Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha
Sindikalni objektiv

Kako do odgovornih medija i novinara kojima verujemo (4)

30.12.2019.

 

Reč je delotvorna, te je onaj ko vlada rečima veoma moćan. Zloupotreba jedne takve
moći dovela nas je u situaciju u kojoj se nalazimo sada, prividno sprečeni da uradimo
bilo šta jer se ništa ne čini dovoljno dobrim odgovorom na pitanje ovako velikih
razmera. Kako bih bolje objasnila idejno rešenje ovog problema osvrnuću se na priče
mojih roditelja, na proverene glasine starijih ljudi, svedoka jednog potpuno drugačijeg
medijskog sveta. Kažu, nekada su novinari važili za gospodu. Postojalo je vreme, kome
nije svedočila moja generacija, kada se na televiziji prikazivao sadržaj odabran od strane
ljudi koji su bili svesni da taj sadržaj oblikuje čitavu naciju. Urednici nisu dozvoljavali
štampanje novina pre no što pročitaju svaki tekst, pazeći na poruku koju on šalje. Ljudi
koji su nekada radili u medijima znali su da su odgovorni ne samo za sadržaj koji
kreiraju već i za posledice konzumiranja tog sadržaja, bilo da su one pozitivne ili
negativne, jer su znali da je Maršal Makluan govorio da je medij poruka, a sadržaj
svakog medija uvek je neki drugi medij
1
.

 

  • svoju poziciju iu njoj se oseća sve bolje. On takođe postaje standardan u svemu što
    radiima oči „običnog“ građana.Ponavljam, on ne prodaje svoju priču,on priča svaku
    priču.On gleda na sve što se dešava i on informiše o svemu što je potrebno. Kao takav
    poboljšava sredinu u kojoj živi i daje dovoljno medijskog prostora svemu što dovodi do
    poboljšanja iste.Takav novinar treba da ima podebljano ime gde god se ono
    prikazuje,tako izgleda neko u očima momka koji studira novinarstvo i nada se da će
    jednoga dana imati posao koji nije lak,u kojem nije lako imati karijeru i u kojem je vrlo
    važno ostati predan tom poslu koji toliko volimo.Poslu kojem dajemo svaki deo
    našegadana kao i poslu u koji verujemo.
    Tako možemo da pustimo dane da idu i čekamo takve neke ljude na koje možemo da se
    oslonimo i da se nadamo da ćemo dobiti napokon medije kojima možemo pre svega da
    verujemo.Takvi mediji poboljšavaju i našu državu i sebe.Oni imaju najveću moć,koja je
    zasada sputavana i koja je pogrešno usmerena .
    Takva snaga nedostaje nam svima,koji vodimo borbu za neku promenu i neku bolju i
    pogodniju Srbiju,
    nego što je ona danas.
    Neophodna edukacija
    Vanja Seničić, sa istog fakulteta kaže:
    Važno je istaći da je težnja ka većoj odgovornosti medija i medijskoj slobodi
    univerzalno prepoznata pojava kako vremenski tako i prostorno; ta težnja je u različitim
    društvima različito tretirana te za ovaj problem u Srbiji sasvim izvesno postoje i
    potencijalna rešenja koja su negde već implementirana. Strategije uglavnom
    podrazumevaju osnaživanje lokalnog novinarstva i organizacionih kapaciteta novinara
    unutar dražave, reformu regulatornih mera i negovanje novinarskih udruženja koja
    pružaju podršku i zaštitu novinarima. Tako, na primer, postoje globalne neprofitne
    organizacije poput CPJ (The Comittee to Protect Journalists) i Reportrets without
    borders koje se bave edukacijom novinara. Radi se o organizovanju kurseva i radionica
    koje vlade određenih država propisuju kao obavezne za sve medijske radnike unutar
    sopstvene zemlje. Ovo je ideja koja bi mogla da se sprovede na nacionalnom nivou uz
    saradnju sa organizacijama poput Udruženja novinara Srbije. Ovo i druga nezavisna
    udruženja novinara već organizuju novinarske škole, ali one su namenjene početnicima i
  • mladim ljudima koji tek nameravaju da se profesionalno bave novinarstvom, što je
    takođe veoma značajno, ali zanemaruju potrebu za usavršavanjem i podsećanjem na
    osnovna novinarska načela koja bi mnogim starijim novinarima takođe bila od značaja.
    Kada bi se ovakav sistem edukacije dovoljno razvio, medijske kuće ali i frilens novinari
    mogli bi da se umreže sa drugim medijskim radnicima i organizacijama na globalnom
    nivou.
    Novinarske organizacije veoma su važne za poboljšavanje položaja i uloge
    novinara u društvu kojima je veoma teško da odgovorno ili uopšte obavljaju svoj posao
    ako žive u uslovima korupcije, siromaštva i straha. Statistike govore da novinari danas
    uglavnom rade kao „frilenseri“ bez ikakve forme pisanog ugovora ili stalnog zaposlenja,
    a i ovim medijskim radnicima potrebna je zaštita prava koja je neizvodljiva ukoliko su
    novinarske organizacije nedovoljno samostalne i snažne institucije. To znači da lokalnim
    asocijacijama treba podrška organizacija kakva je OEBS, ali i to da bi pre svega trebalo
    da se ovim asocijacijama omogući da dozvole uključenje frilens novinara u svoje
    članove, što trenutno nije slučaj, budući da oni predstavljaju većinu medijskih radnika
    kojima je zaštita najpotrebnija. Ovo bi bio potez koji bi stvorio uslove sigurnosti za
    novinare, a posledično tome i kvalitetnije i odgovornije izveštavanje.
    Osim edukacije novinara, trebalo bi skrenuti pažnju i na činjenicu da je edukacija
    o tome šta podrazumeva medijsku nezavisnost potrebna i javnim funkcionerima i uopšte
    ljudima koji obavljaju javne funkcije. Ovakve edukacije potrebne su pre svega jer
    podsećanje na to šta podrazumeva direktnu i indirektnu cenzuru postaje značajno u
    trenutku kada se veliki broj poslovnih dogovora i promocija dogovara u okviru privatnih
    odnosa. Ovakva edukacija podrazumevala bi priču o tome šta znači i zaštita izvora, a i
    koji su uslovi potrebni novinarima da bi radili svoj posao u regionu; zatim edukaciju o
    etici u novinarstvu, odgovornosti medija i sličnom.
    Kriza u novinarstvu nikada nije bila samo stvar ekonomske krize i tehnološke
    revolucije, to je kriza medijske slobode i slobode govora. Nezanemarljivo je to da nam
    doba štampanih medija, doba pre interneta, pa i svako doba „pre ovog našeg“ naizgled
  • deluje sve draže i bajkovitije što brže nestaje na horizontu; naime, čini se kao da se kao
    društvo rado prisećamo vremena kada je navodno postojalo više medijske slobode usled
    manje mešanja vlasti u posao novinara. Mesto na kom počinje promišljanje slobode
    medija i puta kojim se može doći do odgovornijeg novinarstva možda počinje upravo u
    priznavanju da je nedostatak prefosionalnosti u medijskom poslu konstantna pojava, te
    da se izazovi koje pred nama postavlja ovaj problem tokom vremena menjaju samo
    utoliko što tehnika kojom se komunicira postaje složenija.
    U tom smislu, poslednja stvar koju bi trebalo napomenuti kada govorimo o
    odgovornom novinarstvujeste i efekat pomame koji prirodno dolazi sa pojavom
    interneta. Iz same logike predmeta ne možemo predvideti kako će se oni upotrebljavati,
    te se prema internetu ne treba postavljati kao prema revolucionarnom mediju koji pruža
    prostor da se alternativna mišljenja čuju, već se prema tom mediju treba postaviti kao
    prema najgorem i najboljem mogućem izumu. Prelaskom jednog praga u tehnologiji iz
    mraka se ne može odmah izaći na svetlost; za to je dokaz besplatan medijski sadržaj koji
    je uglavnom najdostupniji na internetu. Stoga je potrebno da kreatori i korisnici
    medijskog sadržaja budu medijski pismeni ne bi li mogli da stvore, a dakle i prepoznaju
    kvalitetan sadržaj i znaju kako da se kreću kroz digitalni prostor da bi do takvog sadržaja
    došli. U tom smislu, naposletku je važno osvrnuti se i na medijsko opismenjavanje
    građana i novinara.
    Izvor SINOS
    Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove
    organa koji je dodelio sredstva

Najnovije