Novinarstvo je lep posao ako se napusti na vreme. To je najčešće bio  prvi savet koji su novinari – početnici nekada dobijali od svojih starijih kolega. Često upravo od onih koji su propustili da „odu iz novinarstva kad je trebalo“ i ostali u ovoj profesiji do kraja života, bez obzira na težinu, nesigurnost i nezahvalnost tog posla.

Danas je drugačije. Mlade  kolege  se vrlo lako odlučuju da redakcije menjaju za kancelarije i da se umesto izazovima koji prate novinarstvo posvete mirnijim zanimanjima uz koje ide veća plata, sigurniji radni ugovori i manje stresa.

Lično iskustvo ali i istraživanja pokzauju da je pozicija novinara danas mnogo teža nego pre nekoliko decenija. Kako tretman novinara kao najamne snage utiče na njihovu psihu, mogu li da sačuvaju profesionalno dostojanstvo i posao, da li „hod po žici“ urušava njihov imunitet i zdravlje i vredi li platiti toliku cenu da bi se radio posao koji se voli . O tome razgovaramo  sa psihologom dr Zoranom Milivojevićem.

o Ozbiljno novinarstvo je oduvek važilo za jednu od najrizičnijih profesija o čemu svedoči statistika o smrtnosti novinara. Kako vi kao istraživač ljudskih emocija vidite ovu profesiju?

Kad je u pitanju novinarstvo neke stvari se nisu mnogo promenile. Glavna osobina novinarstva je brzina. Nisu svi prilagođeni tom radu. Novinarstvo je samo po sebi stresno, a kada tome dodate i brzinu onda je taj stres puta tri.Što znači da su novinari u konstantnom stresu.

Život je izvan redakcije

Naš ugledni stručnjak medije poredi sa rudnikom.

Ima, kaže više razloga za to: velika je kokurencija, redakcije su u međusobnoj borbi kako da privuku običnog građanina i tada se pribegava tabloidizaciji. Sve je nekako bombastično, spektakularno, pogotovo naslovi. I za to se plaća određena cena a to je pad kvaliteta. Gazde hoće da se poveća prodaja ili reklame. U tom smislu novinarska profesija se guši. Novinari su ucenjeni: Ili ćeš da radiš šta ti ja kažem ili ideš.A to ja, to je ustvari neki vlasnik koji iz pozadine suflira uredniku kako treba da uređuje medij. Onda urednik kao neka vrsta  protčnog bojlera ili transmisije utiče na novinare koji rade svoj posao. Na neki način ih zastrašuje. Tako je to izvor velikog stresa, napetosti, budućeg razboljevanja.

o Do čega, u zdravstvenom smislu može da dovede stalni osećaj novinara i medijskih radnika da su poslodavci vlasnici novinarske profesije i njihove egzistencije.

- To je hronični stres, nezdovoljsvo, rad pod velikim pritiskom. Kad radite nešto što ne želite, ili na način na koji ne želite da radite, to dovodi do unutrašnjeg konflikta. Jer mnogi su novinarstvo upisali ili odabrali sa idejom da će doprinositi društvu, da će biti svetionik slobodnog govora koji će svima moći da kaže ono što treba da prenosi glas naroda. Ali realnost nije takva i ljudi počnu da se troše.  Onda čovek, jednostavno, pukne tamo gde je najslabiji. To je nekada genetika, nekada su neke prethodne traume, bolesti. Ali verujem da su srce i kardiovaskularni sitem najviše ugroženi upravo zbog tog stresa od koga raste adrenalin. To, onda, dovodi i do ubrzanog starenja, mnogi su neispavani a sve do zajedno, možemo da zaključimo, je način života savremenog novinara, ustvari jedan način života koji nije dobar i koji je na neki način samodestruktivan.

o Šta je za  našu psihu teže -cenzura ili autocenzura?

-Loše je i jedno i drugo. Kada imate nekog cenzora, nekog urednika koji ne dozvoljava da se objavi neka tema, koji izbacuje iz teksta nešto što je novinar napisao, onda ste vi u konfliktu sa tim urednikom. Znači, imate spoljašnji konflikt – između sebe i nekog drugog o kome možete misliti loše, možete razumeti, ali o sebi mislite da ste uredu. Međutim, kad je u pitanju autocenzura, onda je novinar u konfliktu sam sa sobom.  S jedne stane želi to da napiše. S druge strane imaće negativnu posledicu ako to napiše. I sada je to borba sa samim sobom. I ako cenzura prevlada, onda on neće napisati ono što je hteo da napiše.  I šta je posledica. Posledica je da on počinje loše da razmišlja o samom sebi. Oseća neku vrstu krivice, nezadovoljstvo sobom. Ali tu ima jedan fenomen. Ljudi jednostavno promene mišljenje. Počnu da misle onako kako bi cenzor, unutrašnji ili spoljašnji,  želeo da oni misle. Na taj način se oslobode unutrašnjeg konflikta i mogu bolje da misle o sebi, ali su se ustvari udaljili od svoje profesije.

o Koji su  psihološki mehanizmi za odbranu od  stanja kao što su umor, depresija, osećaj neslobode i ugrožensti?

-Kad se ljudi nadju u nekoj nepovoljnoj situaciji – izabrali su redakciju pa se u njoj ne osećaju dobro, onda se postavlja pitanje da li oni mogu tu nešto da promene. Ako mogu da promene, onda se aktiviraju, trude se da to bude bolje. Ali ako ne mogu, onda često razmišljaju da bi bilo bolje da odu  u neku drugu redakciju. I misle da je tamo možda bolje. I može da bude bolje ali obično je isto ili još gore nego u  ovoj prvoj gde su bili. I onda ne znaju da li je to pravo rešenje. I zato svi koji su unutar profesije, koji su se poistovetili sa novinarstvom upadaju u ovu zamku – da se bore sa Golijatom kao David. I veoma često u tome gube. Plaćaju neke cene. I zato mislim da je rešenje da shvatimo da je naša profesija samo jedna od društvenih uloga koje igramo i da se trudimo da u svojoj profesiji obavljamo te zadatke što bolje, ali da ne zaboravimo da smo i mi ljudsko biće koje ima privatni život, da postoji odmor, da postoji zabava, da postoje druge misaone aktivnosti. Recimo, novinari vole da pišu. Imamo čitav niz primera da su neki novinari napisali knjige koje su odlične. Ili hobi. Ili da se posvete onim drugim ulogama - žene,muža majke,oca… Ako radite neki naporan posao onda treba da napravite balans da onaj deo života koji možete da uredite, a to je privatni život, da se bar tu dobro osećate i da to bude oaza nakon napornog posla.

o Novinari svakodnevno „isteruju pravdu“. Imaju hrabrosti da se suprotstave mnogim centrima moći, svima osim sopstvenim poslodavcima. Zašto?

-Smelost, pa neko sme, a neko ne sme. Neko je hrabar a neko je kukavica. E sad šta je hrabrost? Hrabrost nije luda hrabrost kad neko uđe u neku situaciju pa nastrada, bude žrtva celokupne te situacije. Znači, hrabrost je kada ljudi ulaze u opasne situacije zbog nekog višeg cilja, ali uvek imaju procenu da bi u svemu tome mogli i da pobede. Dakle, onaj ko ulazi u borbu, ulazi zato što veruje da može pobediti jer ako veruje da ne može, onda nema onaj motiv koji je potreban da bi se  zaista dobro borio. E, sad imate kapitalizam, imate nekog vlasnika, imate nekog menadžera, odnosno uredništvo, imate zaposlene, u smislu novinara itd. I sad ono što znamo iz teorije menadžmenta to je da su vlasnici uvek najjači.

Daj Bože da se novinari slože

Evo, ja sam svedočio jednom primeru ovde u Ljubljani. Moj prijatelj je bio urednik Dela. Na nagovor novinara su pokušali da nešto promene, isprave, da poprave te novine koje gube popularnost. I to se završilo tako da je on dobio otkaz. To je poruka ne samo njemu, nego svima ostalima: „ako ne slušate ostaćete bez posla. I zato vam je bolje da slušate“. Individualna hrabrost, ili integritet, kao novinarski integritet,  je nešto što je poželjno. Ali kad imate nekoga u redakciji koji govori ono što misli ili piše ono što misli, onda je problem jer ga ne možete kontrolisati. I zato te osobe su primorane pre ili kasnije da odu i da postanu slobodni novinari, frilenseri a u redakcijama ostaju ljudi koji gledaju svoja posla i pokušavaju da odrade svoj posao dovoljno kvalitetno a opet izbegavaju konflikte sa upravom.

o Da li danas uopšte postoji lek, metaforično, za rešenje ovih problema da novinari ne bi izgubili svoju borbu za profesiju? Da li transparentna profesionalna solidarnost ili aktivna i iskrena uloga esnafa i sindikata mogu da menjaju tu tešku poziciju novinara koja trajno može da naruši njihovo zdravlje?

-Pa sve to što ste rekli je odličan lek samo je pitanje koliko je moguće. I sad ako pogledamo teren, vidimo da u toj borbi za pažnju čitalaca, gledalaca, slušalaca itd. su neke redakcije često suprotstavljene. Neke su u neprijateljskim odnosima. Da se novinari u njima ponašaju kao pripadnici plemena koja su u zavadi. I u tom smislu imate te pojedinačne pokušaje da se nešto promeni ali velika većina je u tome pasivna. Jer kad bi novinari, a bilo je takvih slučajeva, zbog neke nepravde krenuli da štrajkuju i kada bi njihove kolege u drugim redakcijama to podržale tek onda bi se videlo kolika je moć medija, odnosno, kad nema informacija i kad novinari ne doprinose toj nekoj uobičajenoj slici sveta o kojem mi saznajemo upravo kroz te medije.

 To je velika moć, ali doći do takvog stepena solidarnosti mislim da je veoma utopično, odnosno da mora doći do neke zaista velike nepravde ili tragedije, da se novinari skupe i da shvate da ako su solidarni da su onda veoma moćna profesija. I ja bih voleo da se to desi jer bi se onda mnoge stvari popravile. Trenutno  živimo u svetu u kome nema autoriteta. Nekada su bili veliki novinari, velike zvezde, pa su oni bili čitani, pa se njima verovalo.itd. Sad nemate takve zvezde, one su nepoželjne jer imaju taj svoj integritet. Imate redakcije sa bezimenim, ili jedva poznatim imenima koji su neka vrsta, ovako gledano sa strane, bezlične mase i koji ne rade ono što je prava stvar – a to je da  organizuju novinare  i da novinari shvate da su pre svega novinari, pa tek onda novinari određenih redakcija.

o Da li, ipak, imate malo optimizma da će novinari jednog dana morati da aktiviraju tu svoju moć da bi zaštitili i svoju profesiju i svoju egzistenciju.

-Ja bih voleo da se to desi. Ali sve dok ne bude neki veliki razlog mislim da se to neće desiti. I ono što takođe novinari mislim da ne shvataju, to je da je njima velika konkurencija dolazi od tehnologije. Znači da će vrlo brzo, kad kažem vrlo brzo onda je to od 5 do 7 godina da će novine početi da stvaraju algoritmi. Da će stizati informacije koje će, hajde da kažem, ti neki roboti uobličavati i da će se to ljudima plasirati. Tako da se nalazimo pred jednom velikom tehnološkom revolucijom i da će novinari morati da redefinišu svoju profesiju a da bi bilo jako dobro u toj redefiniciji i da se bore za svoj status koji je u ovo vreme značajno ugrožen i obezvređen, potpuno neopravdano.

Tekst je deo projekta  koji je podržan sredstvima Gradske opštine Lazarevac. Stavovi  izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je sufinansirao projekat.

Izvor: SINOS