Ako je to nezamislivo u matičnoj kompaniji u Švajcarskoj i Nemačkoj, kako je dopustivo u Srbiji? Kako to da će se najviše uštedeti otpuštanjem novinara sa najnižim primanjima, ali ne i umanjenjem basnoslovnih plata direktora?

Novinar Velimir Ilić je u dirljivom i otmenom tekstu objasnio zbog čega se od redakcije Blica – umesto pozdrava i rukovanja – oprostio otvorenim pismom javnosti.

Najpre zbog toga što mu za prvi – svakako čovečniji način – nije pružena prilika jer je menadžment zaključio da je za prestanak radnog odnosa sa novinarom posle više od 17 godina dovoljan telefonski poziv i pismeni otkaz na stolu. Sa već ustaljenim obrazloženjem o „tehnološkom višku“, naravno.

Da sve bude još gore, petnaestoro novinara i novinarki dobilo je od rukovodstva kompanije rešenja o prestanku radnog odnosa samo par dana uoči Nove godine, što se može objasniti ne samo potpunom ravnodušnošću prema sudbinama zaposlenih već i bestidnom arogancijom i cinizmom.

Nezamislivo u Nemačkoj, poželjno u Srbiji

Pitate se, naravno, šta je novo u ovom slučaju osim, naravno, bizarne pojedinosti u kojoj se rešenje o otkazu umotava u šljašteći „poklon- paket“.

Da srpski ogranak kompanije Ringier Axel Springer u svom ponašanju ne vidi ništa loše svedoči saopštenje menadžmenta da su izmirena sva potraživanja otpuštenih i da je, najzad, sve učinjeno „po zakonu“. Gotovo da se čude zbog čega ih – tako „velikodušne“ – ne potapšemo po ramenu.

Ono što nije moguće u matičnoj kompaniji u Švajcarskoj i Nemačkoj, u Srbiji je dopustivo. Pa ako već sami – uz svu pomoć human resources i drugih krotko prihvaćenih mitomanskih ispraznih pojmova neolingue – ne mogu da se dosete, neka još jednom pročitaju oproštajno pismo svog novinara. U njemu se – ne i prvi put – ponovo pokreću neka važna pitanja sa kojima se „poštovaoci zakona“ nerado suočavaju.

Najpre, zbog čega se ne dozvoljava, bolje reći onemogućava, osnivanje sindikata? Zbog čega oni koji to pokušavaju, prvi dobijaju otkaze? Ako je tako nešto nemoguće, čak i nezamislivo, u matičnoj kompaniji u Švajcarskoj i Nemačkoj, kako je tada dopustivo u Srbiji?

Tu se već suočavamo sa mnogo krupnijim pitanjem: ko – u odsustvu sindikata – štiti novinare od samovolje poslodavca? To svakako ne čini domaće radno zakonodavstvo jer je – kako je gotovo s ponosom primetio menadžment kompanije – sve urađeno „po zakonu“.

Po onom istom zakonu koji poslodavcima u „Juri“ dopušta da ponižavaju radnike tražeći od njih da nose pelene kako ne bi gubili vreme u zadovoljavanju nekih nužnih potreba?

U Blicu i drugim izdanjima kompanije Ringier do toga se još nije došlo, ali se model „Jure“ – u kojem zaposleni postoje samo kao statistički uzorak – sve više upražnjava.

Simbioza profita i političke celishodnosti

Nije li, najzad, krajnje licemerno da novinska kuća, koja se tobože zalaže za evropske vrednosti, u šta su, svakako, ugrađene tekovine vekovne borbe radnika za pristojnu nadnicu i uslove rada, pravo na štrajk i pravo na zakonsku zaštitu kako od samovolje poslodavca, tako i od države – u sopstvenoj sredini poštuje jedino okrutna finansijska pravila, a o sudbini zaposlenih odlučuju isključivo lakomi poslodavci i isto tako bezdušni mehanizmi vlasti?

U tako nakaznim odnosima apsolutne potčinjenosti moguća su samo jednostrana tumačenja čak i tako apsurdnih poslovnih odluka prema kojima će se najviše uštedeti na otpuštanju novinara sa najnižim primanjima, ali ne i umanjenjem basnoslovno visokih plata direktora, među kojima ima i takvih – kažimo to otvoreno – koji o novinarstvu pojma nemaju.

Stranim vlasnicima, naravno, to nimalo ne smeta sve dok se njihovi izabranici – u simbiozi sa vlastima – više staraju o političkoj celishodnosti i profitu nego o novinarstvu.

Na praktično neograničenu samovolju poslodavaca makar posredno je uticao i sam premijer za koga je najveća sreća da se što više radi čak i kada se ukidaju elementarne tekovine vekovne borbe radnika, kao što su osmočasovno radno vreme i pravo na štrajk.

Ako, prema tome, polazimo od istorijski ozloglašene devize da arbeit macht frei, što će reći da „rad oslobađa“, tada zaista nije važno da li se osećate kao slobodno ljudsko biće ili kao šraf koji se – po potrebi – može zavrtati i odvrtati.

Znači li to da je robovlasništvo ideal kome treba težiti jer je bar tada bilo posla na pretek? Ne treba, ipak, žuriti sa tim zaključkom, jer su robovlasnici bili obavezni da hrane i odevaju robove i pobrinu se za njihov smeštaj. Nisu to činili zbog čovečnosti, već zbog toga što su znali da gladan čovek nije sposoban za rad te, prema tome, ne mogu da od njega imaju koristi.

Imajući to u vidu, na robovlasništvo ne mora obavezno da se gleda kao na najgori društveni poredak, naročito ne sa stanovišta onih koji danas – poniženi – žive u bedi i oskudici.