Za sajt UNS-a predsednica LJiljana Smajlović govori o 135. godina Udruženja novinara Srbije, izboru Nina Brajovića za državnog sekretara za informisanje u Vladi Srbije, nagradama, novinarima i budućnosti organizacije.

Udruženje novinara Srbije u sredu je imalo rođendan, postoji 135 godina u kontinuitetu, da li vam je i ko od zvaničnika, predstavnika institucija, drugih organizacija... čestitao jubilej?

Jeste, za divno čudo, iz nepoznatih razloga, Ministarstvo odbrane. Moram da se raspitam ko je tamo savetnik za medije! To je prvi put za osam godina da se neko iz vlasti setio da je UNS važna srpska ustanova velike tradicije. Doduše, postoji razlika između prošle i ove vlasti: prethodni šef države javno je obasipao komplimentima NUNS za rođendan. Nas vlast uglavnom ignoriše. Ministarstvo odbrane je pre izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Na godišnjoj skupštini UNS-a i na svečanosti na kojoj su uručene nagrade za 2016. godinu, bilo je reči o pomoru lokalnih medija, novinarima koji su ostali bez posla, pritiscima vlasti i opozicije, ekonomskom beznađu. Rekli ste da su ovo teške godine, sa velikim iskušenjima, ali da je srpsko novinarstvo živo i zdravo, da ima čime da se podiči. Da li ste to rekli iz kurtoazije ili zaista verujete u to?

Opsesivno pratim najbolje strane novine, na engleskom i francuskom jeziku. Da, zaista verujem u to. Naravno da bih volela da je kod nas profesionalizam na višem nivou, da su tiraži veći i pogotovo da su plate novinara dostojne čoveka. Ali kupite ujutro srpske novine i nađete ogromnu skalu političkog mišljenja, vidite da postoje opozicioni mediji, nema jednoumlja, ima bitke mišljenja i različitih perspektiva. Naše najbolje novine su bolje od novina u ovom delu Evrope. Nemamo razloga da se stidimo.

Novinarske nagrade dodeljivala su dva žirija koja su činila prošlogodišnji dobitnici priznanja i predstavnici UNS-a. Nagrade su dobili i članovi NUNS-a. Šta odgovarate na komentar: „NUNS se otcepio od UNS-a, a UNS od NUNS-a nije“?

Mi ne nagrađujemo odanost novinarskoj organizaciji već profesionalni uspeh.

Ima članova koji zameraju i protive se davanju nagrada onima koji ne pripadaju organizaciji. Smatrate li da UNS-u šteti nagrađivanje po sadašnjim pravilima?

Mislim da je to prednost UNS-a. Druga novinarska udruženja prepoznaju se po političkom aktivizmu, mi držimo do profesionalnih standarda i načela i u stanju smo da prepoznamo kvalitet i kod onih koji se sa nama ne slažu.

Dugogodišnji generalni sekretar i nekadašnji predsednik UNS-a Nino Brajović imenovan je za državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja. Da li je taj izbor dokaz da je UNS ponovo dobar sa vlastima, kako neki vole da kažu?

Volela bih da smo „dobri“ sa vlastima, odnosno da vlast drži do mišljenja najstarijeg i najbrojnijeg novinarskog udruženja u zemlji. Jedino naše udruženje nije podržalo medijske zakone kojim je aplaudirao Brisel. Da je usvojen predlog UNS-a da lokalne samouprave odvoje dva posto budžeta za lokalne medije, mogao je da bude izbegnut pomor lokalnih medija u Srbiji. Ali ni Vlada Srbije ni parlament nisu se ni osvrnuli na naš zahtev jer Evropska komisija i njeni glavni partneri u ovdašnjoj medijskoj zajednici nisu podržali naš predlog. Da imamo uticaj na državu, da smo „dobri“ sa njom, valjda bi država prihvatila naš, a ne stav NUNS-a, NDNV-a i Brisela i kada je reč o državnoj pomoći. Kako je moguće da srpska država odluči da se mora evidentirati pomoć srpske države medijima, a pomoć stranih država sme da se krije? Zahtevali smo da srpski zakon na isti način tretira pomoć naše i tuđih država, ali Srbija nas je ignorisala. Na isti način na koji ignoriše i našu tradiciju od 135 godina. Kao da imaju neku drugu, bolju, stariju, kojom se više ponose...

Ima i onih koji smatraju da imenovanje RTS-ovog ratnog izveštača s početka devedesetih na mesto državnog sekretara nije dobar izbor. Više od 20 godina u Srbiji se govori o pranju biografija, lustraciji, procesuiranju „ratnih huškača“, a NUNS je pre sedam godina podneo prijavu Tužilaštvu za ratne zločine protiv NN lica zbog krivičnog dela podsticanja i organizovanja genocida i ratnih zločina. Postoji i pravosnažna presuda iz ove godine po kojoj je NUNS izgubio od novinara „Večernjih novosti“ koje je prijavio Tužilaštvu.

Moram sada da posudim parolu Saše Radulovića: dosta je bilo. NUNS je sve ove godine blatio i proganjao Ninu Brajovića gde god je mogao, ali ne zato što je Nino Brajović bio ratni huškač, već zato što je kao generalni sekretar UNS-a bio smetnja ambiciji NUNS-a da se uz pomoć političkih sponzora domogne imovine UNS-a, odnosno kvadratnih metara u Beogradu: u Resavskoj 28 i u Domu štampe na Terazijama. Brajović nije proganjan zbog manjka profesionalizma ili mržnje, što je jasno i po tome što ga članovi NUNS-a, uprkos hajci koju su vodili protiv njega, nisu uvrstili na spisak od više od 50 srpskih novinara koje su lažno prijavili Tužilaštvu za ratne zločine zbog navodnog podstrekavanja na ratni zločin i genocid. Uostalom, Nino Brajović je u znak protesta protiv uređivačke politike RTS-a još 1992. godine svojevoljno napustio ovu medijsku kuću. Kakav kontrast u odnosu na sadašnjeg predsednik i potpredsednika NUNS-a: prvi je do 1994. godine ostao u Politici Ekspres, za koju je izveštavao iz Vukovara, a drugi je do 1994. ostao da radi u Tanjugu, koji sada pokušava da ugasi. 

Da li je UNS skinuo hipoteku devedesetih? Nosi li NUNS hipoteku dvehiljaditih zbog nekad neskrivene podrške postoktobarskim vlastima? I kako se skidaju kolektivne i pojedinačne hipoteke?

Slobodan Milošević je devedesetih kontrolisao medije u Srbiji, ali je to radio preko vodećih ljudi iz državnih medija, a ne preko UNS-a. NUNS je nastao zato što Soroš i Evropljani nisu hteli da ih finansiraju ako se ne odvoje i ne otvore zaseban račun. Tako je na sudu svedočio jedan od osnivača NUNS-a. Uostalom, i Nino Brajović i NUNS-ovci ostali su u manjini u UNS-u u vreme Slobodana Miloševića. O ljudima treba suditi na osnovu njihovih dela. Nismo ponosni na period kada je predsednik UNS-a bio Milorad Komrakov, ali na mestu NUNS-a ne bih bila ponosna ni na period kada je NUNS pomagao da se usvoji drakonski i neustavni zakon o medijima 2009, po uzoru na Miloševićev iz 1998.

Nedavno je na sajtu UNS-a objavljeno pismo koje je stiglo potpisano sa „nezavisni novinar i savetnik za medije“ predsednika jedne parlamentarne stranke. Može li se i tu govoriti o hipoteci devedesetih godina prošlog veka, da bez obzira šta danas radio i koliko to bilo nespojivo sa novinarstvom ostaneš nezavisni novinar? 

To je bila Tamara Spaić iz Dosta je bilo. Ona verovatno i ne zna da je uspostavila kontinuitet, ne sa devedesetim, već sa vremenom kada je bilo moguće da Radmilo Kljajić bude komentator u listu Politika i istovremeno izvršni sekretar Gradskog komiteta SK Beograd. To je farsično viđenje „nezavisnosti“.

Isticali ste da UNS-a, iako je najbrojnije novinarsko udruženje, nema dovoljno u nezavisnim agencijama i regulatornim telima. 

NUNS je bio miljenik DOS-a i Borisa Tadića, ne toliko Zorana Đinđića, i zaposeo je sva mesta u svim telima u kojim je trebalo izabrati predstavnike profesije. Sada funkcioniše kao grupa za pritisak, pogotovo kada je reč o zastupljenosti ljudi u telima za koje mora da postoji dogovor u branši. Kada ne može svojom snagom nešto da promeni, makar može drugima da pokvari. To je sramota.

Šta su prioriteti UNS-a u budućnosti?

Društvenu moć, odnosno pauperizaciju novinara vidim kao glavni problem. Mi imamo snažnu državnu vlast, što novinarstvo, koje bi moralo da kontroliše vlast bez zazora i straha, stavlja u tešku poziciju. Ne mogu da kontrolišu vlast ljudi koji nemaju nikakvu sigurnost na radnom mestu i čiji rad je plaćen ispod cene i ispod stepena njihovog obrazovanja. Pogledajte kolike plate imaju poverenik i zaštitnik, koji u ime građana kontrolišu vlast. Taj koncept je dobar, ljudi kojim je posao da se suprotstavljaju zloupotrebama vlasti moraju da budu pristojno plaćeni. Naravno da ne mogu da budu plaćeni kao zaštitnik i poverenik, ali moramo da im obezbedimo dostojanstvo.

O pritiscima

Iskusni novinari kažu da je bilo i biće političkih pritisaka. Jesu li današnji ogoljeniji ili perfidniji? Kako biste ih kratko opisali po vlastima od kojih su dolazili, od komunističkog perioda do danas?

U komunizmu je retko bilo potrebno da neko zove redakciju: urednici su postajali urednici zbog toga što su umeli da prepoznaju šta je famozna „partijska linija“. Bili smo konsenzualno društvo utoliko što je malo kome polazilo za rukom da izvana prodre u taj naš „konsenzus“ i da da glasa o sebi u javnom životu. Sada su pritisci direktni i nimalo suptilni, ali ja ne bih da pravimo famu od onog vremena u kom javnog dijaloga zapravo nije ni bilo.

Može li se ekonomsko iscrpljivanje medijskog sektora, niske plate novinara i zaposlenih u medijima, smatrati političkim pritiskom?

Kad ekonomski iscrpiš novinara, to je mnogo delotvornije od svakog političkog pritiska. Zato Zapad voli da iscrpljuje neposlušne države sankcijama, ne zadovoljava se moralnimn osudama i rezolucijama UN.

Posle odlaska sa mesta glavne i odgovorne urednice lista Politika, oba puta ste ostali bez zaposlenja i bez zdravstvenog osiguranja. Iako ste predsednica, niste zaposleni u UNS-u. Šta da pomisli mladi novinar, kada za glavnu urednicu Politike u medijima nema mesta?

Da su ovo surova vremena i da smo izabrali okrutnu profesiju.

Ko Vam danas fali u novinarstvu, a napustio ga je i sada je u nekoj drugoj profesiji?

Užasno mi nedostaje Olja Bećković, odnosno njen Utisak nedelje, bez obzira što ona nije napustila novinarstvo. Još uvek mi nedostaje i Roksanda Ninčić, koja je davno otišla u diplomatiju.