Pitanja u vezi sa medijskim konkursima na stranicama našeg sajta biće iz nedelje u nedelju sve više. Time će tišina konkursnih aktera biti sve gromoglasnija i nepodnošljivija, a konkursna omerta, ukoliko zaista postoji, sve besmislenija.

Sudeći prema izvodima iz konkursne dokumentacije do koje je naša redakcija došla, novinari i drugi medijski radnici, njih tridesetak, zaposleni u firmama Vladana Stefanovića, koje su od 2015. do 2021. godine na medijskim konkursima zbirno dobile više od 1.200.000 evra, u proseku su lane zarađivali od 35.000 do 39.000 dinara.

U tekstu koji prati ovogodišnji, dvadeseti po redu Svetski indeks slobode medija, francuska nevladina organizacija objasnila je novu metodlogiju, razvijenu uz pomoć komisije od sedam eksperata iz akademskog i medijskog sektora. Nova metodologija definiše slobodu štampe kao „efikasnu mogućnost novinara, kao pojedinaca i grupa, da biraju, proizvode i šire vesti i informacije u javnom interesu, nezavisno od političkog, ekonomskog, pravnog i društvenog mešanja, i bez pretnji po njihovu fizičku i psihičku sigurnost“.

Кako bi se na najbolji način odrazila kompleksnost slobode štampe, od ove godine se prilkom sastavljanja Svetskog indeksa medijskih sloboda koristi pet novih indikatora: pravni okvir, sociokulturni kontekst, bezbednost, politički i ekonomski kontekst.

Reporteri bez granica na sledeći način opisuju trenutno stanje u našoj zemlji:

„Nagrađivano, kvalitetno novinarstvo, koje istražuje kriminal i korupciju, nalazi se između razularenih lažnih vesti i propagande. Dok je pravni okvir čvrst, novinarima prete politički pritisci i nekažnjivost zločina koji su nad njima počinjeni.“

Medijski pejzaž:

„Sa preko 2.500 medija registrovanih u zemlji, medijsko tržište je veoma fragmentirano. Među najuticajnijim medijima su javni emiter RTS i nezavisna televizijska mreža N1, kao i nekoliko tabloida. Nagrađivani istraživački prilozi imaju ograničenu publiku, jer su predstavljeni u onlajn format i u nekoliko nezavisnih medija.“

Postojeći pravni okvir pozicionira Srbiju na 34. mesto što je ubedljivo najviši plasman u bilo kojoj kategoriji:

„Dok Srbija ima neke od najnaprednijih zakona u vezi sa medijima, sa Ustavom koji garantuje slobodu izražavanja, novinari često rade u restriktivnom okruženju, uključujući samonametnutu cenzuru. Propisi koji propisuju kako tužioci i policija treba da reaguju kada su novinari napadnuti, doveli su do pozitivnih rezultata u određenim slučajevima. Međutim, pravosuđe, koje se bavi mnogim pitanjima vezanim za medije, uključujući i strateške tužbe protiv učešća javnosti (SLAPP), tek treba da dokaže svoju nezavisnost i delotvornost u zaštiti slobode štampe.“

Sociokulturni kontekst pozicionira Srbiju na 71. mesto:

„Žene novinarke u zemlji i dalje su na meti zbog svog izveštavanja i zbog pola. Desničarske grupe ciljaju na štampu koja pozitivno izveštava o izbeglicama i migrantima.“

Sigurnosna situacija pozicionira Srbiju na 78. mesto:

„Iako su u toku napori da se poboljša bezbednost novinara kroz borbu protiv nekažnjivosti zločina koji su nad njima počinjeni – u vidu dve radne grupe i uvođenja SOS linije za medije – srpski novinari su još uvek daleko od osećaja zaštićenosti. To je potkrepljeno činjenicom da mnogi ozbiljni napadi na novinare ostaju nerazjašnjeni, kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. godine.“

Unutar ova tri indikatora Srbija se bolje kotira nego na globalnom indeksu medijskih sloboda gde je na 79. mestu. Sa druge strane, plasmani unutar preostala dva indikatora ukazuju da u tim segmentima postoje problemi koji Srbiju pozicioniraju u društvo država u drugoj polovini liste od 180 država.

Politički kontekst pozicionira Srbiju na 118. mesto:

„U visoko polarizovanoj političkoj klimi, novinari su redovno izloženi političkim napadima koje podstiču pripadnici vladajuće elite, koji se pojačavaju određenim nacionalnim TV mrežama. Ni političari ni institucije, uključujući Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje se sastoji uglavnom od pojedinaca koje je imenovala vlada, nisu bili spremni da poprave situaciju. Pored toga, novinari koji su kritični prema vladajućoj stranci imaju ograničen pristup javnim informacijama i intervjuima sa predstavnicima vlade.“

Ekonomski kontekst pozicionira Srbiju na 129. mesto:

„Većina medija prihode ostvaruje od reklama i neprozirnih javnih subvencija. Pristup i jednom i drugom u velikoj meri kontroliše vladajuća elita i podložan je pristrasnosti objavljivanja. Кoncentracija medija je još jedan problem koji se pojavljuje, a državni Telekom Srbija i privatna kompanija SBB vode bitku oko pristupa, programa i korisnika.“

Ocena važećeg medijskog zakondavstva iz 2014. godine iz perioda mandata pokojnog ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca i državnog sekretara Saše Mirkovića još jedna je nedvosmislena potvrda kvaliteta pravnog okvira koji se nedovoljno primenjuje zbog nedostatka političke volje. Povoljnim ocenama iz domena sociokulturnog konteksta verujem da doprinose i aktivnosti grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama”, čiji je Fond B92 suosnivač i sa kojima blisko sarađuje. Drago mi je da se prepoznaju napori unutar stalne Radne grupe i okrnjene Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara u borbi protiv nekažnjivosti zločina i usavršavanje mehanizama za bolju zaštitu poput uvođenja SOS linije od strane Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM). Ono na čemu treba raditi su političke i ekonomske okolnosti u kojima svakodnevno rade ovdašnji mediji i novinari. Zato mislim da svi akteri medijske scene, a pogotovo vlast treba da pažljivo pročitaju izveštaj i analiziraju Indeks slobode medija koji Srbiju i dalje svrstava u red „problematičnih“ država koja je najlošije plasirana od bivših jugoslovenskih republika. Bitno je razumeti da od ovog izveštaja vladaju drugačiji parametri i da fokus treba da bude oblastima koje su značajno lošije ocenjene. Odličan plasman u domenu pravnog okvira ukazuje na ispravnost njegove primene i nužnost proaktivnog stava u domenu preventive i bezbednosti. Naredne godine Srbija može i mora da bude bolje plasirana na svetskom Indeksu medijskih sloboda. Prvi preduslov je da svi u dobroj veri pročitaju ono što nam poručuju Reporteri bez granica.

   

Hteli smo da saznamo otkud tolika neravnoteža u prihodima preduzeća i zaradama zaposlenih, pa smo Stefanoviću prosledili sijaset zaista važnih pitanja o učešću njegovih preduzeća na medijskim konkursima, ali i njegovom ličnom učešću u nekim od komisija.

Pored pitanja koja se odnose na članove medijskih komisija regrutovanih iz redova njegovih organizacija, transakcija i očiglednih sukoba interesa, hteli smo da od Stefanovića saznamo i veliki broj “sitnica” koje na prvi pogled nisu toliko važne.

Na primer, zašto je Stefanović 1. aprila prošle godine, u okviru realizacije televizijskog projekta “Novi Bečej – život, ljudi, događaji”, o kom će biti više reči narednih nedelja, novinarku Marijanu Tolimir iz Subotice formalno prijavio da izrađuje video-grafiku, a da, pritom, njene kolege iz redakcije Televizije Subotica svedoče da ona o izradi video-grafike ne zna doslovno ništa i da se tim poslom nikada nije bavila?

Ili, kako se dogodilo da Udruženje “Putevi prirode”, koje se takođe pojavljuje na medijskim konkursima, lektoriše tekstove objavljene u Stefanovićevom Magazinu “Dani”, u okviru projekta “Novobečejska svakodnevica”, a da nigde nije navedeno ime lektora?

Uprkos prvobitnom obećanju da će našoj redakciji dati autorizovani intervju i odgovoriti na sva pitanja koja smo mu poslali, Stefanović do danas o svojim učešćima na medijskim konkursima ćuti kao zaliven, iako se broj pitanja u vezi sa tim iz nedelje u nedelju uvećava geometrijskom progresijom.

Кonkursni iver ne pada daleko od konkursne klade

Slično je sa Stefanovićevim partnerom u konkursnim poslovima, Milanom Šveljom, osnivačem firme “Video kreativa tim”, koja je lane na konkursima dobila oko 55.000 evra.

Šveljo je ove godine u Opštini Alibunar predstavljen kao novinar i član tamošnje medijske komisije, na predlog Stefanovićevog udruženja “ComNet”. Medijska zajednica Švelja, pritom, uopšte ne prepoznaje kao novinara, pa nas je, pored ostalih važnih pitanja u vezi sa konkursnim poslovanjem “Video kreativa tima”, zanimalo i kako se Šveljo obreo u medijskoj komisiji Alibunara kao novinar i predstavnik pomenute Stefanovićeve medijske organizacije.

Šveljo nam je u dva navrata u telefonskim razgovorima čvrsto obećao da će odgovoriti na sva pitanja naše redakcije prosleđena imejlom, ali se to do danas ipak nije dogodilo.

Istovetna situacija dogodila nam se sa Borisom Pavlovom, novinarom iz Novog Sada. On je proteklih godina učestvovao u radu velikog broja medijskih komisija. Nastupao je kao predstavnik Stefanovićevih organizacija ili po “samostalnoj prijavi”.

Neke od odluka komisija u kojima je učestvovao, poput prošlogodišnje odluke beogradske komisije da Studiju B i povezanim licima dodeli bezmalo polovinu ukupnog konkursnog novca u Gradu Beogradu, Pavlov je odbio da komentariše i objasni, iako je, prvobitno, u pisanoj poruci koju nam je prosledio obećao da će nam odgovore dostaviti.

   

Ćutanje Bojana Nikolića, koji je radio za Stefanovićevu Televiziju Subotica i u poslednje vreme sve češće učestvuje u radu medijskih komisija, još jedan je primer novinarske omerte. Uprkos obećanju, takođe datom u telefonskom razgovoru, Nikolić nikada nije odgovorio na pitanja o svom učešću u radu medijskih komisija i spornim odlukama koje su te komisije donosile. Primer za to je prošlogodišnja odluka komisije u Boru da medijima izvan ovog grada dodeli 4,6 od ukupno 6 miliona dinara.

Tu je i primer Ognjane Starović, vlasnice sajta “Gradske info” i članice Nadzornog odbora Javnog preduzeća “Emisiona tehnika i veze”, koja nije želela da govori o konkursnom novcu koji je Milan Šveljo, u više navrata, uplaćivao na račun njene firme “Ognjana Starović PR Gradske info”, o čemu će takođe biti još reči na našem portalu.

Tu je i neslavan primer, inače uspešne vlasnice više radio stanica u Srbiji, koja ovog proleća, u razgovoru sa autorom ovih redova, nije mogla da se seti koji je Vladan Stefanović u jednoj od medijskih komisija zastupao njenu organizaciju RAB Srbija.

„Jedan broj novinara pristaje da urušava javni interes“

– Svako ima pravo da ne pristane da govori za medije, to je nesporno, ali bilo bi dobro da novinari koji ocenjuju projekte svojih kolega i direktno utiču na sudbine mnogih medija, budu spremni i javno da brane sopstvene odluke. Ako u komisijama rade časno, drže se zakona i pravilnika, ne vidim razlog da odbijaju da govore o tome u medijima. To je, uostalom, dobra prilika da promovišu primer dobre prakse – kaže za Subotičke.rs Olivera Milošević, potpredsednica Udruženja novinara Srbije (UNS).

Ona naglašava da je problem u tome što jedan broj novinara širom Srbije, zarad nekih ličnih, najčešće sitnih interesa, pristaje da urušava javni interes, umesto da ga brane po svaku cenu, što je osnovna dužnost novinara.

– Ne možemo ni kao pojedinci u ovoj profesiji, ni kao najveće novinarsko udruženje, da se pravimo ludi i da ne kažemo jasno da su upravo ti novinari dali  možda najveći doprinos potpunom urušavanju ovakvog modela finansiranja medija kroz projekte, gde je sve važno osim samog projekta – kaže Olivera Milošević.

Ona ističe da ovo o čemu govorimo nijedna vlast ne bi mogla da radi bez saučesnika iz medija, koji su, kako kaže, dali legitimitet malverzacijama, zloupotrebama, diskriminaciji, izvrgavanju zakona i na kraju doprineli da se medijska zajednica potpuno polarizuje, od medijskih tajkuna do medijskih prosjaka.

– Ogroman novac je u pitanju i on se nažalost deli po oprobanom ključu koji je u rukama tih „medijskih stručnjaka“ koji su se prilično zaigrali. Taj ključ im moramo uzeti ili moramo promeniti bravu, druge nam nema. To nije lako i ne znam da li ćemo uspeti, ali je u tom famoznom ključu odgovor na vaše pitanje zašto pojedine kolege ne žele javno da govore o svom radu u komisijama – ističe Olivera Milošrvić.

Ničić nije hteo protiv principa novinarske profesije

Član Uprave UNS-a i bivši predsednik Društva novinara Кosova i Metohije, Budimir Ničić, za naš sajt kaže da novinari nemaju pravo da ćute o svom učešću u radu medijskih komisija.

– U pitanju je javni novac, u pitanju su pare poreskih obveznika i javnost ima pravo da zna svaki detalj u vezi sa tim. Novinari su poslednji koji bi smeli da sebi dozvole da o tome ćute.  Lično sam pre nekoliko godina, ispred UNS-a, bio član u četiri komisije i u svakoj prilici  sam javno govorio o svom iskustvu u tim komisijma, kao i o brojnim nepravilnostima kada je u pitanju dodela sredstava medijima od strane tih pojedinih komisija. Ne znam zašto pomenute kolege odbijaju da govore o svom radu u tim komisijama, verovatno imaju svoje lične razloge. Onaj ko iz nekog razloga nije spreman da javno govori o svom učešću u medijskim komisijama ne bi trebalo da učestvuje u radu tih komisija. Mislim da bi tako bilo najbolje – kaže Ničić.

Verodostojnost Ničićevih reči potkrepljuje njegovo učešće u radu medijske komisije u Nišu 2017. godine. Posle žestokih kritika koje su se čule na račun rada komisije čiji je bio član, Ničić je strpljivo sačekao da dobije zapisnik iz kog se videlo da je Ničić imao potpuno različito mišljenje od članova komisije u čak sedam slučajeva, što je danas teško zamisliv primer.

– Кao član komisije ocenjivao sam projekte, a ne pravni, politički ili društveni status učesnika na konkursu. U odlučivanju sam se rukovodio isključivo uslovima konkursa i petnaestogodišnjim novinarskim iskustvom – rekao je tada Ničić za sajt UNS-a.

Кonkursna omerta biće iz nedelje u nedelju sve besmislenija

U Кodeksu novinara Srbije jasno je navedeno da je novinar dužan da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje svoje profesije, kao i svakom vidu cenzure. Objavljivanje važnih informacija novinar sme da odloži samo zbog neophodne provere njihove istinitosti.

Stefanović, Šveljo, Pavlov, Nikolić, Starkovićka i nekolicina drugih kolega, koje smo do sada kontaktirali povodom njihovog učešća u radu medijskih komisija, za sada ćute kao po nekoj vrsti komande, iako su, svi redom, u početku obećavali da će odgovoriti na naša pitanja.

Subotičke.rs smatraju da novinari nemaju pravo da ćute nauštrb javnog interesa i da ovde više puta pominjani Milan Šveljo, na primer, itekako ima obavezu da javnosti, pored brojnih drugih pitanja, objasni zbog čega je navodne troškove šminkanja i kostimiranja Vladanu Stefanoviću plaćao stotinama hiljada dinara ili zbog čega je firmi Ognjane Starović prebacio značajan deo novca dobijenog na konkursu od Grada Novog Sada i sva sredstva dobijena od AP Vojvodina.

Javnost takođe, pored brojnih drugih pitanja u vezi sa konkursima, ima pravo da zna zbog čega su projektne formulacije često identične kod različitih aktera i zbog čega su fakture, na prvi pogled nepovezanih preduzeća i organizacija, u stvari, jednojajčani blizanci po likovno-grafičkom ustrojstvu.

Ovakvih pitanja biće iz nedelje u nedelju sve više na stranicama našeg sajta, a time će i tišina konkursnih aktera biti sve gromoglasnija i nepodnošljivija, a konkursna omerta, ukoliko zaista postoji, sve besmislenija.