Još malo, pa do dijaloga

Kako do boljeg položaja novinara i profesionalnog novinarstva pitali smo kolege iz beogradskih redakcija. Zanimalo nas je kako ocenjuju stanje na medijskoj sceni Srbije, gde su najveći problemi, šta i kako treba menjati, koja je uloga svih učesnika na medijskoj sceni: novinara, udruženja, sindikata, države, kako osnažiti integritet novinara,kako poboljšati socio-ekonomski položaj novinara i medijskih radnika i šta bi zakonskom regulativom trebalo izmeniti.

 

Intervuji sa novinarim deo su istoimenog projekta koji je finansijski  podržao grad Beograd. Imena pojedinih učesnika razgovora, na njihov zahtev nećemo objaviti, ali su naravno poznata ekipi istraživača i realizatora projekta

Profesionalizam ubijaju finansijeri

o Medijska scena Srbije vec godinama (ako ne i decenijama) je u priličnom haosu, sa nerešenim i skrivenim vlasničkim strukturama, nedostatkom finansijskih sredstava, netransparentim finansiranjem, pa samim tim i do kraja nepoznatim sferama uticaja na uredjivačku politiku - kaže SINOS koleginica iz beogradskog dnevnog lista. - Poplava novih sredstava informisanja u digitalnom formatu (portali,internet televizije, youtube kanali, sto potpuno novi, sto kao nove forme kojima pribegavaju već postojeći mediji), uglavnom tabloidnog karaktera, donekle su oživele medijsko tržište rada, ali je veliki problem koliko dugo će trajati budžeti tih novih projekata, pa samim tim i ta nova radna mesta.

Potražnja za novim "medijskim uposlenicima" koji su obučeni za digitalno informisanje dodatno je spustila poslednjih godina inače prilično snižene kriterijume profesionalnosti i etičnosti novinarskog zanata. Sve to se odražava na celokupnu medijsku scenu Srbije, koju često, osim političkog uticaja (nevezano da li je reč o uticaju vlasti ili opozicije ili nekih drugih političko-biznis interesnih krugova) karakteriše izuzetno nizak nivo kvaliteta sadržaja, nepismenost, nepoznavanje osnovnih pojmova o temama o kojima se izveštava, a neretko i apsolutna neinformisanost i grube materijalne greske.

Mediji, pogotovo pisani,ukazuje sagovornica SINOS, imaju velikih problema da se snadju u transformaciji medijske scene i uhvate korak sa novim trendovima elektronske forme izveštavanja koju, izmedju ostalog, diktira i sve veća popularnost društvenih mreža. Za to često nemaju ni sredstava ni adekvatnog znanja, pa kaskaju za svetskim trendovima. Niski tiraži (ili sada mali broj klikova) odražavaju se i na finansijsku situaciju u medijima i plate novinara i tehničkog dela redakcija, koje su maltene ispod republičkog proseka. Takodje, na delu je tendencija multitaskinga, u kojoj svi treba da budu sposobni da rade više poslova u procesu proizvodnje medijskog sadržaja, dovodi do srozavanja njegovog kvaliteta.

U navedenim problemima medija u Srbiji treba traziti i potencijalna
resenja za poboljsanje situacije: povecati mesečna primanja novinara i
ostalih u procesu proizvodnje medijskog sadrzaja, zastita esnafa kroz
udruženja i sindikalno delovanje, ravnopravniji odnos sa državom, odnosno nadležnim institucijama, u kojem mediji neće zavisiti od "milostinje" aktuelne političke garniture, bez obzira ko je na vlasti. ali za to je potreban sistem, kao i u svim drugim sferama života u Srbiji, koji nikako da bude uspostavljen.

Integritet novinara, smatra naša koleginica,jača se finansijskom nezavisnoscu i insistiranjem na poštovanju bar osnovnih normi profesionalnog i etickog izvestavanja. Nema odgovor na pitanje kako poboljšati socio-ekonomski položaj novinara i medijskih radnika. Nema, kaže, dovoljno informacija o rešenjima koja se predlazu za zakonsku
regulativu medijske scene. Ipak, smatra da bi vecina resenja trebalo bi da ide u pravcu obezbedjivanja finansijske nezavisnosti medija, ali i pokusaja ozivljavanja bar osnovnih normi profesionalnog i etickog izvestavanja.

 

o Da je stanje na medijskoj sceni prilično loše, smatra koleginica takodje iz dnevnog pisanog medija.

 

-Mediji su polarizovani,  na “naše i njihove”. Ma ko bili mi i oni. I jednima i drugima, mahom, čast izuzecima, nedostaje profesionalizma. Mediji zavise od finasijera - vlasnika, oglašivača. Zavise toliko da ih vezuju i mizerni godišnji ugovori o oglašavanju. U medijima se drastično smanjuje broj radnika, a time i kvalitet rada. Novinari su u toku dana rastrazani da bukvalno popune prostor, pa se i teme rade mahom, čast izuzecima, površinski. Portali zahtevaju što veću posećenost, a ona se obezbedjuje ulagivanjem najširim masama sadržajima diskutabilnog kvaliteta. Sadržaji na njima se prenose i prepisuju često bez ikakve provere, da bi bili što pre objavljeni.

Materijalni položaj dobrog dela novinara, čast izuzecima, vrlo je
nezavidan. Plate su ispod republičkog proseka. Rešenje? Boriti se nekako za poštovanje profesionalnih standarda. Lično, čini mi se da je kvalitet našeg sadržaja znatno opao. Formulisati etički kodeks koji bi precizirao kolika su prava oglašivača, na nacionalnom nivou. Da reklama ne znači apsolutnu zaštitu od bilo kakve medijske pažnje.

Integritet novinara braniti obrim kolektivnim ugovorima koji bi obezbedjivali zaštitu u slučaju da novinar ne pristaje da piše po nalogu, mimo novinarske etike, boljim platama - zakqučuje naša sagovornica uz napomenu da u Medisjsku trategiju i izmene  Zakona o javnom informisanju i medijima nije upućena.

o Do boljeg položaja novinara i profesionalnog novinarstva stiže se, kaže koleginica iz beogradskog štampanog medija “kroz jedinstveni esnaf koji bi bio složan i čuvao profesiju, štitio novinare ko god da ih ugrozava, bez ikakvih polemika i podela na podobne i nepobne, stranačke i nestranačke, pozicione i opozicione...

Kao najveći problem na medijskoj sceni Srbije, označava finansijski: Veliki deo novinara nema primanja koja naša profesija zaslužuje. Smanjeni su i kriterijumi oko toga ko sve može biti novinar.
Našom profesijom treba da se bave ljudi koji su obrazovano pismeni, pre
svega.

o Koleginica iz najtiražnijeg beogradske dnevne novine  ocenjuje da je stanje na medijskoj sceni Srbije odlično. Zasto? Nikad više medija,
nikad više informacija. Ko želi nešto da sazna, ima gde.
 Kao najveći problem izdvaja veliku polarizaciju medija, “ide se iz jedne
krajnosti u drugu”.

 

Ne smatra da je situacija u medijskoj sferi teška, naprotiv:

- Za medijske radnike nikad  nije bilo bolje jer ima vise radnih mesta. Novinar se kao i svaki covek sam bori za svoj integritet. Unazad
nekoliko godina podilaženje sagovornicima i nepostavljanje pravih pitanja kao i medjusobni sukobi u našoj branši dosta su uticali da javno mnjenje promeni sliku o novinarskoj profesiji, pa samim tim kada bi se to promenilo,  novinari bi vratili svoju moć.

 

Na pitanje kako poboljšati socio-ekonomski položaj novinara i medijskih radnika naša sagovornica odgovara da uopste ne misli da je  polozaj novinara i medijskih radnika loš:

- Ponavljam se, ali ovoliko medija i mogucnosti za zaposlenje, usavršavanje i napredak dosad nismo imali. Najavljenu izmenu zakonske regulative ne želi da komentariše uz napomenu da je to pitanje “ za neke stručnije od mene”.

Radmila Radosavljević, novinarka  dnevne novine “Danas” ima suprotno mišljenje:

 

Civilizacijski sunovrat:

-Mislim da je situacija na medijskoj sceni Srbije poslednje dve godine zastrašujuća, sa tendencijom da nastavi tim smerom i bude još pogubnija i tragičnija, kako za samu novinarsku profesiju, novinare, tako i za javni interes građana i čitavo društvo.

Brojni su razlozi za to, a suštinske probleme, pre svega, treba tražiti u činjenici što se brojna tabloidna glasila (novine, radio, TV sa nacionalnim frekvencijama) ne mogu smatrati medijima, već promotivnim oglašivačkim prostorom vlasti i vladajuće stranke.

 

Ta glasila ne brinu o tiražu jer su dotirana od vlasti ili putem javnih konkursa, ili još više „inkognito“, njihovi vlasnici, urednici, novinari nagrađeni su za poslušnost urednim i poprilično dobrim platama.

Svako drugačije promišljanje - pozivanje na profesionalni kodeks ili na Zakon o informisanju, dovodi u pitanje egzistenciju novinara, a između slavljenja vlasti i gubitka posla u ovo strašno vreme, svi će izabrati, ili bar većina, da budu „pesnici“ koji pišu ode, nego da ostanu bez hleba.

Školski primer za to je Javni servis koji plaćaju svi građani Srbije, ali se informacije od javnog značaja prikrivaju, „pakuju“, „presvlače“, cenzurišu...

 

Posebno je opasno, ukazuje naša sagovornica, za čitavo društvo, što je jezik medija pretvoren u nešto što nikako ne sme da pripada javnoj sceni – u agresivnost, prostakluk, banalnost, mržnju, napade, ponižavanje. I sve je to postalo potpuno legalno, isto kao i lažne informacije koje je zabranjeno uopšte istraživati i proveravati:  

 

- U 21. veku mediji u Srbiji su ustoličili onu najgoru vrstu jezika sa ulice, i smatram da su doživeli civilizacijski sunovrat. Za mene lično, to prostaštvo, agresivnost i mržnja u jeziku su strašniji od lažiranih i cenzurisanih informacija, koje želi i pokušava da plasira svaka vlast u svetu. Razlozi za to su što su urednici, novinari i medijski radnici ne samo prihvatili ovaj trend, nego svojim ćutanjem i aktivno učestvuju u tome.

 

Da bismo makar pokušali da alarmiramo i ukažemo na  situaciju koja nas je i etički, i profesionalno i egzistencijalno dovela do ambisa, ukazuje koleginica Radosavljević, treba uključiti sve učesnike na medijskoj sceni – sindikate, udruženja, novinare:

 

Ne znam kako u situaciji neoliberalizma poboljšati socio-ekonomski položaj novinara i medijskih radnika. Oni koji su poboljšali svoj položaj već su u državnim i privatnim medijima vladajuće stranke, oni koji su na drugoj strani egzistencijalno jedva preživljavaju. Ne verujem da u ovoj konstelaciji Medijska strategija i izmena Zakona o javnom informisanju i medijima može nešto bitno da se promeni.

 

Nada Kalkan dugogodišnja novinarka i urednica Radiotelevizije Vojvodina i članica Izvršnog odbora Sindikata novinara Srbije (SINOS) kaže da joj se čini  da stanje u medijima  nikada nije bilo gore:

 

- Osnovni problem je, mislim, to što se novinari ne bave svojim poslom već politikom. U medijima prevladava navijačko novinarstvo, pa se tako često opravdava i ponašanje koje je nedopustivo. Drastičan primer je predsednik  Nezavisnog udruženja novinara, koji javno psovanje majke predsedniku države smatra normalnim i opravdava tzv. voditelja koji je to uradio na najvulgarniji način. Trenutno stanje u medijima je rezultat toga što je novinarska profesija strahovito podcenjena i što su plate novinara ispod ljudskog dostojanstva. Drugo, danas u novinarstvu svako radi. Bez odgovarajućeg obrazovanja i znanja te stoga na medijskoj sceni imamo to što imamo.

 

Da bismo nešto promenili, kaže naša sagovornica, pre savega sindikati, ali i novinarska udruženja, trebalo bi da se izbore za bolji standard novinara, ali i za to da bez odgovarajućeg obrazovanja niko ne može da se bavi tim poslom. Država bi to mogla da reši odgovarajućom zakonskom regulativom, koja bi obezbedila i veći standard novinarima, ali i to da niko ne može da ucenjuje novinare ni platom, niti radnim mestom. 

 

Kada bi, ukazuje koleginica Kalkan, zakonom bilo regulisano to da novinar zbog svog stava,mišljenja, ili izgovorene kritike na račun političkih moćnika, ne može biti suspendovan ili, još gore, otpušten, mislim da bi medijska scena bila sasvim drugačija:

 

- Zakonom bi trebalo novinara staviti u sličan položaj kao sudije. To znači da urednici ne mogu biti lako smenjeni, a novinari suspendovani zbog toga što se nekom moćniku ne sviđa to što radi. Sve ovo osnažilo bi I integritet novinara I omogućilo bi da bez autocenzure rade svoj posao. Naravno kažu, onaj ko te plaća i diktira uslove, zato država treba da preuzme odgovornost i obezbedi da i vlasnici medija moraju da poštuju pravila regulisana zakonom.

 

Daleko je - pristojnost

Dejan Gligorijević, dugododišnji novinar i urednik u Radio-televizijin Srbija i član Izvršnog odbora SINOS i naš predstavnik u komisijiama EFJ za radno zakonodavstvo i digitalne medijije na početku razgovara ukazuje na pretnje, podele i etiketiranja u medijima:

 

„Zatvor ti ne gine! To razumi kao politički stav i predizborno obećanje. Misliš da ćeš se izvući posle svih laži i zla kojima si zagadio Srbiju?“

- To je oktobra  2021. godine javno izgovorio lider opozicione partije Dveri prilikom obraćanja glavnom uredniku jednog srpskog tabloida. Povod je bio – promocija partijskog programa te stranke za izbore.

 

Reagovalo je najstarije udruženje novinara Srbije /UNS i skrenulo pažnju da ovo nije prvi put da se umesto dijaloga, koji podrazumeva i kritiku medija, promovišu pretnja i nasilje.

Promovisanje nasilja prema novinarima je dalji doprinos inače prljave političke borbe - ocenjuje UNS.

 

Dobra ilustracije statusa novinara i medijskih kuća je, ukazuje Gligorijević, godišnjica Televizije N1 i prigodnog saopštenja te kuće u kojem je ocenjeno da „novinari treba da budu čuvari javnog interesa“ .

Rekli biste – opšte poznata tvrdnja i neizbežna pretpostavka za profesionalno novinarstvo.

 

Ali, da li je ono moguće ukoliko u emisije te televizije ne žele da dođu ministri i drugi državni službenici.

 

Tu nastaje jedan od većih problema našeg medijskog prostora: većina državnih funkcionera ne želi da sluša pitanja koja im se ne sviđaju smatrajući ih zlonamernim. Da bi našli opravdanje za takvo  ponašanje vlast godinama pokušava da ubedi javnost Srbije da mediji kao što je TV  N1 ne rade svoj posao za opšte dobro, već za nečiji račun? Tome služe nazivi „luksemburška televizija sa američkim kapitalom“  ili  „CIA televizija“. U prevodu bi to trebalo da znači da su medijski radnici te kuće plaćeni iz inostranstva i da ne misle dobro Srbiji.

 

Država, tako, daje javnosti  model ponašanja u kojem je dopušteno vređanje svih koji se usude da kritikuju državu. Mnogi misle da nije pokazatelj nekulture, već svojevrsno disciplinovanje  medija kako se broj kritičara ne bi uvećao.

 

Varijacija na temu – Neću da idem na „TU“ televiziju, pojavljuje se u novom formatu – neću da pozovem na pres-konferenciju „one“ novinare jer loše pišu o „nama“. To rade uglavnom u lokalnim kompanijama i opštinama. Desi se i na višem nivou, kad-kad.

 

Lepezi diskriminacije medija pridružio se u vreme kovida i format konferencije za novinara, koji je patentirao Krizni štab – Svi novinari dobiju uredan poziv uz napomenu – dođite ali NE SMETE da pitate.

 

Da li je u takvom ambijentu – šest meseci pre izbora, moguće „spuštanje lopte“, izbegavanje zapaljivih izjava, stvaranje normalne atmosfere za profesionalno novinarstvo?

 

Da li je moguće jačati integritet novinara na pregrejanoj političkoj sceni u kojoj se svakodnevno u partijskim štabovima, boduju kao plusevi, uvrede na račun protivnika? Uvrede na račun neistomišljenika, uvrede na račun novinara koji brane interes građana i kritikuju vlast?

 

Iskustvo nam govori da nije realno očekivati kulturni dijalog, uvažavanje sagovornika i poštovanje novinara, kad je kao pravilo ustoličen model ponašanja u  kojem su argumenti manje važni u borbi ostrašćenih protagonista na političkoj sceni.

 

Nakon  izbora i, nadamo se, smirivanja strasti na političkoj i medijskoj sceni, oporavak poverenja u medijske poslenike bi trebalo da počne, najpre, zbijanjem redova medijskih radnika. To bi značilo stavljanja po strani podela između novinarskih udruženja, medijskih organizacija i sindikata koje decenijama sprečavaju da novinari postanu uticajna profesija.

 

Da li UNS, NUNS, ANEM, ASMEDI, FONET, BETA, SINOS i druge organizacije i udruženja… mogu da stanu iza jednog-jedinog opredeljenja – MI NE ŽELIMO OVAKVU MEDIJSKU SCENU: sa uvredljivom retorikom, sa ratom između „njihovih“ i „naših“ medija, podeljenih na „rodoljube“ i „izdajnike“, sa državom koja u svakoj kritici vidi napad na suverenitet, sa REM-om koji ne radi svoj posao, sa Savetom za štampu koji nema dovoljnu podršku da bi se smanjile hiljade kršenja Kodeksa svakog meseca.

 

Da li je realno da se „uljudi“ medijska scena. Da li je moguće naterati takozvane tabloide da napuste prostakluk i mržnju kao stil kojim nameću modele ponašanja. Da li misle da im neko veruje kad kažu da to rade da bi povećali tiraž. Ne, naravno, oni to vole da rade, nije im gadno i ne biraju sredstva da se obračunaju sa političkim protivnicima?

Njih nije moguće promeniti, ali je moguće da ih esnaf svede na svojevrsni geto koji  će javnost prepoznati kao društveni karijes.

 

Dužnost medija i udruženja  kojima su medijski zakoni, Kodeks novinara i međunarodni etički standardi okvir u kojem deluju – moraju da izoluju bolesno tkivo, koje ni ne pripada medijskoj sceni nego socijalnoj patologiji.

 

Kako pokrenuti Sizifov kamen

 

Gledani, čitani, slušani mediji, ugledni mediji - MORAJU ZAJEDNO DA OSUĐUJU ono što ne pripada profesionalnim standardima. Moraju da budu brži, glasniji i uporniji od promotera antinovinarstva.

 

Ako REM i Savet za štampu nemaju tu snagu ni autoritet – neka 10 najuglednijih novinara – zvali se Komisija, Kolegijum, Veće ili tako nekako,  digne glas svaki put kada je ugroženo osnovno pravo građana da imaju tačnu, proverenu i pravovremenu informaciju o svemu što je značajno za njihov život.

 

Ako se ikada uvede pristojnost i uvažavanje na medijskoj sceni, ostaće problem koji se neće sam od sebe rešiti – društveni i materijalni status medijskih radnika.

 

U ovom trenutku nema spora o tome da novinari rade u nesigurnim uslovima, što podrazumeva da značajan broj nema ugovore o radu, nema redovnu platu, plaćen prekovremeni rad, slobodne dane, godišnji odmor….

 

 Kao humoreska, ali nažalost istinita, služi priča da je u malom lokalnom radiju sa desetak zaposlenih, vlasnik uveo obavezu da,  naizmenično, po rasporedu koji je napravljen – donose sijalice, sapune, deterdžente – i svoj radni prostor drže urednim.

 

Na pitanje – što se ne pobune – odgovoreno je da će momentalno izgubiti posao. Za njih je rad bez dostojanstva - bolji izbor, nego prazana stomak – ponosan.

 

I ovaj problem je rešiv, samo je neizvesno kojim tempom?

 

Medijska strategija je kao prioritet odredila poboljšanje socio-ekonomskog položaja medijskih radnika. To se ne može urediti zakonskom normom koja će reći da novinari, kamermani, tonski snimatelji, montažeri moraju da budu dobro plaćeni, jer bi se istim modelom, zakonom, dizale plate i lekarima, policajcima, profesorima i drugima.

 

Predlog Medijske strategije je da se u cilju stabilnosti poslovanja počne socijalni dijalog na nivou Srbije u kojem bi se postigao dogovor o osnovnim uslovima rada: plati, radnom vremenu, stimulativnim naknadama za prekovremeni rad, profesionalnom usavršavanju itd.

 

Iskustvo evropskih zemalja pokazuje da Kolektivni ugovor između vlasnika medija i zaposlenih koje predstavljaju sindikati – predstavlja,  za jedne i druge, pretpostavku za uvažavanje dogovorenih pravila;  bez trzavica i tenzija.

 

 U Fracuskoj je pre 45 godina potpisan prvi Nacionalni kolektivni ugovor za medijske radnike.

 

Osnovni tekst se dopunjuje aneksima kad god postoji potreba.

Italija, takođe, ima dugu tradiciju Kolektivnog ugovora za medijsku delatnost. Na snazi su 3 nacionalna kolektivna ugovora :

Glavni – koji se, poput francuskog, koji se dopunjuje kad god postoji potreba i dogovor sindikata i poslodavaca, bilo da je reč o platama zaposlenih ili uslovima rada – prekovremenom radu, slobodnima danima … itd.

 

Drugi kolektivni ugovor je za male radio i TV stanice

Treći nacionalni kolektivni ugovor je potpisan ove godine – odnosi se na websajtove lokalnog karaktera. (namenjen lokalnoj publici).

 

U NEMAČKOJ ima još  više nacionalnih kolektivnih ugovora za medije nego u Italiji: Jedan od njih reguliše pravila za zaposlene u izdavačkim kućama: drugi reguliše pravila za časopise, magazine, novinske agencije i druge..

 

Posebnim nacionalnim kolektivnim ugovorom regulišu se pravila za 12 javnih emitera, a posebnim ugovorom za privatne elektronske emitere.

 

Iskustvo samo tri pomenute evropske zemlje bi bilo osnova da se u Srbiji preuzmu dobra iskustva i pretoče u polazni tekst za pregovore na našoj medijskoj sceni. Ali, ima jedno veliko ALI: Nema volje da se stvari pomaknu sa mrtve tačke.

 

Valjda nije dovoljno prošlo od potpisivanja prvog nacionalnog kolektivnog ugovora za medije u Francuskoj – samo 45 godina, da bi se prihvatilo tuđe iskustvo i izbegle greške koje su drugi pravili kroz decenije primene. Jer, kad kasnite, uvek imate makar tu privilegiju da ne ponavljate tuđe greške.

 

Gde su ljudi koji treba da pokrenu Sizifov kamen? Gde su vizionari koji će strpljivo raditi u korist celog društva. Jer, novinarstvo je javno dobro! Od te profesije zavisi da li će  razvoj društva biti u javnom interesu ili u interesu političke, tajkunske ili neke druge grupacije.

 

Eto nam i poente: Novinarstvo nema svoju ulogu u Srbiji,  zato što demokratizaciji još nije vreme. Interes većine i dalje nije u prvom planu - zaključuje Dejan Gligorijević.

 

IZVOR: SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove lokalne samouprave koja je sufinansirala projekat