O slobodi medija svakodnevno se priča, ali se ćuti o slobodi novinara i medijskih radnika, o njihovoj ekonomskoj i egzistencijalnoj ugroženosti. Istraživanje koje je još 2015. godine objavio Centar za sindikalizam “Od novinara do nadničara, prekarizacija rada i života” upozorilo je na sunovrat novinarske profesije. Tim predvođen sociologom Srećkom Mihajlovićem ukazao je da prekaraizacija kao proces najpogubnija upravo u medijskoj sferi jer neposredno utiče na  slobodu izražavanja misli, onemogućuje javnu kritiku vlasti i  kritičku analizu društva, bez čega nema društvenog napretka.

Strah od gubitka posla je najveći cenzor!

Previše je novinara u Srbiji koji su slabo plaćeni, rade u lošim uslovima, mnogi od njih, moraju da rade po dva posla da bi preživeli, imaju nedefinisane radne sate, nedostatak sigurnosti na poslu, suočavaju se sa pretnjama.

Nepovoljanim socio-ekonomskim i profesionalnim položajem novinara i medijskih radnika bavi se i Medijska strategija gde je  konstanovan trend smanjivanja broja zaposlenih na neodređeno vreme i rast angažovanja po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, autorskim ugovorima i ugovorima o delu.

Radni odnos ne neodređeno vreme je osnovni pravni režim regulisanja odnosa zaposlenog i poslodavca.:

To je pravilo, a ne izuzetak. Posle privatizacije medija stanje se menja. Novi vlasnici, ne svi, ali veliki broj, medije koristi za promovisanje svog a ne javnog interesa, a novinare kao najamnike koje može ali i ne mora da plati. Poslodavci se vrlo često odlučuju da angažuju novinare po osnovu kratkoročnih ugovora. Ili, bez ugovora.

Režim rada na privremenim i povremenim poslovima nije radni odnos. On je zamišljen da simulira radni odnos u pogledu obaveza i odgovornosti radnika (on se ne zove zaposleni jer Zakon o radu taj naziv rezerviše samo za lice u radnom odnosu) koji pri tom ne poseduje gotovo nijedno pravo iz radnog odnosa.

Radici angažovani na ovaj način nemaju pavo na dnevni i nedeljni odmor, uvećanu zaradu, pravo na plaćeni prekovremeni rad, pravo na plaćeni prevoz do posla, pravo na plaćenu ishranu u toku rada, pravo na plaćeno odsustvo i godšnji odmor, pravo na  članstvo u sindikatu, pravo na kolektivno pregovaranje, na njih se ne odnose prava iz kolektivnog ugovora i nemaju pravo na štrajk.

Oni čak i ne mogu da tuže poslodavca po osnovu Zakona o radu, jer nisu u radnom odnosu. U procesu harmonizacije sa pravom Evropske unije ovaj jedinstveni oblik rada koji Evropa ne poznaje mora biti ukinut (što je i potvrđeno Akcionim planom harmonizacije za Poglavlje 19).

Rešenje je u izmeni zakonske regulative. Dok se to ne dogodi zaštitu može da pruži granski (poseban) kolektivni ugovor koji bi regulisao prava i obaveze svih angažovanih na medijskoj sceni i koji bi imao snagu zakona. Da bi se stiglo dotle neophodno je uspostavljanje socijalnog dijaloga i kolektivno pregovaranje, ali je to u sadašnjim uslovima neostvarljivo, jer su uslovi za realizaciju nedostižni.

Smanjiti cenzus za reprezentativnost

Na osnovu Zakona o radu reprezentativnim sindikatom za medijsku granu, smatra se sindikat u koji je učlanjeno najmanje 10 odsto zaposlenih od ukupnog broja zaposlenih u ovoj grani, odnosno 15 odsto kod poslodavca.

Reprezentativnim udruženjem poslodavaca, u smislu ovog zakona, smatra se udruženje poslodavaca u koje je učlanjeno 10 odsto poslodavca od ukupnog broja poslodavaca u medijskoj grani pod uslovom da ti poslodavci zapošljavaju najmanje 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih u ovoj grani.

Ovaj procenat teško da poslodavci mogu da ostvare i to je jedan od razloga što nije osnovano udruženje poslodavaca. Drugi i verovatno dominantan razlog je što je kod njih uvreženo mišljenje da će im kolektivni ugovor nametnuti obaveze koje ne žele, što je tačno za one medije gde se ne poštuje Zakon o radu.

Da bi se cela priča konačno pokrenula sa mrtve načke, a imajući u vidu i da je Akcionim planom Medijske strategije definisano da socijalno-ekonomski dijalog u medijskoj delatnosti bude u poslednjem kvartalu iduće godine  krunisan potpisivanjem nacionalnog (posebnog) kolektivnog ugovora za medijsku delatnost SINOS je predložio  da se u Zakon o javnom informisanju i medijima ugrade odredbe koje će to i da omoguće.

Ministarstvu za kulturu i medije podneli smo predlog da se smanji granica neophodna za organizovanje sindikata i poslodavaca – sa 10 (odnosno 15 odsto kod psolodavca) na 5 procenata.

To je prvi korak da bi se realizovao deo Medijske strategije koji se odnosi na poboljšanje materijalnog i profesionalnog položaja novinara i medijskih radnika. Granskim (posebim) kolektivnim ugovorom treba definisati položaj frilensera (honorarnih saradnika), raspored radnog vremenа.

Analiza sa preporukama za unapređenje

SINOS smatra da  Zakonom o javnom in formisanju treba definisati pojam novinara i medijskih radnikajer je to od izuzetnog značaja da bi se sačuvao integritet i dostojanstvo profesije.

SINOS je predložio da se u novi Zakon o javnom informisanju ugradi posebno poglavlje o pravima novinara na radu i povodom rada, ali za to, nažalost, trenutno ne postoji većinsko raspoložanje. Ostaje, zato, da se te odredbe nađu u granskom kolektivnom ugovoru čije se usvajanje, prema Akcionom planu Medijske stratrgije očekuje krajem iduće godine. Odredbe su formulisane na osnovu teksta “Analiza radnopravnog položaja novinara i medijskih radnika u Srbiji sa preporukama za unapređenje” koje je  za OEBS uradio profesor Mario Reljanović.

U Analizi je konstatovano da poseban režim prava zaposlenih novinara trenutno ne postoji. Posebni režimi radnog odnosa, sa druge strane, nisu retkost u zakonodavstvu Srbije - svaka država uređuje rad sudija, tužilaca, državne uprave, policije, vojske, posebnim pravilima koja se odnose samo na zaposlene u tim sektorima. Poseban režim nikada nije celovit, već se uvode samo odredbe koje se tiču specifičnosti određene profesije/delatnosti, dok se na sva ostala pitanja primenjuje opšti režim uređen zakonom o radu ili drugim istovrsnim zakonom.

Imajući ovo u vidu, može se, navodi se u Analizi, postaviti pitanje da li je potrebno uvođenje posebnih odredbi koje su vezane za prava novinara na radu i u vezi sa radom? Čini se da ovakva potreba postoji pre svega u onom delu kojim se regulišu radno vreme, raspored radnog vremena, kao i odmori novinara. Izvesno je da pravila o obaveštavanju zaposlenih o rasporedu radnog vremena tokom jedne radne nedelje za drugu radnu nedelju (pet dana, odnosno 48 časova prema odredbi ZoR), ne mogu uvek biti ispoštovana od strane poslodavca.

Takođe, u pojedinim okolnostima se ne može očekivati da će formula dnevnog radnog vremena 8+4 časova biti dovoljna da novinar izveštava sa nekog događaja, naročito ukoliko je u pitanju iznenadno dešavanje i ukoliko je novinar već odradio jedan deo radnog vremena u toku tog radnog dana. Isto se odnosi i na odredbe o dnevnom i nedeljnom odmoru, koji mogu u izuzetnim okolnostima biti „pomereni“, pre svega zbog činjenice da novinarsko izveštavanje nije vrsta posla koja se može odraditi po principu zamene zaposlenog u toku same realizacije posla – novinari stvaraju autorska dela ali i ostvaruju lične konekcije i dolaze u specifične pozicije kako bi mogli da istražuju priče koje su im interesantne, pa u takvim okolnostima nije moguće jednostavno ih zameniti drugim izvršiocem.

Novinarska profesija zavisi u većoj meri nego druge „neurgentne“ profesije od pripravnosti za rad, koja inače nije dobro i dovoljno regulisana opštim režim rada u ZoR pa je regulisanje posebnim zakonom prilika da se preciziraju neki standardi koji bi bili u skladu sa opštim ograničenjima radnog vremena.

Dopuna ugovora o radu

 U Analizi je ukazano da prosek broja radnih časova novinara ne bi smeo ni u jednom slučaju da na mesečnom nivou prelazi puno radno vreme, osim kada novinar radi u režimu preraspodele radnog vremena. Takođe, svi časovi prekovremenog rada, bez obzira na okolnosti u kojima je do prekovremenog rada došlo, morali bi da budu obračunati u uvećanu zaradu i ne bi smeli da prelaze opštu granicu od osam radnih časova nedeljno. Sva odstupanja koja su proizvod okolnosti u kojima se od novinara traži dodatno radno angažovanje, morale bi da se definišu kao izuzeci a nikako kao redovan režim rada.

Ovaim  dokumentom   predviđeni su  i novi obavezni elementi ugovora o radu novinara:

- Novinar će voditi računa da izveštavanjem ne vrši diskriminaciju, ne širi govor mržnje, ne krši ljudska prava, da poštuje pretpostavku nevinosti i prava ličnosti na koje se informacija odnosi, ali i članova njihove porodice, da poštuje prava i interese maloletnika, autorska prava, da objavljivanjem informacija ne širi neopravdan strah ili lažnu nadu, da poštuje kulturu etike javne reči i dijaloga, da način izveštavanja ne podređuje ličnim, komercijalnim ili političkim interesima.

- Osnivač javnog glasila je saglasan da će se uzdržavati od svakog, kako posrednog tako i neposrednog, uticaja, a naričito uticaja koji se ostvaruje zloupotrebom vlasničkih prava, na izveštavanje novinara.

- Novinaru ne može prestati radni odnos, umanjiti se zarada, ni pogoršati položaj u redakciji zbog istinite tvrdnje objavljene u javnom glasilu u kome je zaposlen.

- Novinaru ne može prestati radni odnos, umanjiti se zarada, ni pogoršati položaj u redakciji zbog odbijanja da izvrši nalog kojim bi kršio pravna i etička pravila novinarske profesije.

- Novinar se obavezuje da neće tražiti ili primiti bilo kakvu materijalnu ili kakvu drugu korist da bi na određeni način izveštavao o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti i sl. U slučaju kršenja radne obaveze definisane prethodnim stavom ovog člana novinaru prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane osnivača.

Analiza definiše i  posebna pravila o kolektivnom pregovaranju:

Dve vrste odredbi bi mogle da budu deo posebnog režima kolektivnog pregovaranja novinara:

- Odredbe koje se odnose na pregovaračku legitimaciju. Rešenje bi bilo smanjenje cenzusa – ako ne opšte kroz izmene ZoR, onda kroz uvođenje posebnih odredbi – kako bi poslodavci-mediji koji žele da pregovaraju lakše postigli svoj cilj. Umanjenje bi jedino bilo moguće u odnosu na obe strane - za sindikate i poslodavce.

- Odredbe koje se odnose na domašaj kolektivnog ugovora. Ove odredbe su pre svega usmerene na što veći obuhvat primene kolektivnog ugovora na one vrste radnika koje inače nisu obuhvaćene pravom na kolektivno pregovaranje. Nije nemoguće, navedeno je u Analizi, odrediti da se odredbe granskog kolektivnog ugovora primenjuju i na lažno samozaposlena lica, odnosno na sve preduzetnike koji su u položaju u kojem zavise od jednog ili više poslodavaca-medija, kao i na novinare-frilensere, slobodne novinare koji nemaju stalnog poslodavca. Primena kolektivnog ugovora prilikom ugovaranja poslova sa ovim kategorijama novinara, omogućila bi da i oni ostvare minimum prava po osnovu rada, kao i zaposlena lica, i na taj način uvela suštinsku jednakost u radnopravni tretman novinara.

SINOS podržava predloge iznete u Analizi i veruje da će to učiniti i ostali sindikati u medijima Srbije. Svi zajedno možemo formirati sindikalnu mrežu koja će doprineti  većoj bezbednosti novinara i medijskih radnika, dostojanstvenom radu i odgovnijem novinarstvu.

IZVOR: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat