Za­što uvla­čim pred­sed­ni­ka Sr­bi­je u ovu pri­ču? Jer ga Go­ran Ko­zić u Po­li­ti­ci po dru­gi put za me­sec da­na bra­ni od me­ne, sa­da (Po­li­ti­ka ni­je plen, 5. ju­ni) zbog mo­je ko­lum­ne u „Ne­delj­ni­ku“ („BIA ili CIA“, 1. ju­ni). Evo re­če­ni­ce ko­ja je za­bo­le­la: „Alek­san­dru Vu­či­ću se Po­li­ti­ka – oči­šće­na od Da­ne Po­po­vić, Bo­ri­sa Be­go­vi­ća, Duša­na Pe­tri­či­ća i Go­ra­na Mar­ko­vi­ća, a obo­ga­će­na Go­ra­nom Ko­zi­ćem i Đor­đem Marti­ćem – ko­nač­no či­ni urav­no­te­že­ni­jom“. 

Pred­sed­nik je jav­no re­kao da mu se Po­li­ti­ka sa­da či­ni urav­no­te­že­ni­jom i ne znam za­što ga Ko­zić bra­ni od nje­go­ve sop­stve­ne iz­ja­ve. A ne ide mi u gla­vu da bi­lo ko­me pri­ja da mu Go­ran Ko­zić bu­de advo­kat, ili ko­lum­ni­sta, sve­jed­no. Mno­gi su nje­go­vo ime zabora­vi­li, ne­ki za nje­ga ni­su ni zna­li, ali Ko­zić je vi­so­ko na li­sti za­slu­žnih za ruše­nje ugle­da naj­va­žni­jeg li­sta na Bal­ka­nu. Po­li­ti­ka je bi­la naj­go­ra ka­da je za nju pi­sao Goran Ko­zić. 

Za­što to ka­žem? Evo nje­go­vog sti­la, po zlu ču­ve­nog i mno­gi­ma pre­po­zna­tlji­vog: „Dok smo mi ov­de za­vr­ša­va­li fa­kul­te­te i ula­zi­li u Po­li­ti­kin hram, ona je ja­ha­la ka­mi­le u Al­ži­ru i ču­va­la ov­ce u Sa­ra­je­vu. Ne u Is­toč­nom Sa­ra­je­vu, i sa­mo ov­ce, ne i pra­si­će, ako raz­u­me­te o če­mu go­vo­rim“. Pret­hod­no me Go­ran Ko­zić „raz­ot­krio“: ni­sam „ro­đe­na Be­o­gra­đan­ka“, Smaj­lo­vić je pre­zi­me mog biv­šeg mu­ža, de­vo­jač­ki sam se pre­zi­va­la Ugri­ca. To su ujed­no i je­di­ne ma­te­ri­jal­ne isti­ne u Ko­zi­će­vom tek­stu „Po­li­ti­ka ni­je plen“, ko­je su sva­ka­ko po­mo­gle da sva­ki či­ta­lac do­bro raz­u­me o če­mu Ko­zić go­vo­ri, kad go­vo­ri o ja­ha­nju, ov­ca­ma i pra­si­ći­ma. 

Za­što Po­li­ti­ka na­no­vo ska­če u jed­no te isto Ko­zi­će­vo bla­to? Ni­ka­da u svo­joj isto­ri­ji ni­je bi­la bla­to­id­na, sem ka­da je za nju ra­dio Go­ran Ko­zić. Rib­ni­ka­ri su 1904. osno­va­li list ko­ji je, ci­ti­ra­ću Jo­va­na Du­či­ća, svo­jim uljud­nim go­spod­skim to­nom i izbegavanjem po­gr­da, u srp­sko no­vi­nar­stvo do­neo „je­dan či­tav no­vi smi­sao“. Bi­lo je i ta­da listo­va „ko­ji su ši­ri­li ta­ko ru­žan i pro­stač­ki iz­raz da je no­vi­nar­stvo ru­ši­lo društvo“, tro­va­li va­zduh „svo­jim od­vrat­nim re­če­ni­ca­ma“, u ko­jim je „sve bi­lo mo­gu­će reći bez kon­se­kven­ci­ja i na­zad se pri­mi­ti bez gnu­ša­nja“. Sra­mo­ta je za Po­li­ti­ku i što je rat­nih de­ve­de­se­tih ob­ja­vlji­va­la „od­vrat­ne re­če­ni­ce“ Go­ra­na Ko­zi­ća. Ali ot­kud njenom ured­ni­štvu ide­ja da se to po­no­vo sme? Ko­zi­će­ve re­če­ni­ce ni­kad ni­je bi­lo mo­gu­će pri­mi­ti bez gnu­ša­nja, Ko­zić pro­iz­vo­di gnu­ša­nje. 

Po­li­ti­ka je va­žno na­ci­o­nal­no do­bro ko­jim dr­ža­va Sr­bi­ja upra­vlja. Alek­san­dar Vu­čić ni­je vo­leo na­čin na ko­ji sam ure­đi­va­la Po­li­ti­ku, ali pr­va ću pri­zna­ti da je du­že on bio spre­man da tr­pi me­ne i mo­ju ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku, ne­go što sam ja bi­la sprem­na da tr­pim nje­gov na­čin upra­vlja­nja li­stom. Za­to sma­tram da mu pri­pa­da­ju bit­ne za­slu­ge za mo­je „svo­je­gla­vo“ (iz­raz Te­o­fi­la Pan­či­ća) ure­đi­va­nje Po­li­ti­ke na ko­je sam ve­o­ma pono­sna, bez ob­zi­ra na to što se naš za­jed­nič­ki eks­pe­ri­ment po me­ne lo­še za­vr­šio. 

Ali za­to mu s pra­vom pri­pa­da­ju i za­slu­ge za no­vo­pro­na­đe­nu „rav­no­te­žu“ sa Go­ra­nom Ko­zi­ćem i Đor­đem Mar­ti­ćem.