Građani Vojvodine o aktuelnim događajima i temama informišu se uglavnom putem  televizije - javnih servisa i televizija sa nacionalnom frekvencijom. Za tri četvrtine građana televizija je glavni izvor vesti, pogotovo za starije od 60 godina. Slede onlajn platforme, radio  i društvene mreže. Na petom mestu je štampa. Jedino se mladi, do 35 godina, pretežno informišu na internetu.

Sindikat novinara Srbije istraživao je kako građani Vojvodine  ocenjuju kvalitet novinarstva u severnoj pokrajini. Istraživanje je deo projekta “Pravo građana Vojvodine na profesionalno novinarstvo” koji je sufinansiran iz budžeta pokrajine. Sprovedeno je u septembru i oktobru uzorku od 300 građana. Podaci su prikupljeni slanjem upitnika, imejlom, telefonskim razgovorom ili neposrednim razgovorom sa ispitanicima

Građane Vojvodine pitali smo da mediji ostvaruju svoju osnovnu ulogu u zaštiti javnog interesa, da li novinari profesionalno obavljaju svoj posao, da li i od koga trpe pritiske, da li u dovoljnoj meri obrađuju i prezentuju teme koje su od značaja za građane i kako unaprediti informisanje.

 

Većina ispitanika smatra da su mediji polarizovani po ideološkoj osnovi,  da su novinari izloženi cenzuri i autocenzuri,  ali i da su za svoju tešku situaciju sami odgovorni jer nisu solidarni.

Polovina anketiranih kaže da mediji u Srbiji nisu slobodni dok jedna petina misli da su delimično slobodni. Za takvo stanje, ocenjuju, odgovorni svi akteri na medijskoj sceni: novinari, političari i vlasnici medija.

Novinari su izloženi  pritiscima vlasnika i političara izjavljuje 49 posto ispitanika. Nisu bezbedni, smatra 43 posto građana. Kad je reč o cenzuri i autocenzuri više je onih koji veruju da  novinari pribegavaju autocenzuri, 55 posto.

Da mediji ostvaruju svoju osnovnu ulogu u zaštiti javnog interesanja, a to je  pravovremeno, sveobuhvatno i tačno iformisanje, veruje 51  posto.

O pitanjima od javnog interesa moraju jednako da izveštavaju i javni i privatni mediji smatra 87 ispitanika. Većina ispitanih, 52 posto misli da privatni mediji ne poštuju svoju obavezu da informišu o temama od javnog interesa.

Da li vlasnička struktura utiče  na poštovanje javnog interesa pitali smo građane. Da, odgovorilo je 65 posto ispitanika. Isto toliko njih smatra da je privatnom vlasniku njegov lični uvek ispred javnog.

Na pitanje da li političari u Srbiji  znaju kako treba da izgledaju slobodni mediji 62 posto građana je odgovorilo potvrdno. Da politačiri nisu u stanju da podnesu slobodne i profesionalne medije koji će proveravati istinitost njihovih tvrdnji  misli 56 posto.

Tri četvrtine ispitanika smatra da stranke nisu iskrene u svom zalaganju za nezavisne i profesionalne medije i  da se to vidi iz brojnih primera medija i njihovih vlasnika i urednika na čiji rad su se žalile dok su bile u opoziciji, da bi po dolasku na vlast najbolje odnose imale upravo sa takvima.

Istraživanje je pokazalo da dve trećine građana smatra da novinari pristaju na privilegije koje im nude stranke na vlasti u zamenu za poslušnost i plasiranje izjava političara bez ikakve provere.

Na pitanje da li će medijska strategija i promena zakonodavstva unaprediti novinarstvo u Srbiji pozitivno je odgovorila trećina anketiranih građana.

Kolege iz Vojvodine pitali smo da komentarišu rezultate istraživanja.

Nada Kalkan, dugogodišnja novinarka i urednica RTVojvodine članica Izvršnog odbora SINOS ocenjuje da  su mediji u Vojvodini gotovo neprimetni, jer ne postoji ni respektabilan medij, niti medijska ličnost. 

Pritisaka je na žalost, bilo ima ih, a dok se zakonski ne uredi medijska scena biće ih i ubuduće. Ako nisu direktni onda su indirektni pritisci, u smislu da se novinarima bez obrazloženja ukidaju emisije ili im se daju zadaci koji su izvan politke, jednostavno budu smenjeni sa sa političkog sektora. Ipak, smatram da je kod novinara prisutnija autocenzura te da se, iz straha od reakcija moćnika, ne usuđuju da iznesu  mišljenje ili neka svoja saznanja.

 

Teško je izboriti se sa autocenzurom  jer većina novinara nije spremna na to da radi profesionalnosti  trpi eventualne posledice. Jedini način da se novinari izbore sa autocenzurom je da većina njih radi profesionalno bez obzira na posledice.

 

 Vrlo je malo onih koji su spremni da se odupru pritiscima jer često zbog izrečenog budu skrajnuti, ili u najgorem slučaju, ostaju I bez posla.

 

Informacije koje građani dobijaju uglavnom su pravovremene, ali ukoliko postoji autocenzura, onda  one sigurno nisu kompletne, a ukoliko se nešto prikriva onda nisu sasvim ni istinite.

 

Osim u sporadičnim slučajevima solidarnost među novinarima ne postoji.

U Srbiji nema socijalnog dijaloga između sindikata I poslodavaca, jer to poslodavci ne žele, a država nije našla način da ih natera na to da kolektivnim ugovorom obezbede dostojanstven rad svim medijskim radnicima.

 

Ukoliko članovi radne grupe za izmenu Zakona o javnom informisanju I medijima budu jedinstveni, moćiće da se izbora da se stanje u medijima promeni, naravno na bolje. Međutim, s obzirom da je sastav radne grupe šarolik, teško da će do značajnijih promena doći.

Petar Kočić, predsednik Društva novinara Vojvodine na pitanje da li postoje pritisci  na novinare i medijske radnike kaže:

- U osnovi ne,  jer su vrlo jasne uređivačke politike svih naših medija, pa se novinari unapred opredeljuju za koga će raditi u skladu sa svojim svetonazorom i svojim profesionalnim dometima.

o Na pitanje koliko su novinari spremni da se odupru eventualnim pritiscima odgovara:

- Malo.

-Da li se i koliko eventualni pritisci odražavju na  njihov profesionalni rad;

Kad je reč o autocenzuri smatra da se  se prikriveno realizuje. Protiv toga se , navodi, može boriti povećanjem nivoa kompetencija svakog novinara i favorizovanjem sektorskog novinarstva na račun „novinara opšte prakse“.

o  Pitali smo da li Vojvođani  dobijaju pravovremene, kompletne i istinite informacije?

- Sve zavisi od medija pojedinačno i od same dostupnosti informaciji. Na većini medijima – da, u velikoj meri, dok ima medija kojima je propaganda važnija od istine.

o Na pitanje zašto u zašto u Srbiji nema socijalnog dijaloga između sindikata i poslodavaca koji bi vodio potpisivanju granskog kolektivnog ugovora, a samim tim i boljim uslovima rada koji bi se odrazili na profesionalan rad novinara  Kočić odgovara:

- Zbog nejedinstva novinarskih sindikata i udruženja i zbog nastojanja da novinari ostanu „roba“ na tržištu rada. Zato što su lokalni i regionalni mediji u vrlo teškom materijalnom položaju. Zato što neka udruženja i mediji imaju podršku iz inostranstva pa im nije stalo.

Novinari, su, smatra naš sagovornik “vrlo malo solidarni” kad je reč o odbrani njihovih prava. A na pitanje hoće li izmena Zakona o javnom informisanju i medijima nešto promeniti odgovara:

-Neće.

o Кako ocenjuje medijsku scenu u Pokrajini pitali smo Predraga Ravu, predsednika Društva novinara Vojvodine DNV - UNS:

- Svaka lokalna sredina ima neke svoje karakteristične probleme, ali postoje problemi koji su dominantni u celoj državi, pa i globalno gledano. Lokalni mediji uglavnom se izdržavaju preko sufinansiranih projekata. Mnogi, suočeni sa opstankom, na tržištu na kom ima sve manje sponzora, a gde su najveći oglašivači okrenuti kućama sa nacionalnom frekvencijom, to vide kao jedino rešenje. Neki mediji su i regirstovani samo kako bi poslužili protoku novca. Ukoliko proverite kvalitet tih proizvedenih sadržaja, primetićete da su uglavnom urađeni na brzinu i da su ispod potrebnog profesinalnog standarda. Naravno, ima izuzetaka, ali mogu da se nabroje na prste jedne ruke.

o Da li građani dobijaju pravovremene, kompletne i istinite informacije;

 - Veoma je malo medija kojima može da se veruje i koji pružaju istinit i kvalitetan program. Prvo, klasični mediji, štampani pre svih, su u krizi jer se menja potreba publike, odnosno, sve manje se čitaju novine, pa tako i one koje imaju dobar sadržaj. Drugo, sve je teže ulagati u kvalitetan program i sve je manje zaposlenih u medijskim kućama, što se odražava i na profesionalizam. Lokalni mediji imaju svoju ulogu u informisanju građana u vezi sa funkcionisanjem njihove lokalne zajednice i zato mogu da opstanu, ali nesporno je da se kriterijum u radu i proizvodnji medijskog sadržaja konstantno spušta. Кada je brzina u pitanju, tu internet prednjači. Ja sam najviše vremena radio na radiu, koji je po prirodi najbrži medij, ali to više nije slučaj kod nas. Redakcije su manje, program je redukovan i nisam siguran koliko slušaoci generalno mogu da budu zadovoljni brzinom i kvalitetom dobijenih informacija. Кao novinar i urednik na televiziji, uverio sam se da i taj mediji ne pruža kalitetan program i da se sve svodi na servisne informacije. Najzastupljeniji je informativni program, slede sport i zabava, pa tek onda kultura i nauka. Dalje, među novinarima su sve češće osobe koje su završile neki kurs koji podrazumeva osposobljavanje za sve segmente proizvodnje programa. Nove tehnologije donekle to omogućavaju i svako danas može da objavi neku vest. Poplava je različitih portala (koji često nisu ni registrovani kao medij) gde jedan čovek radi sve. To dovodi do velikog broja neproverenih informacija. Uz to, otklonila se  odgovornost za ono šta se objavi, odnosno, oslabila je snaga javno izgovorene reči.

o Da li postoje pritisci  na novinare i medijske radnike kada je reč  o profesionalnom radu?

- Postoje pritisci, ali je najdominantnija autocentura.

o Кoliko su novinari spremni da se odupru pritiscima?

- Nisu spremni. Iskren da budem ne znam zašto je to tako. Verovatno se plaše da izgube i to malo što imaju. Mnogi nemaju povoljan ugovor o radu, nisu za stalno zaposleni, mnogi rade gotovo kao da su prekarni radnici. Nije u pitanju nedostatak klasne svesti, nego su kolege demotivisane za promene. A ima i onih kojima to nije jedini posao, pa im odgovara što novinarske smene mogu da kombinuju sa još nekim plaćenim radom.

o Da li se i koliko pritisci odražavju na  njihov profesionalni rad?

- Pouzdano znam da se odražava ni njihov rad, ali se uglavnom pomire sa takvim položajem.

o Da li postoje cenzura i autocenzura i kako se boriti protiv  toga?

- Postoje obe, a češća je autocenzura. U privatnim medijima ima veoma malo mesta za borbu, a nešto je je bolja situacija u javnom servisu.

o  Кoliko su novinari solidarni u odbrani svojih prava?

- Veoma retko primetim bilo kakvu borbu za prava, tako da ne vidim ni solidarnost. Poslodavci vešto umeju da održe socijalni mir, pa uspevaju da utišaju one koji se bar na kratko pobune.

o Zašto u Srbiji nema socijalnog dijaloga između sindikata i poslodavaca koji bi vodio potpisivanju granskog kolektivnog ugovora?

Mislim da većina poslodavaca ne vidi zašto bi potpisivali takve ugovore. Ne postoji pritisak ,,od gore“ koji bi ih naterao na tako nešto. Za takvu situaciju i novinari snose deo odgovornosti, jer ne vrše pritisak na poslodavce.

o Hoće li izmena Zakona o javnom informisanju i medijima nešto promeniti

- Nisam dovoljno upućen, ali kad vidim koliko se malo cene primedbe i predlozi udruženja novinara, nisam baš optimista. Sve je podređeno i prilagođeno privatnom kapitalu i ne prepoznajem volju za ozbiljnim promenama. Mislim da su udruženja i sindikati jedini koji zajedno mogu da čine kritičnu masu i da izvrše pritisak kako bi se nešto pokrenulo.

IZVOR: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama koje je sufinansiralo projekat