Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

NUNS i NDNV spremni da izađu i iz lokalnih medijskih komisija, UNS nije

16.05.2018.
nOVAC

 

Dok novi medijski lavovi, potpomognuti lokalnim samoupravama, preuzimaju veći deo komisija u kojima se odlučuje o novcu, u najstarijim, reprezentativnim udruženjima misle da njihov status nije ugrožen i da niko drugi ne može da zauzme njihovo mesto.
U Udruženju Nova mreža Srbije, čiji predstavnici dominiraju sastavima ovogodišnjih lokalnih medijskih komisija u Vojvodini, tvrde da su se u akciju predlaganja članova uključili s ciljem da najbolji projekti dobiju javni novac. A kad taj novac dobiju i, recimo, članice tog udruženja, predsednik NMS Miroslav Paunović je uveren u to da ga troše da bi se projekat realizovao na najbolji mogući način.
„Mišljenje gotovo svih kolega iz regionalnih televizija je da su često lokalni emiteri zapostavljeni i u podređenom položaju u odnosu na razne agencije, portale, novine… koji se otvaraju preko noći i uzimaju najveći deo novca iz malih sredina, iz gradova koji se zapravo u informativnom smislu najviše oslanjaju na svoje lokalne ili regionalne radio i televizijske stanice. Trudimo se da pomognemo našim članicama, ali samo kada su u pitanju kvalitetno napisani projekti, koji su u tehničkom smislu i kadrovskom potencijalu izvodljivi. Na sve konkurse ćemo slati naše predstavnike, s ciljem da najbolji projekti dobiju sredstva. Problem nastaje kada odlično napisani projekti dobiju sredstva, ali ne budu realizovani ili budu očajni. Dakle, projekat može da napiše svako, ali realizacija je nešto potpuno drugo. Sve članice Mreže (NMS, op. a.), koliko je meni poznato, dobijena sredstva utroše na projekte, na personalne troškove i realizuju projekat na najbolji mogući način.“
Paunović za članice NMS voli da kaže da su to medijske kuće s višedecenijskim iskustvom i kako ta činjenica treba da preteže nad tim da je NMS zvanično registrovan tek krajem 2014. godine.
Poverenje u stručnost juče stvorenih udruženja
Takvo razmišljanje nije usamljeno. Pokazalo se i da znatan broj čelnika lokalnih samouprava širom Srbije ima poverenje u stručnost udruženja čije učešće u komisijama valjda jedino nije sporno s formalno-pravnog stajališta (postoje najmanje tri godine).
Pogledajmo medijske konkurse u Vojvodini sprovedene prošle godine, da ne idemo dalje. Za lokalne medijske komisije bila je karakteristična prezastupljenost predstavnika Udruženja turističkih novinara i pisaca u turizmu Srbije (FIJET Srbija), osnovanog 2012. godine, famozne Asocijacije elektronskih medija Vojvodine, te raznih medijskih stručnjaka. O tome, ali i onome daleko važnijem – kome su sve te komisije dodeljivale stotine miliona dinara javnog novca, dosta je tekstova napisano, a samo Cenzolovka ih je imala nekoliko.
Praktikovanje metode – „malo sebi, malo medijima bliskim samo i zauvek vlastima, malo juče osnovanim portalima koji dobijaju milione za puko prepisivanje od drugih, malo tabloidima čije je kršenje Kodeksa novinara teško i prebrojati, te malo lokalnim medijima čije privatizacije treba otplatiti“, dovelo je, logično, do percepcije o tome da je zadatak medijskih komisija jedino da formalizuju ranije dogovorenu raspodelu novca podobnim medijima i projektima.
Inače, još jedan specijalitet komisija sve je više prisutan: masovno nagrađivanje projekata koje podnose juče osnovane firme, ali uglavnom za račun velikih medijskih kuća. Takva je i u decembru 2017. registrovana Panonija media iz Novog Sada, koja će kandidovani sadržaj objavljivati u novosadskom Dnevniku. Ta firma je do sada, na čak 19 konkursa, prihodovala 9,4 miliona dinara. Ove godine sličnu mustru preuzeo je i portal Srbija danas.
„Oni su kooperativni, bez ličnog integriteta, i rade ono što im predstavnici vlasti kažu. NJihov rad u komisijama podseća na manire Dragana Markovića Palme – ’četiristo hiljada za gospodina’“, ocenjuje za Cenzolovku Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV).
Ipak, značajnije reakcije – mimo „osuda&kritika“, dakako – na sastave i dostignuća lokalnih komisija do sada su izostajale. NDNV i druga udruženja burno su reagovali tek kada je, prema njihovoj oceni, Ministarstvo kulture i informisanja (MKI) ove godine preteralo s uključivanjem malo poznatih udruženja i kohorti samozvanih medijskih stručnjaka u rad konkursnih komisija – UNS, NUNS, NDVN, Asocijacija medija, ANEM i Lokal Press napustili su komisije MKI zatraživši da one budu iznova i pravičnije formirane.
Ta taktika prethodno se pokazala, barem nominalno, uspešnom kada su te organizacije batalile učešće u izradi nove medijske strategije. Iako državni sekretar Gajović opet tera po svome, nije isključeno da će novi pritisak naposletku ipak uroditi plodom.
„Van pameti je da jedna parohijska skupina ’profesionalaca’, a Društvo novinara Niša to nesumnjivo jeste, čije aktivnosti, izuzev kad su komisije u pitanju, prati zavera ćutanja, daje četiri ’stručnjaka’, a da je NUNS-u ili UNS-u omogućeno da u tim komisijama budu zastupljeni sa po dva člana. Ili da PROUNS, a šta god mislili da ta skraćenica znači, pogrešićete, daje tri člana komisija, a jedna Asocijacija medija, koja zastupa interese velikih medijskih kuća, izdavača i agencija, ima jednog člana, koliko i NDNV, Lokal Pres i ANEM“, objašnjava motive izlaska iz komisija MKI Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a.
Lokalne samouprave se baš i ne bi potresle
Bez slične reakcije kad su lokalne komisije u pitanju, finansijski iscrpljeni mediji diljem „provanse“ će, međutim, i ove godine gledati kako lokalni čelnici po specifičnom ključu sastavljaju komisije, a one dele novac unapred označenim medijima.
Iako kaže da nema naznaka da bi ta akcija dala rezultat, Sejdinović ipak zagovara da se prema lokalnim komisijama zauzme stav kao i prema onim pod ingerencijom Ministarstva.
„Činjenica je, međutim, da se lokalne samouprave zbog toga uopšte ne bi potresle, jer se iz njihove dosadašnje prakse vidi koliko drže do zakona, javnog interesa i sopstvenog ugleda“, uverava nas Sejdinović. „Verovatno bismo im time i olakšali posao. Naime, za razliku od Ministarstva, njihov rad nije pod lupom međunarodnih organizacija i ne postoji i ta vrsta pritiska, te bi oni mogli tada još slobodnije da rade što god hoće. No, i pored toga, smatram da treba da napustimo učešće u ovom procesu na lokalu.“
„Ako smo ustali protiv mešetarenja u komisijama Ministarstva, koje je sve do sada uglavnom uvažavalo javni interes i vodilo računa o relevantnosti komisija, ne vidim šta nas može sprečiti da krenemo u sličnu akciju provetravanja na nižim nivoima“, navodi Slaviša Lekić. „Hijerarhijski, na redu bi mogla biti Vojvodina jer su pokrajinske konkursne komisije jedan medijski zmijarnik, leglo paramedijskih radnika i kompromitovanih ‘medijskih stručnjaka’ koji svoja iskustva prenose na lokalne samouprave diljem Srbije“, dodaje Lekić pravdajući dosadašnji nedostatak konkretne akcije time što su udruženja „međusobno podeljena i svađalački nastrojena“.
Lekić je tu u pravu. U Udruženju novinara Srbije, recimo, smatraju da se stanje u lokalnim komisijama može rešiti samo „mirnim putem“ – dakle, bez novog bojkota.
„Da bi projektno sufinansiranje funkcionisalo kako treba“, objašnjava za Cenzolovku Vladimir Radomirović, predsednik UNS-a, „neophodno je da konkursi Ministarstva proteknu bez zloupotreba da bi bili primer lokalnim samoupravama i da bi Ministarstvo kasnije moglo da vrši neku vrstu nadzora nad sprovođenjem lokalnih konkursa. Ono što se u poslednje dve godine pokazuje kao veliki problem nije samo to što novac građana odlazi medijima koji krše etički kodeks, već i to što desetine, ako ne i stotine miliona dinara odlaze fantomskim medijima i projektima koji se ne sprovode. Tu je uloga Ministarstva ključna, jer bi u saradnji sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu i reprezentativnim udruženjima moglo da uspostavi sistem kontrole i evaluacije projekata kojim bi se ovi fantomski mediji isključili, a građani konačno za svoj novac dobili pravo informisanje.“
Problem, po sebi, nikad nije bio to što članovi komisija, možebiti, protežiraju projekte „braće i sestara po udruženju“, članova porodice ili – sopstvene. Ono na šta, međutim, renomirana novinarska i medijska udruženja uporno ukazuju, a nemoćna su da na to utiču zbog hroničnog izostavljanja iz medijskih komisija, jesu veoma, veoma upitni kriterijumi, ako postoje, po kojima se dodeljuje novac.
Odlika je većine medijskih komisija da se njihovi članovi „ne udubljuju baš previše u projekte, pa i ne znaju šta je njihova svrha“, primećuje Nedim Sejdinović. „Bilo bi to komično da nije tragično.“
Može li biti ugrožen status najvećih udruženja?
A, skoro da jeste tako. Uz najčešće ukinut pristup tržištu oglašavanja, koje je ionako skromno, mediji koji su umislili da mogu koliko-toliko da neguju profesionalizam – uglavnom ne prolaze na konkursima. Izvesnija od novca na konkursu jeste samo oznaka exitus na obrascu APR.
A država, utisak je baš jak, sve do lokalnog nivoa vlasti, ne pokazuje da joj je stalo do toga da se stvari korenito promene.
Imali smo da radna grupa koja izrađuje novu medijsku strategiju nastavi da radi i nakon povlačenja renomiranih udruženja, a da netom državni sekretar Aleksandar Gajović izjavi da povlačenje predstavnika tih udruženja iz komisija MKI neće predstavljati smetnju.
Istovremeno, konkursi se odvijaju nepromenjenom dinamikom, uz očekivane epiloge; mala, nepoznata, fantomska ili kakva već udruženja bivaju sve prihvaćenija na lokalnom nivou, a kad se od njih to zatraži, hoće oni vojnički da se odazovu radi participiranja u, recimo, projektima od kojih zavise Poglavlja.
Ako su nepodobni mediji poruku shvatili, jesu li i UNS, NUNS i drugi razumeli da nisu bogomdani i da druga udruženja, makar ih sto puta nazivali fantomskim i nepoznatim, mogu u datom trenutku da zauzmu njihovo mesto?
Niti postoji takva mogućnost – složni su Lekić, Radomirović i Sejdinović, niti na drugoj strani postoji takva namera – poručuje makar predsednik Nove mreže Srbije.
„Ni po koju cenu ne želimo i niko ne bi smeo da dozvoli da postojeća novinarska udruženja budu marginalizovana, jer bi to bilo štetno po sve medije i medijski pluralizam u Srbiji“, uverava nas i sve druge Miroslav Paunović. „Naprotiv, predložićemo sastanak svih reprezentativnih udruženja, s ciljem da se prepoznaju profesionalci, kvalitetni projekti, i da se zajednički zaštitimo od fantomskih produkcija, portala, novina, televizija ili radio-stanica.“
Čak i ako grupu dokazano aktivnih i funkcionalnih udruženja posmatra kao kamenčić u cipeli, i neke od njih doživljava čak i kao protivničke, od favorizovanja spornih udruženja država, smatraju sagovornici Cenzolovke, vidi tek kratkoročnu korist – kao i sama udruženja i njeni medijski puleni. Nedim Sejdinović je čak uveren da je i ljudima u Ministarstvu jasno da su to „neozbiljne, ad hoc organizacije, čija je uloga da odrade prljave poslove, a potom će nestati sa javne scene“.
Ni Lekić ne smatra da im preti opasnost od vlasti favorizovanih udruga, ali da je status Velikih na druge načine već ugrožen:
„Državi je stalo samo do kooperativnosti, dok su, opet, ovi kooperativni imuni na kredibilitet i integritet, za sitnu sinekuru prodaju interese profesije.“
„Hoće li biti ugrožen status postojećih, dugovečnih i reprezentativnih udruženja? Već jeste. Ali dok postoje pravi novinari, oni koji traženje odgovora i upiranje prsta pretpostavljaju komforu ćutanja, postojaće i udruženja i asocijacije kao što su NUNS, NDNV, ANEM, AOM, Lokal Press, Asocijacija medija, pa i UNS! A ove prolazne sitnosopstveničke čaršijske asocijacije, hibridna paradržavna novinarska udruženja i medijski ‘zavetnici’ ugasiće se sami od sebe čim se malo zavrne česme sa koje trenutno cure novci i privilegije.“
Radomirović pak svoj spokoj zasniva na sličnim neuspešnim pokušajima u prošlosti i predlaže da udruženja empirijski potvrde status koji im se pripisuje.
„Status Udruženja novinara Srbije ne mogu ugroziti nikakva nova udruženja, kao što nije mogao ni NUNS kada je koristeći političke veze pokušao da otme imovinu UNS-a. Za medijsku scenu važno je da se konačno zakonski utvrdi reprezentativnost udruženja novinara i medijskih poslodavaca i da se obezbedi da ta udruženja imaju većinu članova u komisijama koje ocenjuju medijske projekte i njihovu realizaciju“, poručuje predsednik UNS-a.

IZVOR: Cenzolovka