Prvo je Vlada Srbije uredbom suspendovala Zakon o javnom informisanju(!), a potom je gradska Skupština Kragujevca, po rezonu – kad država može da krši zakon, možemo i mi, donela odluku o preuzimanju osnivačkih prava nad Radio televizijom. 

Međutim, tek će biti protivzakonitih poteza ako iz budžeta grada počnu da se pune „rupe” koje je napravio privatni vlasnik.

Radio televizija Kragujevac, od prošle nedelje, ponovo je „u posedu” gradske vlasti. Svejedno što je od ove medijske kuće ostalo samo ime, dvadesetak besposlenih koji čekaju kakvu će im radnu sudbinu skrojiti drugi i pravni „tragovi” preduzeća, sa višemesečnim ugašenim i televizijskim i radio programom, RTK je ponovo u žiži politike, dok je šira javnost tek površno obaveštena o ovim premetačinama.

Odluka o, po zvaničnoj formulaciji, „preuzimanju osnivačkih prava nad privrednim društvom RTK” doneta je na sednici Skupštine grada koja je sazvana po hitnom postupku. Zašto je bila potrebna hitnost u agoniji informativne kuće koja traje već skoro tri godine – nije objašnjeno, tek sve je smuvano u tri dana: 19. juna iz Vlade Srbije, s potpisom prvog potpredsednika Ivice Dačića, stiglo je zeleno svetlo da može da se obavi podržavljenje RTK, sutradan je Gradsko veće usvojilo predloge dokumenata o tome, a već narednog dana zakazana je sednica gradske Skupštine. Naravno, većina s naprednjacima na čelu sve predloženo je i usvojila.

U obrazloženju, pored ostalog, napisano je i sledeće: „Razlog za donošenje ove odluke sadržan je u potrebi da se Radio televizija Kragujevac na adekvatan način pripremi za novu privatizaciju, koja će omogućiti opstanak ove medijske kuće koja je od značaja ne samo za grad Kragujevac, već za čitavu Šumadiju”. Za tu „pripremu” i nalaženje novog privatnog vlasnika, iliti kupca RTK, dato je šest meseci vremena.

Uredba suspendovala zakon

Možda odluka o vraćanju RTK u stari status javnog preduzeća „pod kapom” grada i prateće obrazloženje deluju kao časna namera za spašavanje medija koji je urnisan nakaradnom privatizacijom – samo da ne postoji jedno veliko „ali”, a ono je sadržano u činjenici da je odluka, evidentno i stoprocentno, protivzakonita. Evo i zašto.

Po važećem Zakonu o javnom informisanju, koji spada u red takozvanih sistemskih zakona, znači visokog ranga i obavezujuće pravne snage, grad Kragujevac sad nikako ne može da bude ni vlasnik, ni osnivač nijednog medija, pa ni RTK, i ne samo na šest meseci, nego ni za jedan dan.

Naime, u setu medijskih zakona, među kojima je onaj o javnom informisanju prvi, koji je Skupština Srbije usvojila 2. avgusta 2014. godine, sasvim precizno je rečeno da država najkasnije do 1. jula 2015. mora da se povuče iz vlasništva u svim medijima. Praktično je to značilo da do tog roka sve televizije, radio stanice, novine, sve što se zove masovnim medijima, a vlasnik i osnivač im je država ili lokalne samouprave, svejedno, mora da bude privatizovano. Istovremeno, zabranjuje se direktno budžetsko finansiranje informativnih kuća i prelazi se isključivo na takozvano projektno finansiranje.

Tada je bila neprivatizovana 81 medijska kuća, među njima i RTK, pa pošto do sredine 2015, za većinu nisu „nađeni” novi vlasnici, skupštinskom odlukom je u poslednji čas rok za završetak ove transformacije produžen do oktobra iste godine. Naknadnih termina niti zakonskih izmena nije bilo, a u tom „dodatnom vremenu” i RTK je dobila novog vlasnika.

Šta je sada urađeno što je protivzakonito?

Zakon o javnom informisanju, u članu 32, stav prvi, kaže da „izdavač medija može biti svako fizičko i pravno lice”, međutim, u nastavku jasno precizira da „pravno lice iz stava jedan ne može biti, neposredno ili posredno, Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u celini ili delu u državnoj svojini odnosno koje se u celini ili delom finansira iz javnih prihoda”.

Prevedeno s pravnog na običan jezik, to znači da ni grad Kragujevac ne može da bude vlasnik, ni osnivač nikakvog medija. Pri preuzimanju RTK za „vađenje” je korišćeno to što je dozvolu u formi zaključka dala Vlada Srbije, pošto je pre toga, početkom aprila ove godine, takođe srpska Vlada donela uredbu kojom se omogućava da se lokalnim samoupravama prenesu akcije medija kojima je privatizacija poništena. Na to je odmah reagovalo Nezavisno udruženje novinara (NUNS) ocenom da je „uredba u potpunosti u neskladu sa postojećim medijskim zakonima” i da je njom država „i definitivno odustala od medijskih reformi i najavila reetatizaciju medija u Srbiji.

Ustvari, Vlada Srbije je učinila nešto što će svaki pravnik oceniti nedopustivim – uredbom je suspendovala zakon! Treba li trošiti reči na opštepoznato pravilo da uredba kao podzakonski akt ne može da „dira” u zakon, da ga menja, stopira njegovu primenu ili nešto slično, ona samo može (i treba) da pojasni, protumači i doprinese boljoj primeni zakonski propisanih normi.

E, sad, ništa ne menja u težini prekršaja to što se gradska vlast oglušila o Zakon o informisanju uz blagoslov Vlade. Naprotiv, time je slika još crnja, jer se potvrđuje da centralna i lokalna vlast podjednako rade po svom ćefu, a ne po propisanim pravilima i procedurama - koje su sami smislili i ozakonili.

Na kraju, bez ikakave pravne snage je pozivanje na „peticiju kojom je deset hiljada Kragujevčana izrazilo potrebu za opstankom RTK kao medijem koji je ključni izvor informacija na teritoriji čitave Šumadije”. Ni deset miliona potpisa ne bi mogli da opravdaju poteze koji su zakonski nedopustivi. Uostalom kad bi političari bili tako predusretljivi prema svemu što građani traže – gde bi nam bio kraj.

Radoica iz Kruševca

Pre nego što se pozabavimo pretpostavkama šta bi gradska vlast mogla da uradi po preuzimanju RTK, nužno je još malo vratiti film sa kadrovima o privatizaciji ove medijske kuće i njenom totalnom propadanju. Za početak je zgodno poslužiti se još jednim stavom NUNS-a iz već pomenutog saopštenja, koje glasi ovako:

„Očigledno da vladajuća stranka ima problem sa finasiranjem medija koje su pokupovali njihovi tajkuni, pa sada pronalaze načine kako da se oni finansiraju direktno iz budžeta, a da i dalje budu partijska propagandna sredstva”.

U ovoj rečenici verno je odslikano i stanje Radio televizije Kragujevac - od privatizacije do danas. Naime, čim se u leto 2015. godine za kupovinu ove medijske kuće i još nekoliko (televizije u Pančevu, Kruševcu, ukupno valjda njih osam ili deset) „kandidovao” široj javnosti nepoznat navodno kruševački biznismen Radoica Milosavljević, sve je počelo da smrdi na prljavu političku kampanju u kojoj je dotični bio samo eksponirana ličnost. Nebitno je ko je tog Radoicu nominovao za budućeg medijskog „magnata” u Srbiji, a pričalo se da je vođa bio njegov zemljak Bratislav Gašić, odmah je otkriveno da je mister Radoica dugogodišnji aktivista SPS-a i nosilac raznih funkcija u gradu Kruševcu, ali i čovek sa velikim mrljama u radnoj biografiji. Svojevremeno je bio i osuđen na kaznu zatvora zbog finasijskih malverzacija u Fudbalskom klubu „Napredak”.

Istovremeno je javnosti predočeno da je Milosavljević vlasnik preduzeće za proizvodnju plastične ambalaže „Sloga” i klinike „Sloga medik”. Obe firme bile su niskoprofitne i u startu je bilo savršeno jasno da ovaj nabeđeni biznismen nema finansijski potencijal da kragujevačku televiziju održava u životu, s obzirom na dobro poznatu činjenicu da nijedna gradska TV stanica ne može sama da se izdržava. Sve računice govorile su da u RTK mesečno mora da upumpava bar četiri- pet miliona dinara, s obzirom da je to skupa „igračka” i da, pored svih drugih troškova, moraju da se obezbede i plate za oko 70 zaposlenih.

Uprkos svim tim saznanjima i jasnim i javnim upozorenjima da Radoica Milosavljević ne može da bude dobar „gazda”, Agencija za privatizaciju mu je oktobra 2015. prodala RTK za 85.000 evra. Tada je i gradska vlast, valjda kao miraz uz udavaču, privatizovanom preduzeću dala trideset miliona dinara – na apsolutno nezakonit način.

Milosavljević je tada, na spopadanje novinara zašto kupuje deset lokalnih medija, doslovce odgovorio: „Televizije kupujem samo u svom interesu i parama iz svog džepa, a ne iz džepa SNS-a ili Bate Gašića. Njega poznajem, ali nemam nikakve poslovne veze s njim”.

Tada su zaposleni u RTK iz Kruševca dobili poruku da će sve biti OK i da će im plate biti čak i povećane. Ko je u to poverovao – očigledno da ništa nije mogao da vidi dalje od svog nosa.

S velikim optimizmom i „nadom u bolje sutra” RTK je nastavila da radi kao privatna firma i sa programom koji je bio naprednjački obojen – bar koliko je u istim tonovima ofarbana i ružičasta televizija „Pink”. Razumljivo, jer su sve rukovodeće i uredničke pozicije držale stranačke face iz redova naprednjaka.

Za jednokratnu upotrebu

I sve je bilo „cile-mile” dok nisu prošli izbori, vanredni parlamentarni i lokalni, početkom 2016. godine. Doduše, baš u izbornoj kampanji došlo je do talasanja među zaposlenima u RTK, bilo je čak i pretnji štrajkom jer su počele da docne plate, ali je stvar brzo „ispeglana”, pričalo se – uz asistenciju Bratislava Gašića.

Dalja hronologija događaja samo potvrđuje da je kragujevačka televizija u privatizovanoj formi, ustvari, poslužila samo za jednokratnu upotrebu, kao propagandna mašinica u izborima 2016. godine. Posle toga, nije bilo ni Radoice ni Gašića, RTK je „puštena niz vodu”, znači ostavljena bez para, ubrzo i bez plata.

Agonija je trajala sve do 25. januara ove godine, kada je Ministarstvo privrede (koje je preuzelo nadležnosti u međuvremenu ugašene Agencije za privatizaciju) nije raskinulo ugovor s Radoicom Milosavljevićem, čime je Radio televiziju Kragujevac praktično preuzela država. Ubrzo je ugašen program i radija i televizije, zaposleni su nastavili da štrajkuju, deo opreme je po nalozima sudskih izvršitelja otišlo „na doboš”, oduzete su dozvole za rad emiterima... Na kraju, pre dve nedelje većina zaposlenih se „pozdravila” sa firmom tako što su uzeli otpremnine od 200 evra po godini staža, a njih dvadesetak je ostalo čekajući da televizija ponovo proradi. Kada i kako oni sada pojma nemaju.

Vraćanje na ovaj sled događaja samo je potvrda da je za propast RTK i sve brljotine koje su dovele do toga najveći krivac, niko drugi, do država. Oličena u bivšoj Agenciji za privatizaciju ili kasnije u Ministarstvu privrede, svejedno. Jednostavno, sproveli su jednu katastrofalno lošu privatizaciju i to u okolnostima u kojima je sve bilo lako predvidivo; što bi se reklo, iz aviona se videlo da prodaja RTK vodi u uništavanje ove medijske kuće.

Šta se sada radi? Vadi se trnje iz „one stvari” i sve liči na izreku „pljuj, pa poliži”. Jedino što će „lizanje”, očigledno, pasti na teret građana Kragujevca, odnosno na gradski budžet, uz pristajanje ovdašnje vlasti, pre svega gradonačelnika Radomira Nikolića.

Ovog momenta nema dostupnih informacija šta će gradska uprava uraditi sa RTK, po preuzimanju osnivačkih prava. Osim proceduralnih stvari, glavna nepoznanica (bar za one koji nisu akteri odlučivanja) jeste pitanje kako će se obaviti zamišljena rehabilitacija preduzeća, koje je pod teretom dugova od više desetina miliona dinara. Hoće li se pare za to opet vaditi iz gradske kase? Po nezvaničnim pričama – hoće!

Desi li se to, gradska vlast ponovo će prekršiti zakon, i ponovo onaj isti – Zakon o javnom informisanju. Jer, odkad je on na snazi, od 2015. godine, novac iz budžeta medijima se nikako ne može davati osim kroz, po zvaničnoj formulaciji, „sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja radi ostvarivanja javnog interesa”. To podrazumeva raspisivanje javnog konkursa (koga, uzgred, u Kragujevcu u poslednje tri godine nije bilo, uprkos zakonskoj obavezi), na kome pravo učešća imaju svi registrovani mediji koji informišu građane na ovom prostoru, ali ne i Radio televizija Kragujevac u sadašnjem statusu javnog preduzeća. To je precizno definisano u članu 21. navedenog Zakona.

Pored toga, u zaključku Vlade Srbije kojim se dopušta (protivzakonito) preuzimanje osnivačkih prava nad RTK od strane grada Kragujevca, finansije se nigde ne pominju. A ako neko misli da uloga osnivača i izdavača „po sebi” podrazumeva i sipanje para – vodi se neutemeljenom pretpostavkom koja, u konkretnom slučaju, nema uporište u zakonu.

Takođe, pominje se i to da će iz budžeta grada biti nadomeštene neisplaćene zarade zaposlenima, sa svim pripadajućim nametima, i za nekoliko meseci kada je RTK bila u stopostotnom privatnom vlasništvu. Uz nespornu činjenicu da ti ljudi jesu oštećeni, stoji pitanje kojom „gimnastikom” se mogu sredstva koja pripadaju javnim finansijama koristiti za pokrivanje „rupa” koje su napravljene u privatnom sektoru?

Nepoznanica je mnogo, a dosadašnja iskustva, nažalost, govore da se odluke o muljanju budžetskim parama veoma često donose na nejavan način, u uskom krugu gradskih moćnika. Da li će tako biti i sada u slučaju RTK- ostaje da čekamo i vidimo.

Dakle, ni malo nije sporno pitanje da li je Kragujevcu potrebna televizija sa predznakom „gradska” i televizija koja će imati informativni program, što bi podrazumevalo bar pristojan nivo objektivnosti. Činjenica je da je RTK oduvek, od osnivanja do nedavnog gašenja, uvek bila politički obojena u tonove nosilaca vlasti, nekad manje nekad više, a poslednje tri godine ubedljivo najviše, ali sada je u prvom planu kako će se sprovesti pokušaj njenog ozdravljenja. Da li na zakonit način i da li dovoljno transparentno?

Prvi „prestupi” već su napravljeni, sve miriše da će ih biti još, uz za sada tihe najave da cela priča može stići i do tužilaštva – ako ono još uopšte postoji kada treba čačnuti u vlast.                                                        

Ko je vlasnik imovine RTK: Neko je Radiocu upisao u katastar

Od kada je Radoica Milosavljević za oko 85.000 evra kupio Radio televiziju Kragujevac, oktobra 2015. godine, svi nadležni i u gradu i u Republici eskiviraju odgovor na pitanje o sudbini imovine koju je RTK koristila. Da li je i ona postala vlasništvo novog gazde, da li je gradska ili državna ?

Reč je o 615 kvadratnih metara poslovnog prostora u ekstra gradskoj zoni, u zgradi u Ulici Branka Radičevića broj 9, zatim o zgradi od 170 kvadrata i dvadesetak ari placa kod Centra za strna žita, gde se nekada nalazio srednjetalasni predajnik Radio Kragujevca, i o objektu na Žeželju od 33 kvadrata sa 14 ari placa, gde je bio TV predajnik.

Nesporna i potvrđena činjenica je da je u momentu privatizacije RTK bio samo korisnik, dakle ne i vlasnik, ovog prostora, odnosno imovine. Tada je u katastru nepokretnosti doslovce pisalo: imovina javna, vlasnik Republika Srbija.Takođe, prema javnom konkursu za privatizaciju RTK, pisalo je da se prodaje samo sto odsto kapitala preduzeća.

Šta se potom događalo – stoji u zoni pretpostavki i nagađanja, jer dostupnih informacija za javnost nije bilo. Sumnja da je nešto urađeno „ispod žita”, a u korist novog privatnog vlasnika RTK, rodila se kada je procurila vest da je gradski pravobranilac reagovao, valjda nekakvom tužbom, jer je u katastar kao vlasnik nepokretnosti upisan upravo Radioca Milosavljević!

Kako se i kada „titular” promenio i ko je to učinio – nije poznato. Jedino je, u najmanju ruku, van pameti i svake ekonomske logike da neko može da postane vlasnik više od 600 kvadrata poslovnog prostora u centru grada – za samo 85.000 evra!

Kakva je sudbina „reagovanja” gradskog pravobranioca i ko je sada upisan kao vlasnik imovine koju je RTK kao javno preduzeće koristilo takođe nije poznato. Možda će se, nešto više znati za šest meseci, kada je obećano da će ova medijska kuća ponovo biti ponuđena na prodaju. Ili će sve ostati zabašureno i tajnovito – iako je reč o javnoj svojini. 

Ništa ne menja u težini prekršaja to što se gradska vlast oglušila o Zakon o informisanju uz blagoslov Vlade. Naprotiv, time je slika još crnja, jer se potvrđuje da centralna i lokalna vlast podjednako rade po svom ćefu, a ne po propisanim pravilima i procedurama - koje su sami smislili i ozakonili.

Za propast RTK i sve brljotine koje su dovele do toga najveći krivac je, niko drugi, do država. Oličena u bivšoj Agenciji za privatizaciju ili kasnije u Ministarstvu privrede, svejedno. Jednostavno, sproveli su jednu katastrofalno lošu privatizaciju i to u okolnostima u kojima je sve bilo lako predvidivo; što bi se reklo, iz aviona se videlo da prodaja RTK vodi u uništavanje ove medijske kuće.

IZVOR: Kragujevačke