Socioekonomski položaj novinara je veoma loš, a posebno je to slučaj kada je Jug Srbije u pitanju. Oni su zainteresovani da se sindikalno organizuju, ali ipak to ne čine. Oni rade za malu platu, posao im je nesiguran, nemaju ugovore na neodređeno. Ipak i dalje ćute. Sindikat novinara Srbije prezentovao je danas u Nišu rezultate istraživanja o socioekonomskom položaju novinara, a prema rečima predsednice sindikata Dragane Čabarkape pozitivno je to da su oni zainteresovani sindikalno da se organizuju.

“Posle privatizacije medija urušeno je novinarstvo u Srbji. Nišu je potreban jak regionalni javni medijski servis, kao što je RT Vojvodina. Za novinare je važno da imaju pristojne uslove rada, onda mogu i da brane javni interes. Novinari koji ne mogu da odbrane lični integritet, lično dostojanstvo, koji ne primaju plate, kojima nije uplaćeno zdravstveno, koji nemaju overene knjižice, oni ne mogu da brane javni interes i to je jasno”, kazala je Čabarkapa.

Kazala je da se pored velike opstrukcije Sindikat izborio da u Zakon o javnom informisanju i medijima uđe deo koji se odnosi na radna prava.

“Ne znam koliko će to da bude poštovano, ali novinare kada odu na godišnji odmor, kada odu kući  poslodavac ne može da pozove i da kaže dođi. Mora da ima čoveka koji je pripravan i koji će za to biti plaćen. Samo kada su vanredne okolnosti može da pozove novinara. Izborićemo se i za potpisivanje granskog kolektivnog ugovora, to nam je glavni cilj”, naglasila je ona.

Kolektivni ugovor je prema rečima Čabarkape krovna zaštita svih novinara. Dodaje da se protiv toga bune medijska udruženja koja okupljaju poslodavce, jer su svesni da će mnogi mediji da budu ugašeni jer neće moći da obezbede plate i uslove rada.

“Svi koji ne mogu da obezbede uslove rada i plate za medijske radnike treba da budu ugašeni, pa neka idu oni da rade za nadnicu, a ne da drže nas kao taoce. Mi ćemo se za to izboriti, ja sam sigurna, ali nam je jako važno da pokušamo da razbijemo strah kod ljudi, koji je ogroman. Ja razumem da medijski radnik nema alternativu, da poslodavac kada čuje s od sindikata daje otkaz, kolege nemaju gde da odu i ćute”, istakla je Čabarkapa.

Ona je ponovila da je Sindikat za ovu ideju dobio i podršku premijerke da se u narednom periodu nađe način da se reši socioekonomski položaj novinara, jer iz ekonomske sigurnosti proizilazi

i profesionalna sigurnost.

Profesorka na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu prof. dr Tatjana Vulić ocenila je da rezultati istraživanja ne važe za sve i da su ih povukli veliki mediji pre svega iz Beograda.

“Nelogična mi je visina zarada, u velikom procentu se pokazuje da je ona preko 70.000 dinara, a ja lično mislim da su zarade niže. Nelogično mi je i da je velika većina onih koji su diplomirali na duršveno humanističkim naukama, a tu pripada i novinarstvo, da postoji tolika količina straha da bi čak i odgovorili na pitanje. Ili ne razumeju šta znači granski kolektivni ugovor pa čak i koja imaju prava i obaveze”, istakla je prof. Vulić.

Ona smatra da ako novinar izveštava sa protesta prosvetnih radnika i daje sebe maksimalno kada se oni bore za svoja sindikalna prava, ili sa protesta radnika metalaca, nelogično je da oni onda ne znaju koja su njihova prava.

“Mislim da dovoljno ne razumeju šta znači sagorevanje na poslu, da je neophodno da se napravi i jedno veliko istraživanje koje bi podrazumevalo i stepen prevazilaženja stresa. Ovi rezultati pokazuje da je većina zaposlenih između 20 i 40 godina, a ja mislim da imamo i dosta starije. Strah od gubitka posle jeste jedan od najvećih strahova, ali da li možeš da izbubiš sebe”, pitala je prof. Vulić.

Zaključili su da ne može u istoj profesiji da bude jedna plata za Beograd druga za Niš, Vranje, Leskovac. Sve to treba više da se uredi, smatra prof. Vulić. Kazala je da samo članstvom u sindikatu mogu da se urede prava novinara, a onda će novinar dati i bolje rezultate na poslu. Ukoliko novinar nema osećaj sigurnosti da zna koja su njegova prava, na koji način da ih zaštiti i kome da se obrati, onda je automatski nezadovoljan, uplašen i frustriran na samom poslu. Onda se postavlja pitanje kako će on da reaguje u kriznoj situaciji, ako već u sebi ima akumuliran stres.

U istraživanju je učestvovalo 100 medijskih radnika i najveći broj ispitanika su novinari. Najveći broj ispitanika prima mesečnu zaradu između 60 i 70.000 dinara, više od 80.000 dinara ima 20 posto ispitanika, a samo 22 posto je ispod 50.000. Ovi podaci govore da su uglavnom odgovarali medijski radnici iz Beograda.

Najveći broj zaposlenih nedeljno radi 40 sati. Više od polovine ispitanika kaže da im nije plaćen prekovremeni rad. Godišnji odbor duži od 20 dana ima nešto više od 50 posto ispitanika. Poslodavac posle radnog vremena poziva 40 posto ispitanika. Obavezu da rade vikendom ima 47posto ispitanika. Regres i topli obrok dobija 40posto ispitanika.

Oko 40 posto ispitanika je odgovorilo da u njihovim medijima postoji sindikat, što samo govori da je najveći broj odgovora stigao iz Beograda, pošto u Nišu nema sindikalnog organizovanja ni u jednom mediju.

Sagorevanje je doživela polovina zaposlenih, a da posao negativno utiče na njihovo mentalno zdravlje smatra 40 posto ispitanika.

Na pitanje kako objašnjavaju da u privatnim medijima ne postoje sindikati većina misli da je u pitanju strah, a onda i verovanje da sindikati ne mogu da promene stanje.

Ipak, zaključak medijskih radnika je da je zaposlenima potreban sindikat koji bi radio na zaštiti njihovih prava.

Izvor: Glas juga,  Autor: Violeta Milićević  

Foto: Glas juga