Mediji i zdrav razum: Evropa pere, novinarstvo centrifugira!

Istraživanje se danas, otprilike, svodi na sposobnost novinara da otvori mejl i dramatično pročita dokument koji mu je neko drugi napisao.

Nekada su novinari kopali po arhivama, razgovarali sa izvorima, rizikovali tužbe i karijere. Danas je dovoljno da dobiju PDF sa oznakom „povjerljivo“ i odmah ulaze u ulogu regionalnih Vudvorda i Bernstina. Ako dokument stiže sa zapadnom adresom, onda se više i ne provjerava — jer ko bi sumnjao u demokratski format istine? U crnogorskom medijskom kosmosu, obavještajni izvještaj je postao novinarski Sveti gral: ne diraj, ne preispituj, samo citiraj i dodaj ozbiljnu muziku u televizijskom prilogu.

Posebno je dirljivo kada isti mediji koji godinama ne mogu otkriti ko je zaposlio pola familije po javnim preduzećima, odjednom raskrinkavaju globalne ruske, kineske, srpske, američke i vanzemaljske uticaje. Novinari koji ne mogu pronaći ni šaht u sopstvenom gradu, sa glasom spikera apokalipse analiziraju „geopolitičke tokove“ i „zamor proširenja Evropske unije“. Televizijski studiji liče na loše kopije briselskih panela: svi ozbiljni, svi zabrinuti, svi za Evropu — a niko da pita zašto se država raspada od lokalne nesposobnosti, a ne od manjka evropskih direktiva.

U crnogorskom novinarstvu Evropa je postala univerzalni deterdžent za savjest. Dovoljno je ubaciti izraze „evropske vrijednosti“, „demokratski kapaciteti“ i „evroatlantska perspektiva“, pa da i najbanalniji politički pamflet dobije auru moralne superiornosti. Ako postavite nezgodno pitanje, odmah ste protiv Evrope, protiv napretka, protiv civilizacije i, vjerovatno, protiv prava pčela na održivi razvoj.

Ali najveća komedija nastaje kada krenu priče o SLAPP tužbama. Odjednom svi pozivaju na solidarnost, svi brane slobodu medija, svi traže podršku međunarodne zajednice. I to bi bilo plemenito da isti ti mediji godinama nijesu učestvovali u javnim linčevima, etiketiranjima i selektivnom moralu. Kada njih neko tuži — to je napad na demokratiju. Kada oni nekoga razvlače bez dokaza — to je „javni interes“. U crnogorskom medijskom rječniku, istina zavisi isključivo od toga ko je tuženi, a ko tužilac.

Poseban biser je teza da za uređivačku politiku medija nijesu krivi vlasnici, urednici i političke opcije koje ti mediji otvoreno zastupaju — nego udruženja novinara. Tako ispada da medijske centre moći ne kontrolišu vlasnici kapitala i politički sponzori, već neka mistična esnafska udruženja koja, valjda, hipnozom utiču na naslovne strane.

Po toj logici, ako televizija mjesecima vodi jednu političku kampanju, kriv je sekretar novinarskog udruženja, a ne urednik koji svako jutro šalje instrukcije.

Ironija je još veća jer isti ti borci za medijske slobode decenijama nijesu uspjeli da riješe osnovno pitanje — materijalni položaj novinara.

Novinari u Crnoj Gori često žive na ivici egzistencije, rade za plate od kojih ne mogu platiti ni kiriju, ali zato svakodnevno drže lekcije o demokratiji, transparentnosti i evropskim standardima. Urednici govore o slobodi medija dok novinari strepe hoće li im ugovor biti produžen krajem mjeseca. Nema bolje definicije nezavisnog novinarstva od zavisnosti od dobre volje vlasnika.

Naravno, niko ozbiljno ne pokreće priču o licenciranju novinara, iako u pojedinim evropskim zemljama, poput Italije, postoje profesionalni registri i jasni standardi.

Kod nas bi to bio udar na slobodu medija — jer je očigledno najveći stepen slobode kada svako može biti novinar, analitičar, geopolitički ekspert i moralni arbitar, pod uslovom da ima nalog na društvenim mrežama i dovoljno patetičan ton.

A onda dolazimo do najnježnije teme crnogorskog novinarstva — cenzure. One formalno nema, naravno. Samo vlasnik „sugeriše“, urednik „procijeni“, a novinar sam shvati šta je pametno da ne pita. To je ta savršena autocenzura, najelegantniji oblik discipline: niko vam ne brani da govorite, samo vas sistem nauči šta nije pametno izgovoriti. I tako nastaje medijska scena u kojoj svi glasno brane slobodu govora, ali šapatom pričaju o stvarnim centrima moći.

Na kraju, crnogorsko novinarstvo danas podsjeća na loš regionalni rijaliti: mnogo drame, mnogo moralnih poza, mnogo pozivanja na Evropu, a premalo istine, hrabrosti i profesionalizma. I zato više nije pitanje ko kontroliše medije. Pravo pitanje je: da li je iko uopšte ostao da kontroliše zdrav razum?

 Autor: Tihomir Burzanović Izvor: srpska24.me