Medijski mrak  u Srbiji je kreiran katastrofalnim setom medijskih zakona donetih avgusta 2014. godine.

Desetine najvećih lokalnih i regionalnih medija stavljeno je pod kontrolu nekoliko porodica bliskih vlastima.

Medijskog sunovrata u kome je moguće da u predsedničkoj trci nemate nijednu tv debatu i razmenu argumenata na nacionalnim, regionalnim, pa čak i na lokalnim medijima.

Ključno je pitanje zašto su Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije, Lokal press, ANEM i NDND okupljeni u takozvanu “medijsku koaliciju“, podržali ozakonjenje medijskog mraka?

Da li samo zbog toga da bi imali državne sekretare u Ministarstvu kulture i informisanja u svakoj Vučićevoj Vladi?

Ili su mislili da će medije, budžetski novac, dodelu projekata, kontrolisati isključivo oni?

Planirali su da predstavnici medijske koalicije budu u svim komisijama za dodelu medijskih projekata i da baš u svim komisijama koje odlučuju o podeli novca imaju većinu.

Želeli su da njima bliski ljudi za mali novac pokupuju regionalne i lokalne medije.

Kontrolisali su Radnu grupu za pisanje medijskih zakona.

Imali su državnog sekretara u liku čelnika ANEM-a Saše Mirkovića.

Kontinuitet vlasti imaju i preko novog državnog sekretara, čelnika UNS-a Nina Brajovića.

Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović su do nedavno držali pod kontrolom veliki broj medija, bili u komisijama Ministarstva kulture i informisanja, AP  Vojvodine, lokalnih samouprava.

NJihovi kadrovi su vodili Javni servis Vojvodine, preuzeli su departman za žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

NJima bliski i odani studenti su odmah upućivani na RTV.

NUNS i UNS imaju svoje ljude na ključnim mestima u Nacionalnom javnom servisu.

Jedini problem su im bili regionalni i lokalni mediji koje su planirali da uguše reformom pod pokroviteljstvom “medijske koalicije“.

Mislili su da su pametni i da će im vlast večito biti poslušna i servilna.

Da koriste sve državne resurse, dele budžetski novac, a Srbiju upoređuju sa Islamskom državom, kako je to Nedim Sejdinović često radio.

Ipak, Aleksandar Vučić ih je mudro iskoristio da kreiraju najgore moguće medijske zakone koje će on savršeno iskoristiti za obračun sa neistomišljenicima i stavljanje pod kontrolu regionalnih i lokalnih medija.

Učinio je uz pomoć UNS-a i NUNS-a ono o čemu je Slobodan Milošević sanjao devedesetih, ali nikada u tome nije uspeo.

Uvođenjem projektnog sufinansiranja medija UNS i NUNS su dali “uzicu“ za kontrolu medija.

Vlast je svesrdno prigrabila poklon samozvanih reprezentativnih udruženja i projektno sufinansiranje koristi za disciplinovanje nepodobnih.

Uzalud su Sindikat novinara Srbije, Koalicija zaposlenih u medijima, Kragujevačka inicijativa i Profesionalno udruženje novinara Srbije ukazivali na pogubne posledice delovanja medijske koalicije.

Vlast je stajala uz medijsku koaliciju i svesrdno joj pomogla da u zakon ubaci sve svoje sulude ideje.

Usvojio je Vučić sve  “reformske zamisli“ NUNS-a, UNS-a, ANEM-a, NDNV-a, Lokal Press-a, ali i Radeta Veljanovskog, Zorana Živkovića, demokrata.

Nakon toga, uz pomoć instrumenata vlasti i suludih zakona “medijske koalicije“ Vučić je  regionalne i lokalne medije stavio pod svoju kontrolu.

Radoica Milosavljević nije produkt samo Bratislava Gašića, već mnogo više Radeta Veljanovskog, Nedima Sejdinovića, Vukašina Obradovića, Dinka Gruhonjića.

Oni su kreirali reformu da na divljem, neoliberalnom medijskom tržištu vlada samo zakon novca i kapitala.

Javni interes je tu davno zaboravljen u spletu ličnih interesa čelnika medijskih udruženja.

I sada vidimo plodove takve nepromišljene medijske politike.

Licemerno izgleda kada upravo ta lica vidimo na protestima ili u štabu Saše Jankovića kako kritikuju medijski mrak u čijem su stvaranju lično učestvovali.