuju da se Zakon u tom delu ne poštuje i da su mediji u Srbiji polarizovani, da ne daju građanima pravovremene, sveobuhvatne, istinite i nepristrasne informacije. Кao razlozi za takvo ponašanje  navode se privatizacija medija i  nova vlasnička  struktura. Pogrešno se tumači da su mediji „privatna stvar“ vlasnika.  Zakon o javnom iformsanju i medijima jasno ukazuje  da SVI  mediji moraju da rade u interesu građana, a ne vlasnika medija.

o Zlouptreba medija moguća i  prisutna

Mediji su dobili potpuno drugu ulogu u odnosu na nekadašnje shvatanje novinarstva: transfrmišu se u moderne PR agencije u službi njihovog vlasnika i koriste se kao moderno oružje u obračunima političara. Nezavisni, profesionalni i pluralistički mediji su ključni element zdrave demokratije i omogućavaju stvaranje informisanog građanina koji je sposoban da samostalno donosi sudove o društvenim zbivanjima i akterima.

Mediji su posrednici aktuelne politike, ali se često koriste i kao sredstvo za ostvarivanje interesa određenih društvenih grupa, pa i same države. Slobodni mediji su uslov slobodnog, demokratskog društva a slobodnih medija nema bez slobodnih novinara. Dr  Stanko Crnobrnja, profesor Fakulteta za komunikologije u i novinarstvo  Univerziteta Singidunum upozorava da vlasnici kreiraju rad medija i samim tim i javno mnjenje, umesto novinara koji su izgubili taj autoritet.  Na ovakvu ulogu medija utiču dodatno društvene mreže. Srbija nije jedinstven primer, već je takva situacija svuda u svetu, a američki izbori i cenzurisanje predsednika su  bili adekvatna ilustracija.

Ono na šta se posebno upozorava je činjenica je da je vlasništvo medija ograničeno, da su oni pod značajnim uticajem velikih političkih i privrednih interesnih grupa, koje vrše nadzor, kontrolišu, usmeravaju i diktiraju sadržinu poruka i informacija, dovoljan je razlog za opravdani zaključak da je zloupotreba medija danas moguća i prisutna. Otuda i procena da masovni mediji mogu delovati kao „društveni narkotik“ naročito u onim savremenim društvima u kojima se oseća nedostatak demokratije, obrazovanja i kritičkog mišljenja. Činjenica je da su mediji postali nesumnjiva i neporeciva potreba, važan, sastavni deo modernog društva.

Nikola Božilović i Jelena Petković  sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu u svom radu MASOVNA КULTURA, КOMUNIКACIJA

I MEDIJSКA MANIPULACIJA ukazuju na  potrebu sagledavanja uloge masovnog komuniciranja u kreiranju savremenog svetskog društva i ostvarivanju koncepta takozvane planetarne kulture:

- Revolucija nauke i ekspanzija tehnologije našeg doba suštinski menjaju svakodnevni život čoveka, njegove spoznaje i potrebe i na nov način obeležavaju kulturno stvaralaštvo, usvajanje i difuziju kulture. U doba stalnog, ubrzanog razvoja novih tehnologija i njihovih praktičnih primena, gotovo svakoga dana otvaraju se nove mogućnosti u medijski posredovanoj društvenoj komunikaciji, ali i nove opasnosti od njihove instrumentalizacije i manipulacije.

IZVOR: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat