Da li mediji u Srbiji ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima? Do odgovora na ovo pitanje Sindikat novinara Srbije pokušao je da  dođe u istoimenom projektu koji  je sufinansirala Gradska opština Lazarevac. Naša anketa je pokazala da je javnost podeljena i po tom pitanju ali su novinari uglavnom saglasni da se javni interes ne poštuje onako kako to zahtevaju zakon i novinarski kodeks. O ovoj temi razgovarali smo sa kolegama koje su čitav radni vek bili novinari ali i obavljali najodgovornije  funkcije u svojim redakcijama, profesorima, javnim ličnostima.

- Mislim da mediji u Srbiji ne ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom jer su duboko polarizovani i ne objektivno se svrstavaju na jednu ili drugu stranu, kada je o političkim strankama reč - kaže za SINOS Nada Kalkan, dugogodišnji novinar i urednik Radio-televizije Vojvodina.

Naša sagovornica smatra da ni u svetu nije mnogo bolja situacija, jer i u najrazvijenijim zemljama, koje se diče demokratijom, mediji se otvoreno ili skriveno, svrstavaju uz određene interesne grupe ili uz vlast.

-Mislim da su međunarodni predstavnici koji dolaze u Srbiju pristrasni I da su uvek protv vlasti, a uz opoziciju. U Srbiji je jako teško prevazići političku polarizaciju. Čini mi se da je ona iz godine u godinu sve dublja. Sve dok političke neistomišljenike budemo gledali kao neprijatelje nećemo izaći iz ove situacije.

Ko je, pitali smo Nadu Kalkan,  odgovaran za nepristojan rečnik koji se koristi na javnoj sceni i u medijima i gde vidi rešenje i kako unaprediti novinarstvo u Srbiji, učiniti ga profesionalnim?

-Odgovornost za nepristojan rečnik snose isključivo političari i javne ličnosti. Na žalost, kod nas rešenje može biti samo u kažnjavanju i onih koji takav rečnik koriste, ali I medija na kojima se isti izgovara. Da bismo unapredili novinarstvo trebalo bi uvesti mnogo strožije kriterijume prilikom zapošlavanja novinara. Trebalo bi za tako odgovoran posao svaki medij da sprovodi testiranje, (kao što je to nekada bilo)I da se provere, na samo profesionalne, već I psihološke sposobnosti kandidata.

 Na pitanje da li mediji u Srbiji ostvaruju javni interes u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima Rade Brajović koji je čitav radni vek proveo u “Večernjim novostima” kao novinar, direktor i

glavni  i odgovorni urednik decenijama najtiražnijeg dnevnog lista u nekadašnjoj Jugoslaviji, kaže:

-Ja sam od onih novinara koji ulogu i razvoj novinarstva nije prilagođavao zakonima ili bilo koje institucije. Ponašanje novinarstva određuje novinarstvo. Njegov statut, njegovi kriterijumi, sposobnost da izdrži i da pokaže istinitu informaciju - smisao svakog događaja  kojim se bavi. Tu ne pomažu zakoni države, što ne znači da ih ne treba imati, jer oni su korisni da pokažu ko u novinarstvu nije novinar.

Brajović ukazuje da brojni promašaji u novinarskom zaključivanju najviše pokazuju upravo takvi novinari koji su ušli u novinarstvo da bi pomogli nekima - političarima, organizacijama, partijama i svima onima koji ostvaruju svoj interes a da ga nisu zaslužili.

- Nažalost, takvi novinari zauzimaju u mnogim državama, pa i u našoj , važne društvene položaje i negativno utiču na mlade ljude koji žele da postanu novinari. Naravno, to podrazumeva velika znanja, dosadašnja i buduća, jer novinarstvo nije improvizacija. Moraju da se savladaju najveća i najraznovrsnija znanja ali i kriterijumi novinarstva.

A kako je to u svetu - pitamo Brajovića budući da je tokom svoje karijere bio stalni dopisnik Novosti iz Engleske, Kine, Indije i specijalni  izveštač iz brojnih država sa svih kontinenata.

-Zavisi od zemlje, u nekima se poštuje javni interes u nekima se ruši.Nekada zavisi od njihove politike, ali sve, ipak, od ličnosti koja ih tumači i primenjuje. Mi smo u Novostima primenjivali mnoga iskustva koje sam video u svetu. Imali smo dopisnike u svakom mestu naše države i više od 30 stalnih dopisnika iz sveta. Štampali  smo  izdanja u gotovo svim republikama ondašnje Jugoslavije. Nisu “Novosti” slučajno bile najtiražnije. Tako se brani javni interes.

-Кako prevazići (političku) polarazicu medija u Srbiji pitali smo Brajovića.

-To je, verovatno, najteže pitanje, zato što je, nažalost, većina medija vezana za pojedine političke partije i ličnosti. Onaj koji sledi kriterijume socijalističke ili tzv. demokratske orijentacije mora biti suprotstavljen onome koji tumači potpuno suprotne stavove neke od brojnih partija.

A trebalo bi da novine i novinarstvo  razvijaju, slede i primenjuju svoje novinarske kriterijume na kojima grade svoj medij, što bi moralo da utiče i na društveni razvoj pa bi verovatno brže izlazili iz pasivnih i neprihvatljivih pozicija. Novinar mora da teži najvećim ciljevima.

Za sve češći nepristojan  rečnik na javnoj sceni i u medijima

Brajović proziva one koji uređuju medije:

-Oni objavljuju tekstove, ali time se ne oslobađaju odgovornosti oni koji ih stvaraju iz neznanja ili, daleko bilo, namerno. Nažalost, ima i takvih.

Na pitanje kako unaprediti novinarstvo u Srbiji i učiniti ga profesionalnim

sagovornik SINOS-a navodi:

- Novinarstvo se unapređuje eliminacijom svih pogrešnih iskustava i razvojem najvećih novinarskih vrednosti. Novinarstvo mora da prati i učestvuje u sadašnjosti koja sigurno ulazi u budućnost. To znači da mora da bude tumač onoga što sledi. Eto koliko izazova za naova znanja - zaključuje Rade Brajović

Novinar, profesor, istraživač medija i komunikacija i osnivač Vosoke škole za komunikaciju Boban Tomić kaže da ima ima i dobre i loše prakse u ostvarivanju javnog interesa u medijima onako kako ga je Zakon definisao.

-Svi smo svedoci velikog dijapazona u kvalitetu i profesionalizmu medijskih praksi u našoj zemlji. Svakodnevno možemo primati sadržaje od onih koji su krajnje neprofesionalni do onih koji su sjajni u profesionalnom smislu. Ovde moramo napomenuti i jednu problematičnu situaciju a to je da i sam Zakon nije baš precizno definisao šta je to „javni interes“ u medijima i to moramo da razumemo. Jer definisanje javnog interesa nije baš lako ni u kojoj oblasti društvene prakse pa ni u medijima. Postoje mnogi problemi, ne samo u Srbiji već i u razvijenijim društvima, oko toga da se efikasno i precizno definiše neka vrsta javnog interesa za pojedince oblasti. Zbog svega toga mislim da je i sam pojam javnog interesa, pa i javnog interesa u medijima, prilično rastegljiv pa ga je moguće koristiti i tumačiti na različite načine. Ali, jedno je sigurno – ono što ne služi značajnom delu neke javnosti ne može biti ni njen interes.

Naš sagovornik mišljenja je da ni svetske prakse nisu puno drugačije, a ima i mnogo boljih ali i mnogo gorih situacija. Neka tendencija koju mogu da opazim jeste da tamo gde ima više kapitala, novca i sredstava za rad i poslovanje medija tu se može iznedriti dobro i odgovorno novinarstvo koje radi u javnom interesu. Ali, kažem – može, što ne znači da se u bogatim uslovima uvek i iznedri dobro novinarstvo! Naprotiv, u bogatom okruženju često se praktikuje i najlošije novinarstvo i razvijene zemlje su pune tih primera. Nije to „specijalitet“ Srbije ili nekih tranzicionih zemalja. Na kraju krajeva, tabloidno novinarstvo je i nastalo u najrazvijenijoj svetskoj ekonomiji – SAD a usavršavalo se u društvima koja smatramo razvijenim demokratijama  -  u zemljama  EU. A, sad, tu ima jedna značajna stvar a to je da u razvijenim društvima građani imaju i značajno bolji ekonomski status i stepen njihovih ličnih sloboda i izbora je veći pa se njima pruža široka lepeza izbora što neprofesionalnom novinarstvu ne dozvoljava da eksplodira i razvije se do razmera da ono postane dominantna medijska paradigma. Dakle, moj zaključak je da stepen opšte ekonomske i društvene emancipacije nužno uslovljava i nivo do kog će se razviti profesionalno novinarstvo.

Profesor Tomić smatra da su nama su potrebna iskustva i mišljenja svih prijatelja Srbije iz celog sveta a posebno ona iz razvijenih zemalja poput EU.  Ulogu međunarodnih predstavnika letos u razgovoru sa predstavnicima opoziconih partija ovako komentariše:

-Uvek sam cenio i sada verujem da iz njihovih praksi i rešenja možemo da naučimo mnogo. Naravno, moramo da učimo i iz njihovih grešaka, kojih  je i te kako bilo a ima ih i danas. Ja ne mislim da je komunikacija „međunarodnih predstavnika“ u tom procesu dobro postavljena. Naime, smatram da se o izveštavanju medija mora razgovarati sa medijima a ne sa političkim partijama, bez obzira jesu li one pozicione ili opozicione. Ako već žele da pomognu u uspostavljanju povoljnijeg okruženja za profesionalne medije, međunarodni faktori treba da o tome razgovaraju sa državom i sa medijima a ne sa političkim partijama. Ovde je bio problem što se na medije, prvenstveno javni medijski servis, gledalo kao značajne elemente izbornog procesa a ne kao na politički podsistem koji treba ojačati i podići nivo profesionalizma i njima. Taj izlolovani pristup medijima, kao sredstvu političke izborne borbe, ne podržavam ma ko da ga primenjuje. Taj pristup vređa dostojanstvo medija i svodi ih na puki politički alat a profesionalni mediji to ne smeju biti.

O tome kako  prevazići (političku) polarazicu medija u Srbiji kaže:

-Mislim da ona nikada neće biti prevaziđena, ali treba da se borimo da ona bude manjeg intenziteta i obuhvata. Dakle, polarizacija treba da postoji ali polovi ne treba da budu ovoliko udaljeni a intenzitet njihovih neslaganja treba da bude blaži. Jednostavno rečeno, akteri u medijsko-političkoj areni treba da ohlade glave, resetuju razmišljanja i redefinišu svoje ciljeve i pristupe. Ne treba nam ovoliko galame, govora mržnje, vulgarnog jezika, netrpljivosti i raznih drugih negativnih emocija u javnom govoru i medijskom diskursu. To nikuda ne vodi i samo unosi konfuziju, povećava očaj i beznađe medijske publike i građana. A to nije misija ni novinarstva ni politike. Zato verujem da samo promena paradigme u glavama glavnih aktera može da iznedri promenu.

Profersor Tomić ukazuje da je rečnik u nekim medijima neprihvatljiv i potpuno van civilizacijskih normi.

- Ja razumem da je svetsko tabloidno novinarstvo zasnovano, jednim delom, i na žargonizmima, slengu i uličnom rečniku u kojima ima psovki i ružnih reči, ali ne podržavam da se te reči koriste kao izraz krajnje netrpeljivosti, otvorene agresivnosti i besprizornog komuniciranja. Na kraju krajeva, nije ni naše kulturno nasleđe nikada imalo baš ovako mnogo lošeg javnog diskursa. Mislim da je rešenje u tome da se omogući primena regulacije i samoregulacije. To znači da se osposobe alati za adekvatnu zakonsku i profesionalnu etičku zaštitu od neobuzdane leksičke prakse.  

Novinarstvo u Srbiji, se može unaprediti isključivo kroz obrazovanje i podizanje nivoa profesionalizma pripadnika naše profesije. To je ono što možemo sami da uradimo, jer niko ne može da nam zabrani da učimo i obrazujemo se. Na drugoj strani moramo biti više i bolje organizovani i udruženi da zaštitimo zajednička prava i efikasnije ostvarimo ciljeve. To ne vidim kao lak i jednokratan posao, već kao stalnost i kontinuitet uvek u budućnosti. Politiku i ekonomiju zemlje moramo tretirati kao partnere, iz uskustava širom sveta treba da učimo, ali uvek sami svoje odluke da donosimo. Naravno za odluke koje donesemo moramo biti sami odgovorni i ne smemo kritikovati druge za naše loše izbore. U učenju, upornom radu i solidarnosti je uvek ključ za svaki kolektivni uspeh pa tako verujem i uspeh naše profesije u ovom istorijskom i civilizacijskom trenutku.

Vladan Glišić, novinar, pravnik i političar  kaže da naši mediji već dugi period rade u interesu raznih domaćih i stranih centara moći čiji interesi su često u suprotnosti sa javnim interesom:

- Potvrdu ovom stavu možete videti u temama koje se pojavljuju i vremenu kada se pojavljuju u našim medijima. Umesto da obrađuju životne teme uglavnom se bave tzv.spinovanjem i senzacionalizmom. Spinuju tako što važne teme gde se vidi ugroženost javnog interesa pokrivaju mnoštvom nevažnih tema, ili tako što kao važne teme nameću teme koje su u interesu vlasnika medija, njihovih sponzora i političkih patrona (bilo domaćih bilo stranih). Кritičku svest javnosti otupljuju i utupljuju preterivanjem i senzacionalizmom na banalnim temama. U tome se vrlo malo razlikuju od svetskih medijskih trendova ali je sve to u našem slučaju začinjeno i jednom dozom vulgarnosti.

Glišić ukazuje da medijsko spinovanje u doba korona-histerije („korona-mahnitanja“ po rečima hrvatskog predsednika Milanovića) svetskih i globalnih medija pokazuje da je ideja o tzv.“nezavisnom i istraživačkom“ novinarstvu potpuno obesmišljena i obrukana.

-Tužna je činjenica da posle cenzure koja danas kroz tzv.kulturu poricanja, divlja na političkom Zapadu, mi više ne možemo da se pouzdamo da nam oni mogu biti uzor za objektivno novinarstvo, za medije kao institucije demokratskog i građanskog društva. Sve je dobilo pretežnu notu totalitarnosti propagande koja se prikriva iza marketinga i ofucanih floskula. Ako želimo da povretimo dostojanstvo i društvenu odgovornost i važnost novinarstva i medija u Srbiji moraćemo da se oslonimo na naše tradicije i institucije kakve smo nekada imali.

Na osnovu stanja medija i novinarstva u njihovim državama mislim, kaže Glišić, da niko od njih nema nkakvo moralno pravo ni dostojanstvo da se bavi stanjem u našim medijima. Nemaju nas više čemu naučiti:

Kad je reč o političkoj polarizaciji u Srbiji ona, smatra naš sagovornik,  ima dva rodna mesta.

- Prvo je senzacionalizam i srozavanje medija na nivo spin-mašinerije koji je svetski trend naročito kod zapadnih i globalističkih medija a svoje korene vuče iz društva spektakla u koji se ta civilizacija već decenijama pretvara. Drugi izvor političke polarizacije je potreba vladajućeg režima (diktiranog i ličnim ukusom njegovog lidera) da svoje pristalice mobiliše stalnim traženjem neprijatelja među onima koji drugačije misle i koji im se politički suprotstavljaju

Rešenje je, veruje Glišić,  u vraćanju kodeksa pristojnosti u ponašanju ne samo novinara već pre svega političkih poslenika i javnih ličnosti.

-Moramo kao društvo da se opredelimo da li hoćemo da ličimo na cirkus i drumsku mehanu ili na uređeno društvo. Ako hoćemo uređeno društvo moramo se odreći „zanimljivosti i uzbuđenja“ koja nam cirkus i drumska mehana mogu priuštiti. I naravno, moramo radikalno oporezovati one medije koji na toj atmosfere grade svoj tiraž , gledanost i zaradu.

Glišić upozorava da nema profesionalizacije u uljuđivanja medija ako se ne poboljša status novinara u našim medijima:

- Novinare treba učiniti privilegovanom ali i za tu privilegiju odgovornom društvenom klasom – kroz institut „novinarske licence“. Danas je nemoguće a i nepotrebno baviti se uređivanjem tzv.civilnog novinarstva – onih ljudi koji sebe proglase za novinare samo zato što svoj mobilni telefon koriste za snimanja javnih  i drugih događaja i nakon toga taj sadržaj kače na društvene mreže ili slične medijske platforme. Oni mogu imati slobodu i neodgovornost ali licencirani novinar mora da zna da tu licencu zarađuje tek posle kvalitetnog i društvenopriznatog obrazovanja, rada i rezultata rada u novinarstvu, iskustva i svesti o tome šta je odgovornost za javnu reč. Da bi imali kvalitetne medije takvi novinari moraju da čine okosnicu svake redakcije. Moguće je učiniti ono što je zakonodavac učinio i u pitanju otvaranja apoteke – vlasnik ne mora da bude farmaceut ali apoteka ne može da radi ako nema određen broj diplomiranih farmaceuta. Dakle, ne može bilokoji vlasnik da pusti u rad medij a da nema određen broj zaposlenih licenciranih novinara. Takođe, država mora da zahteva od svih medija da se omogući osnivanje sindikalnih organizacija. Tek kada povratimo radnopravno dostojanstvo novinara, novinare obavežemo da budu na nivou društvenoodgovornog novinarstva i za to im damo privilegovan status – sredićemo stanje u našim medijima.

IZVOR: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat