Kako do profesionalnog novinarstva i novinara kojima verujemo - uvek aktuelno pitanje, a odgovor nikad dalji.

Da li novinar može da „piše samo istinu“ ili je priča o objektivnosti od vajkada bila iluzija? U svojoj „Novinarskoj radionici“, priručniku za novinare-početnike objavljenom osamdesetih godina prošlog veka ,  novinar „Večernjih novosti“ Dušan Đurić navodi kako nemački publicista Paul Zete tvrdi: “Sloboda štampe je sloboda dve stotine bogatih ljudi da šire svoje mišljenje“ .

I još da u knjizi Džordža Seldesa „1000 Amerikanaca“ piše: „Mi se u Americi hvalimo da imamo najslobodniju štampu na svetu, a o javnom mnjenju govorimo kao o najvećoj snazi u zemlji.  Međutim, naša je štampa  slobodna samo onoliko koliko to želi nekolicina ljudi koji su njeni vlasnici, ili je kontrolišu ili je pod njenim uticajem“.

Sledi i savet mladim kolegama: „Novinar piše kako mu se kaže samo ako se sroza do najamnika, zapisničara tuđih reči, ako se drži onog ’veži konja kako ti gazda kaže’. Svaki list koji se ogluši o istinu pod pritiskom ’svojih’ moćnika, pa makar to bio lokalni list pod kapom lokalne vrhuške, u opasnosti je da bude odbačen“.

U međuvremenu novinari na ovim prostorima prošli su kroz tranziciju (dva privatizaciona kruga i jednu medijsku reformu) i od nekadašnjih  društveno-političkih stigli do, prekarnih radnika. Od srednje klase, do ljudi na marginama društva. I ma koliko to ne žele, da bi opstali, mnogi znaju, da im poslodavac to i ne kaže, gde treba  „konja da vežu“

Može li da se govori o slobodi medija ako novinari rade u nesigurnim uslovima, za malu platu, često bez ugovora o radu i gde im je sindikalno organizovanje zabranjeno? Mogu li novinari  i medijski radnici u Srbiji da budu solidarni bar oko jednog pitanja – formiranja jake sindikalne unije koja će primorati medijske poslodavce da  konačno  osnuju poslodavačku organizaciju i sindikatima otpočnu pregovore za potpisavanje granskog kolektivnog ugovora u medijskoj delanosti. Takav dokument, ukoliko bi  potpisom ministra rada dobio prošireno dejstvo imao bi snagu zakona i štito bi pre svega  novinare  i medijske radnike u malim medijima i na lokalu.

O aktuelnoj poziciji nekadašnje “sedme sile” i njenoj današnjoj snazi, razgovaramo sa novinarom  Ljubišom Batom Vujićem,  direktorom i glavnim  i odgovornim urednikom “Novog puta” iz Jagodiine, koji je ovu medisku kuću uspešno vodio i pre privatizacije i koji se, zajedno sa Sindikatom noviara Srbije (SINOS) i Koalicijom zaposlenih u medijima, borio da na ovim prostorima budu osnovani lokalni i regionalni javni servisi na način kako funkcionišu u mnogim zemljama Evrope.

 

Novinarstvo ili pi-ar agencije

-Javno informativno preduzeće „Novi  put“ je privatizovano novembra 2015. godine. Mi smo bili na onoj strani koja se borila za očuvanje javnih lokalnih servisa, za očuvanje lokalnih medija. I dalje smo na tom stanovištu. Povlačenjem države iz medija nije poboljšan položaj novinara i medijskih radnika a nije bolji  ni kvalitet informisanja.

o  Zašto je država proterana iz medija? Zagovornici izlaska države iz medija tada su govorili da će, kad se to desi, bukvalno „procvetati ruže“. Danas imamo situaciju u kojoj se svi slažemo, da su mediji potpuno urušeni. Zašto je to učinjeno?

-To je pitanje na koje bih ja teško mogao da dam celovit i iscrpan odgovor. Da li  je to bilo u cilju nekakvih političkih interesa ili nečeg drugog ali u zemljama u okruženju,  (Hrvatska, Mađarska, Austrija…)  još  postoje lokalni mediji koje finansira država. U vreme ministrovanja Ivana Tasovca i državnog sekretara Saše Mirkovića bila je priča da Brisel i OEPS nalažu da država izađe iz vlasničke strukture u medijima. Kasnije se  moglo čuti na mnogim debatama da je zahtevano da se zna vlasnička struktura u tim medijima, odnosno da se zna ko je njihov vlasnik. Proces privatizacije je trajao dugo, krenuo je  2004. Mi smo imali sreću da se to nekako sve odugovlačilo jer je tadašnja vlada donela uredbu za one medije koji emituju program na jezicima nacionalnih manjina da će biti izuzeti iz privatizacije. Onda su svi pokušali da potraju još malo. Sve je okončano donošenjem seta medijskih zakona 2014 godine. Sećam se da su najjača novinarska udruženja u to vreme svim srcem podržavala  koncept privatizacije - da svi teba da imaju ravnopravan položaj, da svi izađu na tržište. To se pokazalo kao pogubno. Mnogi mediji, sa dugačkom tradicijom, nisu mogli da izdrže tu utakmcu i ugašeni su. Mi smo imali sreću sa kupcem a i naša bogata  tradicija i Pomoravski okrug, svi su okrenuti ka „Novom putu“ i Radio televiziji Jagodina tako da mi i danas radimo, što je možda najveći benefit od svega, jer mediji sa takvom tradicijom treba da žive i predstavljaju nešto značajno, posebno u zemlji koja pledira da postane deo evropske porodice.

o Da li su mediji danas u službi javnog ili privtanog interesa?

-To je problem na globalnom svetskom nivou. Svakako da se interesne grupe, moćne političke, ekonomske, ili kako god, trude da kreiraju javno mnjenje i da imaju upliv u medije i formiraju određena mišljenja i verovanja, odnosno interesovanja naroda. Ali mnogo zavisi od toga i ko je vlasnik medija, takođe od ljudi koji rade u tim medijima. U vreme kad su bile debate u Ministarstvu kulture i informisanja  jedna od ključnih tema  bila je - autocenzura. Ljudi se ne bave onim temama koje mogu da ih dovedu do nekog problema ili, ako se bave tim temama, rizikuju posao. Podsetiću da je  Jagodina grad gde je Milan Pantić ubijen pre 20 godina. Ipak, ubeđen sam  da oni ljudi koji se na kvalitetan, profesionalan i  pravovremeni način bave novinarstvom ne prave kompromise. Oni na beskompromisan način rade svoj posao a javnost to prepoznaje.

o Da li je autocenzura  bila prisutnija pre, kada su mediji bili javna preduzeća ili sada, kad su privatne medijske kuće , ili to nema nikakve veze?

-Mislim da je autocenzura u Srbiji bila prisutna i pre privatizacije a i sad je prisutna. Ekonomska situacija je teška, pogotovo sad tokom pandemije korona virusa. Vidimo da  u i evropskim zemljama, u najvećim kompanijama, ljudi masovno ostaju bez posla. Ovde imamo  težak ekonomski položaj novinara, decenijama unazad. Mislim da ljudi dolaze do tog stanovišta da će da rade korektno ali da neće baš da daju sebe i da se bave nekim istraživačkim novinarstvom koje može da im donese bilo kakve  probleme a možda i gubitak posla, jer treba  obezbediti egzistenciju za porodicu i sve ono što podrazumeva svakodnevni život.

 

Pivatizacija „ugušila“ sindikate

o Znamo da su posle privatizacije brojne redakcije desetkovane. Ostalo je znatno manje ljudi. Jasno je da oni nemaju prostora da se bave istraživačkim novinarstvom. Koliko su te svakodnevne priče zamorne i za njih i za čitaoce i  gledaoce?

-Danas retko u svetu da imate neko zanimanje koje podrazumeva striktno radno vreme. Svakako da su te smanjene redakcije upućene da se bave informativom. Novinarstvo i mediji treba da budu korektivni faktor društva ali to podrazumeva  vreme i bavljenje nekom temom i više meseci pa i godina da bi se došlo do argumentovanih saznanja, što u ovom trenutku, s obzirom i na profil i na broj zaposlenih u manjim medijima, teško može da se sprovede. A slažem se da novinari čeznu za nekim drugačijim temama, za temama koje podrazumevaju dublji, sistematičniji rad ali za to sad svakako ne postoje uslovi a ne postoji ni vreme jer posao je takav da mora da se završi.

 Podsetićamo da su do privatizacije u gotovo svim lokalnim medijama postojali sindikati, da su u većini javnih preduzeća najčešće  svi zaposleni bili sindikalno organizovani. SINOS je imao svoje organizacije u više od 40 lokalnih medija. Danas u njima više nema sindikata. Kako to objašnjavate?

-To je nešto što je pratilo privatizaciju i našta smo zajedno ukazivali . U toj borbi protiv privatizacije upozoravali  smo da će medijski radnici doći u takvu situaciju  da neće imati nikakvu zaštitu ni mogućnost da se bilo kome obrate.Tako da je to na neki način i očekivano. Ali što se tiče Kopernikus radio televizije Jagodine, takođe i cele Kopernikus grupe, mi nemamo nikakva sprečavanja, niti nas neko onemogućava da se osnuje sindikat. To svakako ne bi  podrazumevalo anarhiju, već da radnici imaju nekog ko ih zastupa, ko brine o njihovim pravima, a što ne znači da prestaju da važe njihove svakodnevne obaveze. Uz dobru, da kažem, korelaciju i obostrano razumevanje  može da se dođe do dobrih rezultata - dobrih i za poslodavca i za radnike jer će se to odraziti i na kvalitet posla a samim tim i na prihod, odnosno profit koji ostvaruju privatne medijske kuće što bi za sve bilo dobro i što bi u krajnjoj liniji unapredilo novinarstvo.

O Koliko je realno da se uspostavi socijalni dijalog i potpiše granski kolektivni ugovor u medijskoj delanosti?

-Mislim da je realno. Dijalog izmedju poslodavaca i zaposlenih i države treba da omogući jednu normalnu atmosferu u kojoj novinari mogu slobodno da rade, da ostvaruju svoje zarade, da ostvaruju svoj profesionalni status i da ga uzdižu a da, takođe oni poslodovci koji se bave novinarstvom ostvaruju profit.  I da sve to zajedno bude jedno zajedničko dobro jer ako ne postoji dijalog, ako stalno postoji neka netrpeljivost, to ne vodi ničemu a utiče na poslovanje  i na kvalitet onoga što novinari rade.

Tekst je deo projekta  koji je podržan sredstvima Gradske opštine Lazarevac. Stavovi  izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je sufinansirao projekat.

Izvor  SINOS