Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Slobodan Antonić: „Oni samo čekaju Dunav da se zaledi…“

Antonić

 

Dinko Gruhonjić je opet ugrožen… Opet ga progoni velikosrpski nacionalizam! Dajte odmah više univerzitetsko zvanje, dajte odmah nove grantove, zovite Brisel, zovite NATO!

 

 

Najpre mi je Dinko Gruhonjić bio smešan. Izveo je 2008. predstavu pred novinarkom Sandi tribjuna. Navodno, već tri godine proganjaju ga srpski fašisti. Zbog toga je, kako saosećajno zapisa Irkinja, „moja vodičkinja bila šokirana koliko je omršaveo i koliko je zabrinutosti bilo na njegovom licu“.
Jadni Dinko, iscrpljen skrivanjem, odmah se poverio irskoj koleginici da su „tri druga novinara već uklonjena“: Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. A on je sledeći…
Zbog toga je zabrinuta Irkinja svom izveštaju dala naslov „Živeti na liniji fronta u Beogradu, u Srbiji“, a podnaslov: „Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru“. Ovo poslednje je citat onoga što joj je za Beograd rekao progonjeni, omršaveli i pobledeli Dinko Gruhonjić.
I još jednom: „takva koncentracija zla na tako malom prostoru“ – Beograd.
U isto vreme, dok se prenemagao pred dobrodušnom Irkinjom, Dinko samo-što-me-ne-ubiju Gruhonjić bukvalno je zasipan grantovima i, uz to, kao „nastavnik veština“ naširoko obučavao novinarstvu studente na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Gruhonjić je, recimo, od NED-a dobio novac da pokrene sajt www.autonomija.info, koji je odmah postao oficijelni servis antisrpskog „autonomaštva“ (secesionizma). Samo uoči predsedničkih izbora 2012, za 80 tekstova kojima se „obezbeđuje javni dijalog o decentralizaciji“ NED je uplatio 242.000 dolara – ili 3.000 dolara po tekstu.
Gruhonjićev NDNV će, takođe, dobiti i 250.000 dolara od Rokfelerove fondacije, 180.000 evra od Evropske komisije i više desetina hiljada evra od drugih atlantističkih fondova (spisak ovde, potvrda autentičnosti spiska ovde).
I dok se skrivao od srpskih fašista i patio kako da to malo novaca potroši, Gruhonjić je na odseku za novinarstvo FF u NS držao predavanja (iako nije imao doktorat) iz šest predmeta: Agencijsko novinarstvo, Menadžment medija, Internetsko novinarstvo, Novinarstvo u štampanim medijima, Novinarstvo i politika, Izveštavanje o drugom (ovde 2).
Eto što ti je fašizam: Ćirjaković ne može – čak, ne ni na privatnom fakultetu – „jer nema doktorat“. A Gruhonjić može, i to na državnom fakultetu, iako takođe nema doktorat. Dokle bi tek Dinko dogurao da Srbi nisu fašisti?
A onda je, sve tako surovo progonjen, Gruhonjić i doktorirao na FPN. I to kod Radeta Veljanovskog, „doktora za štancovanje mladih autošovinista“ – kako sarkastično reče Ćirjaković. Mentor Veljanovski napisao je izveštaj u kome stoji da je Gruhonjićeva teza, pazite sad: „naučni rad koji daje veliki doprinos nauci“ (ovde 10).
Veliki doprinos nauci? Da ne biste pomisliti da sam počem pristrasan, molim vas da i sami pogledate Gruhonjićev doktorat. Ima li u njemu išta drugo do efemernih deskripcija i trivijalija? Zapravo, Gruhonjićeve „naučne“ hipoteze, koje je navodno dokazao u svom radu, ili uopšte nisu naučne, ili su jednostavno trivijalne – njihova gnoseološka i heuristička vrednost teži nuli.
Neke od hipoteza ovog „velikog doprinosa nauci“ čak i formalno uopšte nisu naučne. One čak nisu ni indikativni („jeste“) iskazi, već normativni („treba“) iskazi – poput osme hipoteze („pogrešna je pretpostavka da samo javni radijski servis treba da se bavi zadovoljavanjem javnog interesa…)“.
Treba-iskaze jednostavno nije moguće proveriti: treba ovo, treba ono… To mačku o rep, zato se treba-iskazi moraju transkribovati u indikativne iskaze koji se odnose na određene pokazatelje, koji se onda podvrgavaju proveri – jedan iz metodologije.
Štaviše, od ostalih hipoteza, šesta bukvalno ima epistemičku strukturu: mož` da bidne, ali ne mora da znači: „konvergencija je proces koji može da podstakne budućnost radija, kako za podizanje kvaliteta programa, tako i u pogledu obezbeđivanja zarade“. Znate li kako se proverava hipoteza u kojoj se tvrdi da se nešto može desiti, ali i ne mora? Tako što se nađe bar jedan slučaj da se to desilo. I kakva je saznajna vrednost takve hipoteze?
To je sve toliko smešno i daleko od nauke, čak i za standarde ovdašnjih privatnih fakulteta, da me je prosto sramota da o tome i pišem. A Rade Veljanovski upravo je toj naplavini deskripštivnih trivijalija (7. hipoteza: „internetski portal jeste dodatna vrednost za radio stanicu“; Ajde!) dodelio titulu doktora nauka…
Gadan li je srpski fašizam – kakav bi tek „veliki doprinos nauci“ Gruhonjić mogao da dâ samo da se godinama nije morao sakrivati od srpskih nacionalista?
Pošto se etablirao kao profesor medijskih studija na FF u NS, Gruhonjić je, uz NDNV i portal www.autonomija.info, otvorio još i portal Voice, gde na naslovnici stoji: „VOICE je istraživački centar NDNV pokrenut uz podršku američke fondacije The Rockefeller Brothers Fund; urednik VOICE je Dinko Gruhonjić“.
Siroti i progonjeni Gruhonjić danas već, eto, ima čitavu malu medijsku imperiju preko koje regrutuje i ideološki proverava novinarski podmladak, kako bi ga onda diseminovao – kao „nezavisne“ i „objektivne“ novinare – po pokrajinskim redakcijama.
No, umesto da uživa u svojoj ulozi sive eminencije medijskog kadriranja po APV, Gruhonjić ne može da odoli a da ne ostane i u prvim redovima ideološke borbe protiv velikosrpskog nacionalizma. Već sam pisao o njegovim (auto)šovinističkim pamfletima (ovde 173-237, ovde, ovde). Ali, u svom poslednjem izdelku Gruhonjić kao da je prevazišao sebe.
On tu varira svoje uobičajene teme: „Srbija je postgenocidno društvo“, a „takva društva se ne leče licemernim ,malim koracimaʻ”, odnosno, „ne reformišu se duboko fašizovana društva poput srbijanskog“. Srbija je „zemlja koja stabilno i odvajkada, u milionskim iznosima, glasa za ove ili one radikale i ostala šovinistička, primitivna i usmrđela priključenija, a čemu nema premca ni na Balkanu“. I ne samo da je vlast „fašizovana“, takva je i opozicija, koja se „takmiči ne bi li nekako zasmrdela više“, ali i „većinska Srbija“ koja je „obrnuto proporcionalna svakoj vrsti normalnosti“. Stoga u Srbiji čak i „uvereni borci za ljudska prava preko noći se pretvaraju u koalicione partnere kojekakvih zveri; ukratko – pretvaraju se u čudovišta“.
Vidimo, dakle, dvostruki postupak viktimizacije i dehumanizacije gotovo celokupnog stanovništva Srbije. Ovde su skoro svi „fašizovani“ ili podržavaoci „masovnih ratnih zločina, tog magnum crimena koji je dirigovan iz Beograda“. I zbog toga smo svi mi tek „zveri“ i „čudovišta“, pa „smrdimo“. A zna se šta se s takvima radi…
Zapravo, u ovom tekstu Gruhonjić i eksplicite navodi lek za „zveri“ i njihov „smrad“. On široko citira Bajdenov govor iz 1995. u kome se kaže da je Srebrenica „savršeni primer genocida“, da su „Srbi uspostavili logore za silovanje“ gde „teraju Muslimanke da nose decu do kraja trudnoće kako bi okaljali Muslimane“, da je to što Srbi u BiH rade ravno „holokaustu“, jer su to, kada je nacizam u pitanju, „isti logori smrti“, samo što „ovoga puta to nisu bili Jevreji, već Muslimani“ (?!).
Onda Gruhonjić poentira da je istinita „ama baš svaka reč koju je Bajden izgovorio“ (?!), te da su svi koji tako ne misle „neprijatelji demokratije i ljudskih sloboda, a s njima se ,razgovaraʻ samo na jedan način“.
Na koji? „Srbija ne treba da zaboravi zbog čega ju je NATO bombardovao 1999. godine“, kaže Gruhonjić preteći. Jer, upravo to – bombardovanje,  krstareće rakete i kasetne bombe – jesu onaj način na koji se sa srpskom „stoglavom šovinističko-ratnozločinačkom aždajom“ jedino može razgovarati.
Tekst se završava poentom: „Utisak je da je (Srbija) zaboravila. Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Jedna poznanica je to formulisala ovako: ,Taj smrad mora prestati!ʻ”
Ovaj članak izvorno je objavljen na sajtu Slobodna reč, koji pripada fondaciji Sloboda štampe, a čiji je zadatak „da doprinosi otvorenosti, poštenosti i slobodi javnog diskursa na mađarskom jeziku (pa i na ostalim jezicima) u Vojvodini i Srbiji“. Tu su, dakle, verovatno neke pare iz Mađarske, a gde su u APV pare, tu je i jadni, progonjeni i pobledeli Dinko…
Ali, kad je tekst prenet na Gruhonjićev portal www.autonomija.info, njemu je u podnaslov izvučena upravo navedena preteća poenta teksta: „Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Taj smrad mora prestati“. To je parola do koje je Gruhonjiću, očigledno, veoma stalo.
Dinko je i ranije o Srbiji govorio kao o smrdljivom „svinjcu“ (ovde i ovde). Takav diskurs uredno neguje i Gruhonjićev prvi NDNV zamenik, Nedim Sejdinović: „Odakle pravo ovdašnjim (srpskim – S. A.) intelektualcima koji žive u kloaki od države – da okolo dele savete? To vam je isto kao da živite u svinjcu, valjajući se u izmetu, a držite predavanje domaćici da nije raspremila kuću“.
Takođe, retorika o Beogradu kao centru sveg zla u ovom delu Evrope za Gruhonjića je sasvim uobičajena. „Beograd je kao ono Sauronovo oko – epicentar balkanskog zla“, kaže on na drugom mestu, „takva koncentracija zla na tako malom prostoru“, reče on Irkinji, „najteži od svih kriminala na kugli zemaljskoj (…) je dirigovan iz Beograda“, ne propušta da ponovi i sad.
To je tipična kolonijalno-okupaciona matrica, koju je već ranije uočio Ćirjaković (ovde 90), a kojom se „presađuje srce tame iz afričkog Кisanganija u srpski Beograd“. Ta sramna propaganda matrica najbezobzirnije je primenjena na Srbiju tokom agresije 1999, kada je jedan tekst u uglednom atlantističkom internet magazinu bukvalno imao naslov: „Najmračnija Evropa“, a podnaslov: „Danas se srce tame nalazi na dalekom kraju Dunava, a divljaci imaju belu kožu“. To je ona sramotna matrica zbog koje je časopis Living Marxism još 1992. godine preko cele naslovnice napisao: „Srbi – bele crnčuge Novog svetskog poretka“.
Gruhonjić, dakle, neprestano obnavlja matricu o Beogradu kao srcu tame, ali upravo sada kad njegova dehumanizacija Srbije dostiže vrhunac s figurom o beogradskom „smradu“ čiji „zadah“ zagađuje ceo Balkan, Gruhonjić agresivno uvodi u priču Bajdenovu administraciju i bombardovanje „Sauronovog oka“.
Napravimo veberovski misaoni ogled (ovde 77) – šta bi se desilo da neko napiše da Beograd „smrdi“ jer je centar autošovinizma, da se „zadah“ drugosrbijanaca širi svuda unaokolo, te da se – uz lozinku „Taj smrad mora prestati!“ – pozove na iskustvo ulaska generala Mladića u Srebrenicu?! Histerija naše kompradorske kamarile čula bi se do Jupitera!
A ovde vidimo da se ista agresivna retorika, samo drugog predznaka, uredno neguje i praktikuje, u toj meri da je izvršena njena normalizacija. Sada se o Srbiji može do mile volje pričati kao o „svinjcu“ i ponavljati da Beograd „smrdi“– i nikom ništa.
Cilj te otrovne propagande, kao supstance hegemone (auto)kolonijalne ideologije, jeste – kako je to lepo primetio Nikola Malović – „kriminalizacija svakog simbola, svake tradicije, svake kulture, istorije, samog postojanja i cijelog naroda; a kad se kriminalizuje cijeli narod, onda kreće odstrel tog naroda“.
Trideset godina se u Srbiji neprestano zaziva građanski rat, uz (ne)skriveno očekivanje da će, na kraju, „naši inostrani prijatelji“ ući u Beograd i ukloniti sav taj nepodnošljivi „smrad“. To zazivanje građanskog rata, kao preludijuma za intervencionizam, sada doživljava krešendo, pošto su se probudila i namnožila maligna očekivanja od nove Bajdenove administracije.
Oni sanjaju veliko zlo. Кada čitate njihove tekstove i njihove tviter mudrolije, kada gledate njihove TV nastupe i slušate njihove „šala-šega“ podkaste, prosto osetite hladne prste dubinskih meštara koji pletu mrežu naše totalne dehumanizacije. A kada raščovečite ceo narod, posle toga prirodno sledi pravljenje spiskova, trpanje u kamione i  anihilacija.
Dotle, ljudi se svirepo uništavaju ili uzdižu, po načelu prijatelj-neprijatelj. Gruhonjić i Ćirjaković ogledni su primer za to. Gruhonjić, taj naučni i novinarski mediokritet, kao od šale dobija doktorat i profesorsko mesto na univerzitetu, zasipaju ga šestocifrenim grantovima i omogućavaju da ima ogroman uticaj u javnosti. Ćirjaković pak, taj nesumnjivo talentovani i sposobni novinar i istraživač, omiljen predavač među studentima, na doktorskim studijama doživljava da ga ćuškaju i potpliću (Filip Ejdus mu daje osam za ovakav rad?; baš bih voleo da čujem javno obrazloženje – zašto?), upriliče mu klevetnički medijski linč, zbog čega ga najpre isključe iz nastave, a onda i otpuste s fakulteta…
Ćirjaković je, da se ne lažemo, odstreljen i stigmatizovan (Janko Baljak: „manijak i progonitelj žena Zoran Ćirjaković“!?) zato što se usudio da skuje i analitički beskompromisno primeni pojam autošovinizam i sintagmu slučajni Srbi – te vanredno uspele skraćenice, kojima je imenujući identifikovao jedan složen i maligni fenomen u društvima poluperiferijskog kapitalizma.
Ćirjaković je surovo kažnjen, Gruhonjić štedro nagrađen. Ćirjaković danas, otpušten, oklevetan i marginalizovan, još pomalo, kao odmetnuti sajber-hajduk, tvituje po internet gori i u zasedama prepada naše selebritije. A Gruhonjić je univerzitetski profesor i „ugledni novinar“…
I Gruhonjić je opet ugrožen… Opet ga progoni velikosrpski nacionalizam! Opet se, prebledo i omršaveo, mora kriti. Dajte odmah unapređenje u više univerzitetsko zvanje, dajte odmah nove grantove, zovite Brisel, zovite NATO!
Muka mi je već od tih propagandnih inverzija kojima verbalni i drugojaki nasilnici bivaju proglašeni žrtvama, muka mi je od beskrajnog licemerja i prenemaganja, muka mi je od potmulosti i podmuklosti naše „močvare“, muka mi je od zastrašenosti mlađih kolega koji, imajući pred sobom sliku Dinka i Zorana, odabiraju da ćute, trpe i sarađuju…
I strah me je od onoga što iza tih reči o „zverima“ i „smradu“ prirodno nastupa. Gruhonjić je svoj članak završio citirajući anonimnu poznanicu: „Zadah iz Beograda širi se Balkanom – taj smrad mora prestati!“. A ja svoj moram da završim citirajući jednog poznanika iz Novog Sada: „Oni samo čekaju Dunav da se zaledi…“

IZVOR: UNS