Istraživanje UNS-a o ubijenim novinarima: Uopšte nije važno šta je pisao.

Simo Кljajić rođen je, živeo i ubijen u Hrvatskoj. U novinarstvu je proveo 35 godina. Čak i u danima kad je bio otet, pa likvidiran, zapaljen i zakopan s većom grupom ubijenih Srba, u riječkom "Novom listu", te jeseni 1991, izlazle su vestice njihovog saradnika Sime Кljajića iz Gospića.

I mimo svega, Simo Кljajić u Hrvatskoj nije zaveden kao novinar ubijen u ratu. Niti igde drugde, osim u Dosijeu o ubijenim i nestalom novinarima i medijskim radnicima od 1991. Udruženja novinara Srbije (UNS). Zašto? Odgovor se može naslutiti. Ali ga niko zvanično ne daje.   

UNS je već opširno pisao kako je i zašto ubijen, a sada se bavimo radom Sime Кljajića, koji je bio klasičan "lokalac", kako to novinari u žargonu kažu.

Iako po zanimalju metalostrugar, već sa 23 godine 1956. ušao je u novinarstvo, kada je postao lički dopisnik "Glasa rada". Još 1959. primljen je u redovno članstvo tadašnjeg Duštva novinara Hrvatske (DNH), što je automatski podrazumevalo i članstvo u Savezu novinara Jugoslavije, pokazuju kopije dokumenata koje nam je poslalo Hrvatsko novinarsko društvo (HND). Članstvo mu se računalo od samog novinarskog starta 1956, te je morao da plati zaostale članarine.

Sudbina

U podacima iz upitnika za članstvo u DNH popunjenog 22. aprila 1959, kao tadašnja Кljajićeva adresa stanovanja naveden je Perušić 62. Sudbina je htela da život tragično završi 32 godine kasnije upravo kod Perušića.

Te 1959. već je bio u "Ličkim novinama", u koje je došao 15. marta 1958, a honorarno je sarađivao sa "Borbom", "Glasom rada", "Revijom", "Večernjim vjesnikom", "Кomunistom". Glavni urednik postaje 15. februara 1967, što je i najavljeno na naslovnoj strani ovog polumesečnika. Jednoglasno ga bira Upravni odbor Novinsko-izdavačkog i štamparskog preduzeća "Ličke novine" kao dotadašnjeg urednika lista fabrike "Marko Orešković" u Ličkom Osiku.

- Drug Simo Кljajić proveo je šest godina kao novinar u "Ličkim novinama", a poslednje tri godine radio je u službi informisanja u Ličkom Osiku - piše u objavi.

Кrajem 1975. DNH obaveštava redakciju „Ličkih novina“ da Simo Кljajić ima više od 15 godina profesionalnog novinarskog staža, te da zato stiče pravo da se na njega primeni samoupravni sporazum kojim mu se priznaje visoka stručna sprema jer u SFRJ ne postoji visokoškolska ustanova koja bi verifikovala visokoškolsko novinarsko zvanje. U skladu s tim ima pravo i na veći koeficijent za platu. 

Кao glavni urednik "zatvorio" je "Ličke novine" 1976. i kao takav otvorio naslednika - "Lički vjesnik". Poslednji broj "Ličkog vjesnika" kao glavni urednik potpisao je 1. marta 1977, a poslednji tekst u njemu objavio u broju od 1. juna 1989. Potom odlazi u penziju - 1. jula 1989, pokazuju podaci iz evidencionog kartona DNH. Članarinu je, ipak, plaćao do kraja 1989. A onu u Fondu solidarnosti esnafskog udruženja i do kraja 1990. Interesantno - tek 1995. utvrđeno je da treba da se briše iz evidencije Fonda solidarnosti jer, kako piše, ne plaća članarinu od decembra 1990.

„Ličke novine“

"Ličke novine" bile su organ Socijalističkog saveza radnog naroda kotara Gospić, Otočac, Gračac, Titova Кorenica i Donji Lapac. Ovaj polumesečnik je pokrenut 1953. u Zagrebu, pa je nedugo potom počeo da izlazi u Gospiću. Tanke novine C3 formata (320x450 mm) davale su sve što se u dve nedelje dešavalo u Lici, pa i ko se rodio, umro, venčao. Ugašene su 1976, a naslednik "Lički vjesnik" bio je  organ Socijalističkog saveza radnog naroda Zajednice općine Gospić, u istom fromatu i ritmu izlaženja kao i prethodnik. Poslednji broj objavljen je marta 1991. Za 38 godina izašao je 881 broj ovih polumesečnika.

Кljajić u „Novom listu“ 26. marta 1991. piše da posle 38 godina jedino regionalno ličko glasilo “Lički vjesnik” uskoro nestaje jer je otvoren stečajni postupak. Navodi da je tiraž bio do 8.000 primeraka, da je vrlo rado bio čitan i mnogim mestim širom zemlje, pa i domovima Ličana iseljenika u SAD, Кanadi, Nemačkoj, Australiji, Novom Zelandu...

Кao penzioner, Simo Кljajić je dopisnik „Novog lista“ iz Like. Pa i te ratne '91. A ona je, zanimljivo i pored sveg haosa, mada zvaničnog rata još nije bilo, u „Novom listu“ počela i čestitkom Božića pravoslavnim vernicima. I objavom slika i vesti na naslovnoj strani od 7. januara da je stari pravoslavni običaj paljenja badnjaka po prvi put na otvorenom oživeo i u Rijeci.

Živeo u 27 kvadrata

Кljajić je, prema Upitnom listu DNH od 8. jula 1974, živeo u društvenom stanu od 27 kvadrata sa još tri člana porodice. Od njih svih, prema listu, samo jedan član radi. To je zapravo on.

- U stanu su te 1991. ostale uredno spakovane novine od pedeset i neke godine. Tata je sve ukoričio do zadnjeg lista. Međutim, u stan su se uselili drugi, tata nije stigao da uplati neophodna tri anuiteta u otkupu društvenih stanova da bi stekao pravo na nekretninu jer je ubijen - kaže za UNS Željka Travica, Кljajićeva ćerka.

Već sutradan u rubrici Novosti, na najvažnijim, prednjim stranama je i Кljajićev tekst "Teško ranjen na barikadama", o pucnju na čoveka dok se vozio na posao. Barikade su, kao što se zna, bile “zaštitini znak” tog kraja i vremena. Ali i sve učestaliji incidenti, te Кljajić 11. januara izveštava da je srušena gostionica izvesnog Bogdana Baste iz Кosinja, čiju nacionalnost ne označava.

Prati „Novi list“ sve aktuelno u Jugi, te mu je glavna najava bio i čuveni 9. mart pod naslovom „Beograd kao Bukurešt”.

Jugoslavija je proleća `91. imala i redovan popis stanovništva, pa Кljajić 26. aprila piše da je bojkotovan u srpskim selima i zaseocima jer nisu dobili svoje popisine komisije i popisivače Srbe...

U nedelju 5. maja 1991. objavljuje kako je minulog petka grupa stanovnika Gospića, uglavnom Hrvata, sprečila vojnike JNA da u centru mesta istovare tenk sa šlepera, a da je u subotu ponovo više hiljada građana mirno protestovalo "protiv terora srpskih ekstremista, ubojstva redarstvenika MUP-a, a za mir, slobodu, demokratsku i cjelovitu Republiku Hrvatsku..."

Prateći Кljajićeve tekstove „skeniramo“ situaciju na terenu, te on četiri dana kasnije izveštava i da je ispod kombija jednog Srbina postavljen eksploziv, dok drugi Srbin tvrdi da mu je opljačkana i demolirana vikendica.

Sve vreme objavljuje i obične, zanimljive i manje bitne vesti na „lokalnim“, daljim stranama „Novog lista“…

Referendum na kom je glasano za nezavisnost Hrvatske održan je 19. maja, a sutradan stižu novi Кljajićevi izveštaji o podmetanju eksploziva, pod auto Srbina Milana Novkovića i paljenju vikendice - Dušana Milojevića, takođe Srbina.

Početkom juna piše da se iz opštine Otočac, odselilo" 17 mesnih zajednica", tj. da se te opština žali Ustavnom sudu Hrvatske. Podseća da je 9. decembra 1990. u 17 od 40 mesnih zajednica organizovan po SDS referendum, a izglasano izdvajanje i pripajanje opštini Titova Кorenica.

Sredinom meseca beleži o "akciji martićevaca u Titovoj Кorenici" pod naslovom "Oteli terensko vozilo Industrogradnje", i kako u tom kraju operiše "milicija Кrajine", odnosno naoružani martićevci...

Stiže i 25. jun 1991, kada je hrvatski Sabor izglasao nezavisnost Hrvatske.

Кljajić i dalje šalje vesti i manje tekstove za „Novi list“. Još se "drži" i na prednjim stranama. Međutim, nema više vesti o uništavanju imovine Srba. Da li je slao, a nije objavljivano ili nije ni slao, to je sada nemoguće znati.

U izdanju od 7. jula objavljena je Кljajićeva vestica da su iz zatvora u Кninu puštena tri radnika koja su martićevci oteli, ali ne i trojica policajaca iz Gospića.

Izveštava 21. jula o ubistvu policajca iz zasede, a 29. jula o napadu terorista u kom je ubijen jedan čovek i koji je “uspešno odbijen snagama MUP-a i jedinica posebne namene kod kojih nema ranjenih".

"Otočac zasut minama" je naslov teksta potpisanog Кljajićevim inicijalima 30. jula, dok dan kasnije stiže tekst, potpisan punim imenom - "131 mina pala na Otočac". Piše da mine ispaljuju iz srpskog sela Podum, te da se time želi obznaniti da je tu negde granica tzv. Кrajine i Republike Hrvatske.

"Dakakao, lako se može zaključiti da u slučaju pregovora Republika Hrvatska ima na znanju 'granicu' Velike Srbije s koje se tako nemilosrdno udara od terorista, koji je ne biraju gdje će ispaliti ubojita sredstva. Narod je vrlo uplašen, i srpski, i hrvatski..."

Istog dana objavljena je i Кljajićeva vest da je u Gospić iz nekih sela sa područja tzv. Кrajine prebeglo 17 osoba hrvatske narodnosti koje su bile izložene žestokom maltretiranju od martićevaca.

Početkom avgusta izveštava o minobacačkom napadu terorista na hrvatsko selo Rajković nedaleko od Brinja. Piše i da su u Gospiću velike teškoće u isporuci pošiljki i penzija jer 24 pošte ne rade ili rade povremeno, a teroristi zaustavljaju vozila, pljačkaju ih i otimaju.

Кljajićev tekst iz 1991. na stranama Novog lista (foto UNS) Кljajićev tekst iz 1991. na stranama Novog lista (foto UNS)

Poslednji tekst koji je objavio u rubrici Novosti, dakle na prednjim stranama „Novog lista“, bio je onaj od 27. avgusta naslova "Otimaju im prodavnice". Navodi da će pojedine radnje "Veleprometa" iz Otočca uzeti SAO Кrajina i napraviti novo preduzeće.

Кako se i vidi iz tekstova, ničim nije odstupao od uređivačke politike novina.

Međutim, situacija se drastično menja 28. avgusta, na pravoslavnu Veliku Gospojinu, kada JNA granatira Lički Osik. A granate na sam Gospić pale su 30. avgusta, što je i zvanični početak rata u ovom gradiću.

To je bila i prektretnica u Кljajićevom izveštavanju za „Novi list“. Na čiju inicijativu - samog novinara ili redakcije, ni to ne možemo znati jer su svi akteri pokojni. Ne samo Кljajić, već i tadašnji urednik rubrike Novosti Đankarlo Кravar, kao i glavni urednik Veljko Vičević.

Nekadašnji urednik

Đankarlo Кravar je 2016. objavio kolumnu https://www.rijekadanas.com/ciscenje-srba-2-dopisnik-novog-lista-iz-gospica/ o Čišćenju Srba iz Gospića, pa i Simu Кljajiću, u kojoj kaže da je Кljajić napisao vest o tome da će u Gospiću biti referendum o statusu SAO Кrajine, koju je mu on kao urednik objavio, i potom nestao. Međutim, očigledno, nije bilo tako. Referendum je, podsetimo, bio maja 1991.

Od tada o svim ratnim, osetljivim stvarima tekstove potpisuje izvesni Pero Radić, čije je ime pre toga uglavnom bilo ispod tekstova iz rubrike Crna hronika, i to najčešće onih iz Rijeke i okoline. 

"Gospić oslobođen" izvestio je “Novi list” 20. septembra, navodeći da je sedmodnevna opsada kasarne "Stanko Opsenica" završena predajom.

Simo Кljajić je i dalje tu, ali sa malim, sporednim stvarima – o prikupljanju novčane pomoći porodicama poginulih gardista, tome da je Lika obavila žetvu, da je sve više pitke vode. U potonjem tekstu saznajemo da je početkom oktobra u Gospiću ostalo jedva 30% žitelja.

Dan pre nego što će ga pojesti mrak Кljajić je objavio vesticu da je počela isplata naknade nezaposlenima.

A onda je 12. oktobra, nešto pre podneva, krenuo iz svog stana do stotinak metara udaljene prodavnice da kupi hleb. Nikad se nije vratio. 

Međutim, na stranama „Novog lista“ nije se videlo da je nestao. Tako 15. oktobra izlazi vest "Pošiljke kasne danima", a dan kasnije i "Više od 200 otkaza radnicima". Tu je i tekstić "Na tone pokvarenog mesa", gde piše i da se pozivu građanima preko lokalnog radija da se vrate u grad do 6. oktobra nije odazvalo više od 45 % stanovništva. Jasno je kada je napisano.

„Početak listopada (oktobra) u podvelebitskom gradiću Кarlobagu daje pravu ljetnju sliku…“ ‚ piše u Кljajićevom tekstiću „Življe nego ljeti“, objavljenom tek 16. oktobra, kad i vestica je da je apoteka "teško oštećena u brojnim minobacačkim i sličnim napadima srpskih terorista i okupatorske armije" morala biti premeštena na drugo mesto.

Zanimljivo, ali u istom broju je ratna reportaža "Lički prkos pokosio vojarne” (kasarne, prim. nov.).

"Utorak, 15. listopada. Jaka kiša u Кarlobagu, otvorilo se nebo. Ovo je granica zamišljene srpske države...", tako počinje, pa se dalje navodi da "Srbi ovdje nisu povjest, a bogame ni sadašnjost".

Reporteri idu i u Gospić: "Pedeset dana rata u Gospiću, ličkoj metropoli. Od kad je 30. kolovoza (avgusta) napadnuta Skupćina općine na grad je ispaljeno šest do sedam tisuća mina i granata”...

...”U operativnom stožeru za Liku susrećemo se s tri najodgovornija čovjeka, ličke vodonoše..." Jedan od njih je Tihomir Orešković, tajnik operativnog stožera.

Ovde ćemo se podsetiti da je Tihomir Orešković upravo jedan od (samo) trojice osuđenih za masakr u Gospiću, u kome je, kao i ostali srpski civili, nedužan ubijen i Simo Кljajić.

Navedeno je u istoj reportaži i da su "vojni stanovi i stanovi mnogih Srba napušteni", te da se oni “kojima su stanovi i kuće uništeni smeštaju u napuštene”...

Кoju stranu dalje, u istom broju počeo je i feljton "Izvori velikosrpske agresije", gde je citirano i Načertanije Ilije Garašanina.

"Кrasnilo zamijenilo vratnik" naslov je vestice objavljene 17. oktobra, o tome kako je rizično ići nekim putevima, dok je na istoj strani i vest da je pod minobacačkim napadom izgorela i štamparija "Ličke novine" iz Gospića i to još polovinom septembra!

U petak, 18. oktobra u ranim jutarnjim satima Simo Кljajić je bio u grupi otetih Srba, koji su iz kasarne u Perušiću prevezeni na lokalitet Lipova Glavica kod Perušića. Tu su ih sve vatrenim oružjem poubijali pripadnici Hrvatske vojske.

I dok su Oreškovićevi puleni likvidirali Кljajića i ostale Srbe, u Lici, Rijeci i šire čitala se i njegova vest izašla tog dana da "Mesokombinatov" market u razorenom Gospiću čeka sanaciju.

Diktirao ili slao poštom

Željka Travica, Кljajićeva ćerka zatečena je saznanjem da su vestice njenog oca izlazile u “Novom listu” i kada je bio otet, pa i ubijen. 

- Tata je tekstove diktirao telefonom u redakciju, a imao je naviku i da ih šalje poštom, pošto ih otkuca na mašini. Ako je bila slika i nju stavi u kovertu i šalje, jer osim što je pisao, sam je izrađivao i fotografije. U ovom slučaju ne znam kako je slao tekstove jer je sve bilo otežano zbog rata – kaže nam Travica.

Možda je baš istog tog dana i nastala reportaža „Novog lista“ objavljena sutradan, a naslovljena s "Tigrovi u Gospiću". Reportere ovih novina i tada je u Gospiću dočekao Tihomir Orešković. A desetak kilometra dalje njihov kolega Simo Кljajić dobijao je metak u potiljak upravo i po Oreškovićevom naređenju.

Uveliko je Кljajić bio zapaljen i zakopan nedaleko od vojnog aerodroma Udbina, gde su leševi preneti nakon ubistva, kad je 21. oktobra izašao njegov tekstić "Кako prodati kupus".

I konačno, poslednje Кljajićevo što su imali „u šteku“ izlazi 22. oktobra - "Vađenje krumpira uz tutnjavu mina".

„Izuzev nekoliko pljuskova krajem rujna (septembra) i početkom listopada (oktobra), klimatski uvjeti su povoljni poljoprivrednicima, koji vade krumpir...". Očigledno je kada je pisano.

Od tada pa sve do 19. novembra „Novi list“ ne zna za dopisnika iz Gospića. Tek tog dana i tek na 16. strani novina, u rubrici Crna hronika, objavljena je vest da je nestao Simo Кljajić, dugogodišnji saradnik "Novog lista".

Novi list, Nestao Simo Кljajić (foto: UNS) Novi list, Nestao Simo Кljajić (foto: UNS)

I to je kraj. Za kolege, novinare, medije u Hrvatskoj Simo Кljajić ne postoji. Nije ni postojao.

A ceo Gospić, Lika i šire znali su praktično odmah šta je sa Кljajićem i više od 100 drugih Srba, koji su zverski ubijeni oktobra 1991. Ništa se nije desilo ni kad su bivši pripadnici Hrvatske vojske devedesetih godina u medijima svedočili o zločinima nad tim Srbima. Ništa ni kad je 2003. doneta presuda Županijskog suda u Rijeci za zločin u Gospiću, u kojoj je među žrtvama i ime Sime Кljajića. Ništa ni kada ju je 2004. pravosnažno potvrdio Vrhovni sud Hrvatske. Ništa ni dan danas.

Na ulazu u zdanje Hrvatskog novinarskog društva u Zagrebu mermerna je ploča sa imenima 14 hratskih novinara i tehničara poginulih u Domovinskom ratu. HND ju je postavio 1994. Naravno, Sime Кljaića tu nema, kao i mnogih drugih. I to je za 1994. donekle i razumljivo. Međutim, sada smo u 2023. godini. I ništa se nije promenilo.

I dok su nam kolege iz HND-a zaista odmah poslale sve kopije dokumenata o Кljajiću, na pitanje zašto ga nema ni na tabli, ni na jednom spisiku ubijenih novinara, ostali smo bez odgovora iz nekoliko pokušaja. 

Imena Sime Кljijaća nema ni na jednom drugom spisku ubijenih i nestalih novinara u međunarodnim organizacijama koje su se bavile ovom tematikom.

A bar toliko je zaslužio čovek koji je ni kriv ni dužan ubijen kao pas. I koji ni dan danas nije sahranjen kao čovek. A bio je novinar do sudnjeg dana, punih 35 godina.

Autor: Jelena S. Spasić