Skupština Srbije usvojila je u leto ( 2.avgusta) 2014. godine, glasovima vlasti i opozicije, set medijskih zakona kojim je država morala da izađe iz medija. Usvajanje medijskih zakona, koji su najavljeni kao velika reforma, pratila je snažna medijska kampanja koju je predvodila medijska koalcija: Udruženje novinara Srbije (UNS), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Nezavisno društvo novinara Vojvodine ( NDNV), Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Lokal Press i Asocijacija medija.

Danas, šest ipo godina kasnije, po oceni  javnosti i novinara, imamo potpuno urušenu medijsku scenu – podeljene i posvađane medije, kojima ne veruje ni javnost ni novinarska struka. Šta se desilo pitamo na početku razgovora Vladimira Đuku, advokata i istaknutog člana  Srpske napredne stranke, poslanika u Skupštini Srbije sa višegodišnjim novinarskim iskustvom.

-         Desio se kapitalizam, odnosno mediji su danas dobili potpuno drugu ulogu u odnosu na nekadašnje shvatanje medija. Oni su danas moderne PR agencije u službi njihovog vlasnika. Dodatno, društvene mreže su u potpunosti promenile ulogu medija tako da, koliko god to surovo zvuči, mediji su danas zapravo moderna oružja za razne obračune u rukama njihovih vlasnika. Da budemo skroz iskreni, Srbija nije jedinstven primer, već je takva situacija svuda u svetu, a američki izbori su vam pravi dokaz.

o Kako su od sedme sile novinari u Srbiji postali prekarni radnici?

-         Tržište je prebukirano „novinarima“. Danas si novinar i ako imaš svoj profil na fejsbuku i tviteru, jer istini za volju sam uređuješ neki mediji. Ogromna ponuda novinara na tržištu upravo je dovela do degradacije te profesije. Redakcije bukvalno sa ulice skupljaju dečake i devojčice koji vrlo brzo počnu da umišljaju kako su ogromne novinarske veličine. Ono što su zaista novinari od stida se povlače u ilegalu i sa setom pričaju o prošlim vremenima koja se nikada više neće vratiti.

o U uvodnom delu istraživanja koje je 2015. Godine uradio Centar za sindikalizam, koji je predvodio sociology Srećko Mihajlović  navedeno je da je strah od gubitka posla veći i od samog gubitka posla. Da nesiguran rad toliko promeni čoveka da počinje da se oseća kao gubitnik. Citram:…I bićeš sve što drugi hoće. Baš takav si im potreban…”Kome je  potreban takav novinar?

-         Kome je potreban bilokakav radnik u preduzeću ako ima strah da će izgubiti posao? Isto je i kod novinara. Znate, shvatite, on radi za mediji koji je u nečijem vlasništvu. Vlasnik sigurno ima neku svoju politiku, odnosno viziju poslovanja tog medija I korišćenja istog za neke sopstvene poduhvate. Novinar koji radi u takvoj redakciji može, ali i ne mora to da prihvati. Međutim, ako ne prihvati gazda će vrlo brzo naći zamenu. Kao što napisah, ponuda novinara je ogromna.

o Ako govorimo o ozbiljnom novinarstvu, na koji način novinari mogu da zaštite svoj integritet i profesiju ako su, s jedne strane pritisnuti  interesima centara moći koji pokušavaju da ih  koriste kao svoje marketinške radnike, a sa druge  strane malim platama, strahom od gubitka posla?

-         Plašim se da neće moći da zaštite. Društvene mreže sve više diktiraju pravila u novinarstvu, što je samo po sebi katastrofa, ali je realnost. Što pre se prihvati ta realnost veća je šansa da se opstane. To što vi, pa i ja, nazivamo ozbiljno novinarstvo, to danas nema prođu na tržištu. Ljudi ne žele da čitaju ozbiljne analitičke tekstove, niti da gledaju ozbiljne emisije, koje produkciju puno i koštaju, a komercijalno su neisplative. Gleda se surovo tržište i zarada i ono što narod želi. Kao što vidite, tzv.fejknjuz ili lažne vesti daleko pre dođu do ljudi i postaju prihvatljive u odnosu na ono što jeste istina.

o Koliko može u lavirintu pojedinih grupa, profita vlasnika medija,obezbeđivanja sopstvene egzistencije da opstane osnovno načelo novinarske profesije a to je javni ineres?

-         Ni malo. Vlasniku medija bitan je njegov interes.

o Država daje ogromne pare za sufinansiranje medijskih projekata. Da li se sufinansiraju dobri projekti ili poslušni mediji, našta upućuju brojne kritike?

-         Lično sam protivnik finansiranja medija od strane države. Da se pitam u potpunosti bih to ukinuo. Na sreću mnogih medija, što režimskih, što opozicionih, ne pitam se.

o Javna medijska preduzeća imala su nekad ogromnu ulogu u informisanju građana na lokalu. Nakon usvajanja medijskih zakona mnogi  mediji sa značajnom tradicijom su ugašeni. Da li su portali ili mediji civilnog sektora adekvatna zamena?

-         Nisu, jer i oni pišu ili rade u nečijem interesu. Najčešće u interesu donatora tih medija, posebno ako su vezana za čuveni NVO sektor. To su najmanje objektivni mediji koji pod plaštom lažne nezavisnosti suštinski vrše uticaj na informisanje za račun njihovih donatora.

o Kakva je situacija u svetu. Da li mi samo imamo iluziju da je tamo drugačije i da postoji potreba za javnim interesom u medijima ili je zaista drugačije?

-         Zavisi od zemlje do zemlje, ali uglavnom je to isto kao i ovde. Uostalom, pogledajte samo priču o pandemiji korona virusa. Pre američkih izbora CNN i svi ostali mediji u SAD koji su bili otvoreno na strani Bajdena masovno su plašili narod pandemijom i insistirali su na omogućavanju da se glasa poštom. Svaki put su govorili kako je korona užasna, opasna, jeziva, a da Tramp bezmalo ubija stanovništvo. Momentom završetka izbora više niko reč o koroni ne piše. Sada je samo pitanje kako Trampa konačno oterati i vodi se bestidna kampanja protiv njega. Prava zločinačka kampanja. Ima li boljeg primera kako u svetu funkcionišu mediji?

o U svetu postoje jaki novinarski sindikati. U Srbiji ih nema. Ni u medijima koji kritikuju vlast ni u onima koji ih brane. Opstali su u javnim servisima (RTS i RTV) i malobrojnim privatizovanim medijima. Kako to objašnjavate?

-         Ljudi u Srbiji nemaju poverenja u sindikate, jer su uglavnom uvek bili formirani od vlasti ili od vlasnika. Da ne govorim o tome da je gotovo svaki od tih sindikalaca svoju sindikalnu karijeru završavao nikad bogatiji, a mučeni članovi su ostajali na svinjskim polutkama. Otuda je u Srbiji sindikalizam u startu mrtvo slovo na papiru, što je svakako loše. Voleo bih da je drugačije.

o Vlada Srbije usvojila je prošle godine Medijsku strategiju, napisan je Akcioni plan i sad se kreće u pripremu izmena seta medijskih zakona. Hoće li to nešto promeniti?

-         Iskren da budem, nisam uključen u to, a nisam ni zainteresovan, tako da ništa o tome ne znam. Uglavnom sam se povukao, otišao u advokaturu i ne bavim se preterano politikom, osim što pratim koliko mi je potrebno. Od medija jedino pratim sportske kanale i ponekad neki dokumentarni, ali televiziju praktično ne gledam. Novine slabo čitam, osim ponekad nešto u „Politici“ što me zainteresuje ili neke od nedeljnika ako se pojavi po neki ozbiljan tekst. Iskreno, baš ste me iznenadili što od mene tražite ovaj intervju, jer ja sam najmanje bitna i relevantna osoba, ali hvala vam što me cenite.

Tekst je deo projekta „Novinarstvo u prestonici- između privatnog i javnog interesa“ koji je  sufinansiran sredstvima Grada Beograda. Stavovi izneti u tekstu nužno ne odražavaju stavove organa koji je finansijski podržao projekat.

Izvor : SINOS