Rob se postaje rođenjem, kupovinom ili zatočenjem. Robovi se drže protiv njihove volje radi materijalne, finansijske, seksualne ili druge koristi. Istorijski gledano, robovi su najčešće korišćeni kao neplaćena radna snaga koja nema prava da odbije, napusti ili dobije nešto zauzvrat za takav rad. Ropstvo je bilo sastavni deo raznih kultura tokom istorije ali se poslednjih par stotina godina smatra neprihvatljivim i nehumanim

Medijskim zakonima obaveze građana ovog regiona su jasno definisane. Dva javna servisa, nijedan u ovom regionu, moramo plaćati taksom od 150 dinara i porezima, kroz budžet Republike Srbije. Te obaveze se moraju izvršiti ili sledi primena sile, ako treba i plenidba imovine preko sudskih izvršitelja. Prava? E, njih nema u zakonu. Šta mi to dobijamo za naše pare? Ništa. Duplo golo. Silom zakona smo prinuđeni da plaćamo javni servis koji nema baš nikakve obaveze prema nama. Jedan od njih i ne vidi se u ovom regionu. Fantazija.

Zagovornici takvih medijskih zakona, NUNS i NDNV dođoše u Niš. Sa idejom da i mi dobijemo neka prava? Ma ne, to im nije ni padalo na pamet. Sve o čemu su želeli da razgovaraju je kako da se podele naše pare. Napravili ceo plan, valjda beše u 14 tačaka, kako to da se uradi. Prvo, da se zakonom definiše naša obaveza da damo pare. Pored takse i poreza za RTS i RTV, da i iz budžeta grada Niša odvojimo pare za privatne medije. Ma da je za medije i nekako, za vlasnike medija. To više ne može biti stvar volje! Da se zakonom predvide sankcije onim lokalnim samoupravama koje to ne urade! „Dali pare pod batinama“. Da komisije odlučuju ko će dobiti naše pare a njihova udruženja da odrede članove komisije! Da oni naprave spiskove novinara koji mogu biti članovi komisija! Da li smo mi stvarno toliko blesavi ili samo njima tako delujemo? I sve tako, biser do bisera. Bez i malo stida.

Ostaje pitanje, da li su NUNS I NDNV udruženja novinara ili interesna udruženja? Pokušali smo da kažemo nešto i o našim pravima, o Regionalnom javnom servisu i dobismo samo uvrede, ništa više. Od toga da nemaju ništa protiv da se i ta pitanja pokrenu ali da im kažemo ko će to da plati. A ko ih plaća sada? Zašto RTV otvara četvrtu radio stanicu a mi nemamo pravo ni na jednu? Zar ne može da imaju dve i mi dve? Ne može, zar mi da budemo ravnopravni, taman posla. Kada živiš na tuđoj grbači nije ti teško i da izmišljaš troškove. RTS ima preko 3.500 zaposlenih, RTV preko 1.200, mi 0. U stvari, –70, toliko je otprilike otišlo na biro „privatizacijom“ NTV. Potom su usledili komentari da i ako dobijemo Regionalni javni servis on ne mora biti u Nišu, zašto da ne bude u Surdulici! Zašto da ne, kada RTV bude u Malom Iđošu i naš Regionalni javni servis biće u Surdulici. Šta misliti o čoveku koji je spreman takvu glupost da izrekne?

I poslednja uvreda je optužba da bivši urednik NTV-a je isti Vučićević! Onaj što je ostao bez posla i Regionalnog javnog servisa je Vučićević! Onaj što je učestvovao u uništavanju novinarstva i ponižavanju građana Srbije, optužuje! Ostaje nam još samo da nas Vučićević optuži da smo isti kao Vučićević i da kompletiramo doživljaj.

Prosto je neverovatno kako ne mogu shvatiti da Južna i Istočna Srbija mora biti ravnopravna sa drugim regionima. Kako to da i mi Nišlije imamo 1200 zaposlenih u nekom Regionalnom javnom servisu? Kako to da u Niš dođu 2 milijarde dinara? Zar nisu lepo uredili da Nišlije budu nezaposlene, da kofama odnose pare u razvijene delove zemlje?

Ono što moramo znati, ako se sami ne izborimo za naša prava nikada ih nećemo ni imati. Previše je zainteresovanih za naše pare. Nemo posmatranje odvodi nas u sve veće siromaštvo i u položaj sa početka teksta. Ovakve ljude, iza kojih ostaje ništa, zaobilaziti u širokom luku.

Autor je član Udruženja predsednika skupština stanara