Nezavisni, profesionalni i pluralistički mediji su ključni element zdrave demokratije i ideal koji nije lako ostvariti.

U svom radu „ Uloga medija u demokratskom društvu, Nataša Кrivokapićsa Univerziteta Crne Gore, Filozofski fakultet u Nikšiću navodi sledeće:

Savremeno demokratsko društvo posmatra medije kao jedan od instrumenata kojim se demokratija ostvaruje i održava. Mediji omogućavaju stvaranje informisanog građanina koji je sposoban da samostalno donosi sudove o društvenim zbivanjima i akterima. Informisan građanin je važan faktor u izgradnji zdrave demokratije. Mediji su posrednici aktuelne politike, ali se često koriste i kao sredstvo za ostvarivanje interesa određenih društvenih grupa, pa i same države, čime se potiskuje njihova funkcija širenja i razvijanja demokratske kulture, vrijednosti i ideja. Slobodu medija, odnosno slobodu informisanja, izvještavanja, istraživanja, razvoja, najviše ograničavaju privatni biznis i država.  Zato medije, naročito one u zemljama tranzicije, treba osloboditi njihove kontrole i uticaja strožim pridržavanjem zakonske regulative, kao i podsticanjem razvoja javnog servisa.

MEDIJI, ORUĐE U POLITIČКOM RAZRAČUNAVANJU

Sindikat novinara Srbije (SINOS) je u okviru projekta „Uloga lokalnih medija u jačanju demokratije“ koji je finansijski podržao grad Čačak sprovelo istraživanje među kolegama ali i političarima, upravo na ovu temu:

Ana Mosić, novinarka, iz Čačka smatra da lokalni mediji svojom objektivnošću treba da daju realnu sliku društva u svojoj sredini , ali da tu ulogu u Čačku ne ostvaruju podjednako. Кao glavni problem novinarstva u Srbiji izdvaja nedostatak sredstava.

I u Čačku je je, kao uostalom i u celoj Srbiji javnost podeljena kad je reč o novinarstvu. Postoje, opšti je stav „režimski“ i „opozicioni“ mediji. Profesionalno novinarstvo izgubljeno je između te dve krajnosti.

Aleksandar Maksimović, šef odborničke grupe SNS u lokalnom parlamentu i nekadašnji novinar za SINOS navodi:

Na veliku žalost profesije, kojoj sam i ja nekada pripadao, lokalni mediji su već duže vreme, a to je poslednjih godina sve izraženije, postali oruđe ili oružje u raznoraznim razračunavanjima i po pravilu se svrstavaju na jednu ili drugu stranu, u zavisnosti ko je kome blizak, ko za koga navija i ko je kome od strana u politici naklonjen. Često i samo vlasnici – urednici – novinari (neretko je to 3 u 1) javna glasila koriste i za privatna razračunavanja, što nikako nije dobro, a još manje profesionalno. Samim tim tu ne može biti ni slova, a kamoli reči o bilo kakvom jačanju demokratije, bez obzira što se pojedinci kunu da im je to prvi i jedini cilj, jer ruženje nekoga bez argumenata, bez izjava ili reagovanja „druge strane“, što je sveto novinarsko pravilo, nema ni objektivnog novinarstva.Doda li se svemu tome i finansijski momenat, odnosno zavisnost medija od novčane podrške sa bilo koje strane, jasno je da će od objektivnosti i jačanje demokratije ostati vrlo malo.

NOVINARI U ULOZI TUŽIOCA

Generalno, mediji u Čačku dosta korektno plasiraju informacije o događajima koji su „opšte mesto“, često prenoseći kompletnu informaciju iz drugog medija, ali se zato u tretiranju političkih dešavanja dosta razlikuju. Tako pojedini portali (kojih ima najviše i koji se uglavnom bave političkim temama) sebi daju za pravo da na svoj način iznose isključivo mišljenje ljudi koji ih uređuju, zavijeno u oblandu „informacija iz pouzdanih izvora bliskih vrhu (neke) stranke“,  što nije korektno, pa samim tim ne može biti reči o jačanju demokratije ili profesionalnom informisanju građana o pojedinim događajima. Sve više mediji i u Čačku postaju sredstvo za zavađanje ljudi i stvaranje loše atmosfere u društvu, mada, naravno, oni nisu jedini krivci za to.

Osnovni problem svih medija na lokalu je nedostatak kadrova, pošto meni nije logično da neko bude sve (novinar, urednik, direktor, vlasnik, kafe kuvarica kada zatreba…) i da u SVOM mediju plasira isključivo SVOJE mišljenje i SVOJE viđenje određenog događaja, čak i kada za to nema valjanih argumenata. Posebno se to odnosi na politička dešavanja, ali i vesti iz tzv. crne hronike, gde često novinari sebi dopuštaju da budu tužioci, sudije, porota i „donose presude“ po svom mišljenju i nahođenju, a da često nemaju pred sobom sve validne informacije. Ovo nije falinka samo lokalnih, već medija u Srbiji uopšte. Drugi najveći problem sa kojim se medijski radnici suočavaju  je finansiranje, gde su svi, sem javnih servisa, na „zelenoj grani“, snalaze se kako znaju i umeju i često su zbog toga skloni da padnu pod nečiji uticaj. Pogrešno je mišljenje da ovu situaciju isključivo koriste ljudi i stranke koje su na vlasti.

DEFINISATI КO MOŽE DA BUDE NOVINAR

Bez adekvatnog kadra (mora da se zna ko u Srbiji i pod kojim uslovima može da se bavi novinarstvom), nema unapređenja lokalnog informisanja. Nije normalno, ispravno i dobro da svako može da uzme mikrofon u ruke ili registruje portal, novine… i sebe proglasi novinarom, koji u dobroj meri ima uticaj na kreiranje javnog mnjenja.

Pored toga, neophodno je obezbediti  kakvu – takvu materijalnu samostalnost sredstava javnog informisanja, što nije lako, kao i da finansiranje ne zavisi od tima koji je na vlasti, bilo na lokalu ili na nivou Republike, što je još teže. Neophodno je iznaći zakonska rešenja koja bi ove dve stvari omogućila i medijska slika bi, verujem, za kratko vreme u mnogome bila bolja.

Nisam imao uvid u nacrt nove medijske strategije, ali ne očekujem ništa revolucionarno, pošto smatram da oblast informisanja nije lako urediti, posebno danas, a iz svih razloga iznetih u prethodnim odgovorima. Svaki radikalan potez, koji bi sigurno doneo boljitak i medijima i njihovim konzumentima, bio bi po svoj prilici dočekan „na nož“, kao pokušaj gušenja demokratije, gašenja „nezavisnih, slobodnih i nepristrasnih“ medija, tako da ni malo ne zavidim onima koji se bave pripremom teksta strategije i usaglašavanjem potpuno različitih predloga, mišljenja i sugestija – zaključuje sagovornik SINOS-a.

Izvor SINOS

Stavovi izneti  u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju  stavove organa koji je dodelio sredstva