Posle donošenja seta medijskih zakona 2014. godine i povlačenja  države iz medija informisanje na lokalu, po opštoj oceni, gotovo je zamrlo. Nekadašnja javna medijska preduzeća svdena su na redakcije sa nekoliko zaposlenih kojima je radna obaveza, uglavnom, uvećna, plata umanjena, a sindikalno organizovanje, zabranjeno.

Koliko u novim uslovimaima ima prostora za profesionalno novinarstvo? Da li mediji ostvaruju javni interes i građane informišu pravovremeno, svobuhvatno I nepristrasno – pitali smo predstavnike lokalne samurave, kolege, građane u okviru projekta  “Pravo građana Despotovca na profeionalno novinarstvo” koje je dobilo  podršku na konkursu za sufinansiranje projekata lokalne samouprave Despotovac.

ĆUTE O PROBLEMIMA

Meštani opštine Despotovac generalno nisu zadovoljni izveštavnjem lokalnih medija o dešavanjima u Gornjoj Resavi, u kojoj program emituju TV „Resava“  I Radio „Puls“ iz Despotovca i Radio „Resava“ i TV „Strela“ iz Velikog Popovića. Građani smatraju da ove dve privatne lokalne televizije i dve privatne radio stanice niti imaju dovoljan broj zaposlenih, niti novinari profesionalno obavljaju svoj posao, jer projektnim finansiranjem zavise od opštine. Lokalni mediji uglavnom prate događaje, ali ne govore  o problemima, koji bi na bilo koji način ukazali na ono što nije dobro urađeno i koji bi mogli „da probude javno mnjenje da reaguje na određene stvari“. Mnogi su mišljenja da bi trebalo da postoje državni lokalni ili regionalni mediji u kojima bi radili profesionalni novinari, koji bi bili objektivni, nezavisni, necenzurisani...

          Rade Milosavljević, rodom iz Medveđe kod Despotovca, koji je dve decenije radio u Radio-novinskom preduzeću „Novi put“ u Jagodini i bio i dopisnik „Večernjih novosti“ i ondašnje Radio-televizije Beograd, koji danas živi na relaciji Srbija-Švajcarska, ali koji dovoljno dugo boravi u našoj zemlji da bi mogao da sagleda stanje u lokalnim medijima, smatra da posle privatizacije lokalni mediji postoje samo na papiru. Svi su u službi vlasti, jer nemaju takozvanu društvenu ulogu, koju su imali ranije, nemaju ni minimalnu nezavisnost u odnosu na vlast. Njihovi vlasnici su poluge vlasti, koji upotrebljavaju, bolje rečeno, zloupotrebljavaju lokalne medije za svoje potrebe.

           - Pored toga, lokalni mediji su kadrovski osiromašeni, jer nemaju dovoljan broj novinara za minimum informisanja, a drugo, uz dužno poštovanje kolega, to nisu novinari. Preciznije, to su novinari iz nužde, sa malo ili nimalo iskustva, koje postavljaju stranke na vlasti. Zbog toga ne možemo govoriti o pravom informisanju. Možda je to najbolje definisati terminom „politički bilteni“, namenjeni jednokratnoj upotrebi za potrebe pojedinaca  i stranaka – ocenjuje Milosavljević.

          Prema njegovom mišljenju, društvena uloga lokalnih medija je, pre svega, da informišu jednako o svim zbivanjima na lokalu, imajući u vidu i pozitivne i negativne tokove, jer samo na taj način mogu da probude javno mnjenje da reaguje na određene stvari. Međutim, smatra Milosavljević, znajući kolika je danas manipulacija ljudima i preko medija s nacionalnim frekvfencijama - pri tom ukazuje na rijaliti programe i druge događaje koji postoje u sličnoj formi samo da bi ljude odvratili od problema i razmišljanja o aktuelnoj situaciji - lokalnim medijima je „olakšan“ posao.

- Informisanje ne postoji, a s druge strane postoji ova i sve druge vrste manipulacija, pa dolazi do situacije da, uz nedovoljno znanje i nameru onih kojih vode lokal, imamo samovolju moćnika, visoku stopu kriminala, privid da se nešto radi, a, u stvari, jedan veliki sloj  ljudi se osiromašuje, a drugi bogati na njegov račun.

BEZ STRUČNIH KADROVA

Najveći problem lokalnih medija,  kaže naš sagovornik, je nemogućnost objektivnog informisanja, jer ne postoje ni pravi mediji, niti sloboda štampe. Ono o čemu ne sme da se piše, novinari ne smeju ni da vide. Onda izgleda da i nema problema. Novinari pišu ono što im se kaže, što je opet vid manipulacije, prosuđuje Milosavljević i dodaje:

            - U lokalnim medijima nema dovoljno sposobnih i stručnih ljudi koji bi se bavili informisanjem. U vreme, recimo, velike Jugoslavije, moglo je da se piše o svemu osim o Titu. Dakle, novinar je mogao objektivno da sagleda situaciju na teritoriji s koje je izveštavao, mogao je da kritukuje, da iznosi probleme, podatke o poslovanju preduzeća, o radu lokalnih samouprava. Doduše, danas u našem kraju i ne postoji privreda – giganti i srednja preduzeća su uništeni, imovina, ili je prodata ili se prodaje budzašto, a takozvane male fabrike su bez neke veće budućnosti, jer postoje dok treba da budu tu gde jesu. Reč je, uglavnom, o stranim firmama koje su došle da iskoriste domaće resurse, pre svega, jeftinu radnu snagu i stimulaciju iz budžeta koju naša država izdvaja za svakog zaposlenog radnika. Ni o tome niko ne sme da piše na pravi način – tvrdi Milosavljević

NE SMEJU U SINDIKATE

          Naš sagovornik smatra da bi, kada bi postojao sindikat u pravom smislu te reči, ali i uticajno nezavisno udruženje novinara, te organizacije bi mogle da zaštite svoje članove. Nažalost, danas je veliki broj novinara produžena ruka vlasti, pa nemaju interes da zaštite kolege koji se bore za objektivno sagledavanje trenutka u kojem živimo, dok novinari privatnih medija ne smeju ni da deluju u okviru sindikata. Ranije se politika nije u ovoj meri mešala u informisanje, a ako su postojali problemi, novinari su uspevali da upornim izveštavanjima te teme nametnu tadašnjim partijskim komitetima, o čemu je i javnost bivala informisana.

          - Veliki je problem što se danas zaposleni u lokalnim sredstvima informisanja  zadovoljavaju onim što primaju na kraju meseca, vodeći se onom – bolje išta, nego ništa. A, budući da je reč o privatnim glasilima, teško je govoriti o nekom vidu samofinansiranja. Da su novinske kuće nezavisne, makar na polju izveštavanja, mogle bi na neki način da „prodaju“ svoje usluge i da posluju tržišno, kao i svaka druga firma, čime bi, uslovno rečeno, sami odlučivali ili bili aktivni činilac u punjenju zajedničke kase. U tom slučaju, sa vlasnikom, bilo da je u pitanju država ili pojedinac, mogli bi da dogovaraju ulaganja u infrastrukturu i sve drugo od zajedničkog interesa. Ovako, vlasnik se zadovoljava ispunjavanjem partijskih zadataka stranke kojoj pripada, a „novinar(i)“ nemaju interesa, a nemaju ni vremena da se bave nečim što ne mogu da promene, pogotovo što klasičnih informativnih emisija koje su nekada bile prepoznatljive danas više nema. Jednostavno su ukinute, pa to, svako interesovanje da se nešto promeni čini izlišnim  – kaže još Milosavljević.

          On smatra da je veoma teško reći da lokalni mediji uopšte postoje, jer su svedeni na minimum, pa nema šta ni da se unapređuje. Кako, na primer, objasniti da jedna informativna kuća, koja je imala novine, radio i televiziju i koja je zapošljavala i do 90 ljudi, bude svedena na samo petoro  ili devet zaposlenih, nisam siguran, i da, pri tom, svi nisu ni novinari? U tom slučaju je nemoguće opslužiti jedno glasilo, a kamoli tri. Po njemu, svaki okrug u Srbiji bi morao da ima nezavisna glasila u čiji rad se vlast ne bi previše mešala, ili bi imala interesa i potrebu za nezavisnim izveštavanjem iz tih područja. E, sad dolazimo do pitanja koliko je vlast uopšte zainteresovana da čuje drugačija mišljenja, sem populistički generisana koja vode ka jednoumlju. Zato se mediji van Beograda danas ne mogu upoređivati sa prestoničkim, niti čak nazivati informativnim kućama, kakve su postojale pre privatizacije.

-Sve su to servisi u službi lokalnih samouprava. A poznato je, da ono što nije objavljeno nije se ni desilo, ili i ne postoji - zaključio je Milosavljević.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Izvor SINOS