Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Dojče vele: Radnička prava u Srbiji – trka prema dnu

 

Neoliberalne ekonomske mere koje se sprovode u Srbiji idu na štetu radnika i služe jedino povećanju profita velikih kompanija, kaže za DW Krunoslav Stojaković, šef beogradske kancelarije fondacije „Roza Luksemburg“.
DW: Ovog Prvog maja, kao i prethodnih, radnici imaju dovoljno razloga da protestuju. Koji su, prema Vašem mišljenju, najvažniji?
Krunoslav Stojaković: Ima mnogo gorućih razloga u razvoju Srbije u barem protekle dve decenije. Pored toga, radnici i oni koji drže da socijalna i ekonomska situacija u Srbiji treba da se promeni treba uvek Prvog maja da izađu na ulicu i dignu glas za pravednije društvo. Pre tri godine je donet zakon o radu koji je znatno pogoršao položaj radnika. To je kopija zakona o radu koji je donet u Hrvatskoj i prati trendove koje u poslednjih desetak godina jako promoviše Evropska unija. NJima se nalaže liberalizacija tržišta, smanjenje radničkih prava, veća fleksibilnost radne snage… to vodi i dodatnom gubitku moći sindikata u njihovoj osnovnoj poziciji institucije koja bi trebalo da se zalaže za radnička prava.
Pomenuti zakon je praktično prva velika stvar koju je progurao Vučić kada je 2014. zvanično postao prvi čovek vlade. To se u njegovom rečniku zove: „bolne i neophodne reforme“. Da li je do kraja istina da Evropska unija baš insistira na ovakvim zakonima? Znamo da radnik u Nemačkoj ipak ima daleko veća prava i, na posletku, i primanja.
Naravno da su radnička prava u Nemačkoj na višem nivou, ali je to nasleđe vremena socijalne države koja je svoj vrhunac imala sedamdesetih godina. Međutim i u Nemačkoj, najkasnije od osamdesetih godina i dolaska demohrišćana sa Helmutom Kolom na vlast, konstantno se režu radnička prava. Ne stoji teza da su radnička prava u Nemačkoj na visokom nivou jer tamo nema mera štednje i ukidanja radničkih prava. Imate recimo čitav sektor agencijskog rada u kojem radi gotovo šest miliona ljudi bez ikakvog kolektivnog ugovora.
To je princip iznajmljivanja radnika, takozvanih radnika na lizing, koji se i u Srbiji preuzima maltene jedan kroz jedan.
Da, i to premijer Aleksandar Vučić jasno i kaže – da preuzima takve mere i sledi taj primer jer je navodno neophodno…
Jeste li ili nije neophodno?
Apsolutno nije. Sve statistike i ekonomisti koji nisu tvrdi zagovarači neoliberalne politike ukazuju da mere štednje slabe kupovnu moć i oporavak država u ekonomskoj krizi, da uopšte ne doprinose oporavku socijalnog i ekonomskog stanja država i njihovih građana. Primer imamo u Grčkoj gde se na brutalan način nameće neoliberalna politika mimo volje stanovništva, a posledica je da je stanovništvo osiromašilo, da je kupovna moć neuporediva sa kupovnom moći i položajem od pre desetak godina. Takve mere jedino doprinose povećanju profitne stope privatnih preduzetnika i velikih kompanija.
Radi se, dakle, i o „stranim investitorima“ – ta se sintagma u Srbiji izgovara kao da je u pitanju kakvo božanstvo. Da li mislite da i ti interesi imaju uticaja kada EU traži od manjih zemalja liberalizaciju rada?
Naravno jer firme sa zapada traže tržišta na kojima mogu da proizvode za nižu cenu nego na matičnom tržištu. Srbija nudi subvencije takvim kompanijama zarad zapošljavanja domaćeg stanovništva. Onda te firme dođu, iskoriste sve resurse – od jeftinog ili besplatnog zemljišta do subvencija za plate radnika – tako da sa minimalnim rashodima imaju maksimalni profit. Sa druge strane, u tim kompanijama vlada prilično bespravlje. Imamo slučaj Geoksa, kompanije koja proizvodi obuću, koji radnike tretira na maltene srednjevekovni način. Imamo slovačku firmu koja radnicima ne dopušta da odu do toaleta bez dozvole dežurnog poslovođe.
Bilo je pritužbi i na nemačke i južnokorejske kompanije. Kako objašnjavate da se investitori iz tih zemalja u Srbiji ponašaju onako kako ni u najluđim snovima ne bi smeli u svojoj zemlji?
Ovde nema sindikata koji bi to mogli da spreče – niti su voljni, niti dovoljno moćni. Država nema interesa da povuče granice, naprotiv, ona omogućava sve uslove da firme dođu i rade po svome. Kada se završi period subvencije ili istekne ugovor o korišćenju određene parcele zemlje ili kada treba da se plati porez – onda kreću novi pregovori pa ako država Srbija ne pristane na ucene da se i dalje zemljište besplatno ustupa ili hoće da smanji poreske povlastice ili subvencije, onda te iste firme odu u druge države. Postoji loš trend u našem regionu, da imate takmičenje ionako siromašnih zemalja u što većim subvencijama. Imate Makedoniju koja je javno obznanila da će svaka firma koja bi u Hrvatsku, BiH ili Srbiju, u Makedoniji dobiti dvadeset odsto bolje uslove. To je trka prema dnu.
Slično je govorio i Vučić. U kom trenutku postaje jedino važno da se otvori kakvo god radno mesto?
To je hegemonijalni diskurs – radno mesto, kakvo god da je, najveće je dostignuće koje neka vlada može da dostigne. Više se ne govori o kvalitetnim radnim mestima. To je bitan element vladajuće ideologije takozvanog neoliberalizma. Ne radi se o pravima, već o prinudi, da svaki radnik mora u svakom trenutku da prihvati svaki posao. Kakvo je radno mesto, kakva su prava i kolika je zarada? To ne igra nikakvu ulogu. Uopšte se više socijalna dimenzija ne posmatra kao deo ekonomske politike.
Imate u Vučićevoj vladi bar dve stranke koje sebe zovu „socijalističkim“ iako ih iz devedesetih znamo kao pre svega nacionalno-socijalističke. Da li u Srbiji uopšte postoji levica, neka partija kojoj bi pre svega bila važna prava radnika?
Leve partije nažalost ne postoje. Prošle godine je bio pokušaj stvaranja jedne leve partije, od strane bivšeg političara DS Borka Stefanovića. Ta partija je u samom startu već pogrešno sastavljena i pogrešno je nastupila na javnoj sceni. Nije bilo nikakvog povezivanja sa postojećim socijalnim pokretima kao što je Levi samit Srbije. Postoji međutim rastući socijalni bunt, što je vidljivo nakon predsedničkih izbora. Talas protesta je izraz nezadovoljstva mahom mladih, ali ne samo mladih, koji više ne mogu da podnesu situaciju u kojoj su prinuđeni da žive. Te grassroots inicijative mogu u budućem političkom momentu biti mesto oko kojeg se formira širi socijalni front koji bi u drugom koraku mogao da preraste u nešto što bi ličilo na političku partiju.
Partije koje ste spomenuli, Socijalistička partija Srbije i Pokret socijalista Aleksandra Vulina, nalaze se u vladi, podržavaju sve zakone koji se donose. U ekonomskom smislu nikako nisu levica, a o svetonazorima da i ne pričamo. Znamo šta govori Vulin, znamo ulogu SPS, iako ne bih tvrdio da su oni danas isti kao devedesetih. Ali te dve stranke zasigurno nisu deo istinske levice.
Za kraj sam hteo da Vas pitam upravo o protestima koje ste pomenuli – a koji izgleda jenjavaju. Neki od zahteva su išli u pravcu radničkih prava i socijalne države, ali su mnogi od početka smatrali da su takvi zahtevi preširoki. Drugim rečima, ako protest nije fokusiran, od toga nema ništa. Kako Vama to deluje?
To je delimično tačno. Ali ipak postoji i pozitivan razvoj. Kada su protesti počeli, niste imali nikakvih socijalnih zahteva. Tek nakon nekoliko dana se pojavljuju prvi takvi zahtevi koji idu u samu srž problematike, uključuju se Levi samit Srbije i druge leve organizacije koje pokušavaju da socijalno pitanje stave u središte protesta. Naravno, to nije dovoljno i nije do kraja strukturisano. Ali sama najava recimo prvomajskog protesta, sadržaj i način najave, pokazuju da postoji tendencija i potencijal da se makar pokuša pretakanje protestnog talasa u artikulisani socijalni bunt. Nedostaje politički akter koji bi to formulisao na najvišem političkom nivou. Nedostaje jasan angažman sindikata, da se uključe u proteste i podrže narod. Osim sporadičnih pojava pojedinaca, vojnog i policijskog sindikata, organizovanog učešća praktično nema – što je skandalozno za sindikate.
*Istoričar Krunoslav Stojaković od marta vodi kancelariju fondacije „Roza Luksemburg“ u Beogradu. Stojaković je rođen 1978. u Tuzli, a studirao je u Bohumu i Bilefeldu. Zajedno sa Borisom Kanclajterom priredio je knjigu „1968. u Jugoslaviji – studentski protesti i kulturna avangarda između 1960. i 1975.“ Regionalna kancelarija fondacije „Roza Luksemburg“, bliske nemačkoj Levici, otvorena je 2010. sa sedištem u Beogradu. Pokriva republike bivše Jugoslavije, Albaniju, Bugarsku i Rumuniju.
 

IZVOR: "Nova srpska politička misao"