„Memoar posrnuloj profesiji“, „udžbenik novinarstva“, „klinička slika medijske scene“ i „hronika profesije ispisana kroz šest decenija novinarskog iskustva“ - ovako su medijski profesionalci na sinoć održanoj promociji u Kolarčevoj zadužbini opisali knjigu “Ubistvo srpskog novinarstva”, novinara Manojla Manja Vukotića.

„Već su naslov ove knjige mnogi svrstali u neku vrstu provokacije. Da li je u naslovu trebalo da stoji ubistvo? Moglo je da bude i samoubistvo, a najgore bi bilo da sam stavio smrt. Taj naslov sam izabrao zato što verujem da je srpsko novinarstvo danas na samrtničkoj postelji i da mu mnogi već pale voštanice”, naveo je Vukotić, obraćajući se prisutnima.

Dugo se, dodao je, trudio da postavi dijagnozu problema, da bi, kako je naveo shvatio, da se problem krije upravo u odnosu vlasti prema novinarima.

“Vlast je danas pokorila najveći deo medija. Kako god ih zvali – državni, prodržavni ili privatni mediji koji rade u korist vlasti, ona ih je pretvorila u svoje poslušnike. Tim medijima vlast je stavila omču oko vrata i ograničila im prostor slobodnog delovanja”, rekao je Vukotić.

Na taj način, kako je naveo, vlast je proizvela cenzuru i autocenzuru “dve zmije otrovnice koje razaraju novinarstvo”.

Pored medija bliskih vlasti, istakao je, postoje i kritički mediji, a oni zajedno čine dva zaraćena bloka. Iako taj “tihi rat”, kako je naveo Vukotić, traje još od uvođenja višepartijskog sistema, ovaj sukob nikada nije bio tako žestok, osvetnički i nepomirljiv kao danas.

“Nekada smo mogli da se nalazimo u različitim redakcijama – Novosti, Borbe, Politike, i da razgovaramo, razmenjujemo informacije i činjenice, da diskutujemo o tome ko je šta saznao. Danas toga više nema. Ovo više nije samo profesionalni sukob, već i politički i finansijski”, dodao je on.

Pojedini prodržavni mediji i agencije, kako je naveo, vode svojevrsne dosijee o novinarima iz nezavisnih redakcija, koje označavaju kao „četnike“, „ustaše“, „strane plaćenike“ i „haške izrode“. Ovo je, kako je dodao, posebno opasno u zemlji u kojoj su, upravo posle medijskih napisa, ubijeni Slavko Ćuruvija i Milan Pantić, dok okolnosti smrti Dade Vujasninović još uvek nisu rasvetljene.

Todorović: Vukotić kao uzbunjivač

Govoreći o današnjem stanju u medijima, profesorka Neda Todorović istakla je da se iza naslova knjige ne krije samo priča o sudbini jedne profesije, jer ubistvo novinarstva predstavlja i ubistvo istine.

„Živimo u vremenu postistine, koja je izbrisala granicu između istine i laži. Činjenica više nije sveta, nego je često i nepoželjna“, upozorila je.

Kao jedan od najvećih problema izdvojila je oduzimanje prava novinarima da postavljaju pitanja i činjenicu da su prinuđeni da slušaju političke monologe.

“To je kao da lekaru oduzmete stetoskop. On onda prestaje da bude lekar i postaje nadrilekar. Tako i novinar bez prava na pitanje postaje nadrinovinar“, rekla je Todorović.

Ipak, Vukotić je, kako je istakla, kao pravi novinar dao kliničku sliku problema u novinarstvu, postavio dijagnozu, a na kraju pozvao da se nađe lek za profesiju.

“Budući da je tokom više od šest decenija bio neposredni svedok razvoja i promena u domaćem novinarstvu, Manjo Vukotić se može smatrati insajderom. Nakon čitanja ove knjige, rekla bih i da je svojevrsni uzbunjivač”, dodala je Todorović.

Kao profesorka novinarstva, navela je da se sve teže miri sa činjenicom da se principi koje je decenijama prenosila studentima sve ređe primenjuju u praksi.

Danas, kako je rekla, sve manje važi pravilo da su komentari slobodni, a činjenice svete. Danas su, istakla je, činjenice postale i nepoželjne.

Bećković: Ubistvo novinarstva kao memoar profesije

I akademik Matija Bećković istakao je da je posebna vrednost knjige to što govori o urušavanju nekadašnjih novinarskih načela i promenjenom odnosu prema istini. 

“Još kao dete sam čuo da se u novinama ne sme lagati, a u poodmaklom periodu života svedočim tome da se ne sme objavljivati istina”, naveo je on.

Predstavljajući knjigu, Matija Bećković je ocenio da je njen autor napisao svojevrsne memoare jedne profesije i jednog vremena

“Na slici je korica pisaće mašine koja je ubijena zajedno sa novinama. Isto je tako u svetu”, rekao je Bećković

Prema njegovim rečima, Vukotićeva knjiga na jednom mestu sabira procese koji su tokom godina promenili novinarstvo i medije.

“Ko nije čitao novine u prethodnih 10 godina, nije ništa propustio. Manjo je sve prikupio i sažeo u knjizi”, rekao je Bećković.

Kustirica: Nedostaju novinarski uzori poput Tirnanića

Reditelj Emir Kusturica je naveo da upravo uzori koje je Vukotić pomenuo u knjizi danas fale novinarskoj profesiji.

Kusturica je rekao da je kao mlad čitao Džona Fantea, pisca koji je, kako je naveo, umeo da sa malo reči kaže mnogo. Isti kvalitet kasnije je prepoznao i kod Bogdana Tirnanića, koga je izdvojio kao uzora novinarskog narativa i stila.

Srpskoj medijskoj sceni, kako je naveo, nedostaju takvi autentični novinari.

„Nije samo novinarstvo izgubilo svoj pečat. Nisu samo istina i laž zamenile mesta. Nestali su i uzori“, istakao je on.

Govoreći o autoru, Kusturica je naveo da je on „živ primer čoveka koji je preneo jedan vek u drugi“, iz vremena velikih tiraža do današnje medijske scene, u kojoj štampi preti nestajanje.

Osvrnuvši se na sloljnopolitički aspekt knjige, Kusturica je ocenio da knjiga veoma pažljivo vaga ono što se odvija na javnoj sceni između Rusa i Amerikanaca, i dodao da Vukotić, „kao diplomata, pravi ekvilibrijum između ovih suprotstavljenih političkih i medijskih uticaja”.

Panović: Kada govori o polarizaciji, Vukotić izbegava oportunističku distancu

Novinar Zoran Panović, koji je modreirao događaj, istakao je da knjiga nastoji da realno sagleda odnose moći u javnom prostoru u Srbiji.

“Kada govori o polarizaciji medijske scene, Vukotić izbegava oporunističku distancu i nivelisanje prorežimskih i kritičkih medija. Kad neko ima 90 odsto pristupa informacijama, govoriti o jednakosti je nekorektno”, naveo je on.

Posebna vrednost knjige je, kako je naveo, i to što svedoči o odnosu različitih vlasti prema medijima u određenim istorijskim periodima, pružajući tako širi uvid u politički i društveni kontekst.

“Žao mi je samo što se autor već na početku knjige ograđuje od toga da je reč o udžbeniku, kao da implicira da svaki udžbenik mora da bude dosadan. Ova knjiga ima i značajnu obrazovnu vrednost”,naveo je on.