Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

SLOBODNI NOVINARI ZA SLOBODNO DRUŠTVO (4)

19.11.2019.
Boško

Ničić: Privatizacija uništila medije

Gradonačelnik Zaječara Boško Ničić u okviru projekta “Slobodni novinari za slobodno društvo” govori o stanju u medijskoj delatnosti, problemima sa kojima su suočeni  novinari ali I  građani I kako unaprediti medijskku delatnost u Srbiji

oStanje u medijskoj delatnosti Srbije po opštoj oceni (javnosti, novinara i međunarodnih organizacija) je  izuzetno teško. Koji su po Vašoj oceni, razlozi za to?

-Ovo stanje počinje davno, a to svi zaboravljaju kada govore o sadašnjem stanju. Počinje zapravo, a tome sam svedok i čovek koji se oštro suprostavljao, početkom 2000-tih godina i ,,sređivanjem,, medija od strane ekipe tada čuvenog gospodina Veljanovskog. Njagovo pozivanje na ,,evropske standarde,, i zahteve (?) i pritisak na poto pošto izglasavanje obavezne privatizacije medija uništilo je bezbroj snažnih i izuzetno kvalitetnih medija, posebno lokalnih i regionalnih, u čitavoj Srbiji. 

Prošlo je gotovo 5 godina kako je  Skupština Srbije glasovima vlasti i opozicije, uz podršku medijske koalicije, nevladinog sektora i Brisela usvojila set medijskih zakona koji je najavljen kao medijska reforma. Po meni je stanje  u medijima, ali koliko vidim i po oceni i struke i javnosti,  loše.

Кad kažem loše, mislim na položaj novinara, medijskih radnika. Njihov položaj je takav da su za svoj posao plaćeni malo i neredovno. Neki medijski radnici rade sa nesigurnim ugovorima, često i bez njih. Tu se onda suočavamo sa jednom drugom stranom cele priče, od novinara sa ovakvim socio- ekonomskim položajem se očekuje da štite javni interes.  Novinarstvo jeste “sedma sila” ali novinari, nažalost, nisu. Novinar kao pojedinac, više nije tako moćan ali mediji su sve moćniji i oni su “sedma sila” u većoj meri nego što su ikada bili.

Sa druge strane, društvo u kome živimo se  “digitalizovalo” i to sa sobom nosi određene posledice, ali i promene. Izgubila se samodisciplina i odgovornost. Novinarstvo je nekada podrazumevalo odgovornost i puku objektivnost. Neko je morao da za izgovorenu ili napisanu reč odgovara moralno i zakonski. Nekada je postojala vrlo visoka kazna za javno iznetu laž, ali postojala je i odbrana novinarstva od neistine i laži.

Savremeno doba kao da štiti laži sadržajima. Ako se ovako nastavi, novinarstvo kao profesija postaće totalno degradirano.

Danas svako ko ne zna šta će sa sobom otvori portal ili nešto slično i sebe nazove ,,novinarom,,. Udruženja, bar većina njih, takve, koji preko ,,novinarstva,, leče lične frustracije, ako uredno plaćaju članarinu, prihvata u svoje članstvo, daju im legitimitet i štite, nevodeći računa uopšte šta isti objavljuju i ima li to uopšte veze sa novinarstvom.

Takvi kvazi novinari zapravo su oni koji najviše štete nanose samom novinarstvu i potpuno srozavaju medijsku sliku Srbije. Nažalost oni se množe i niko, a pre svega udruženja, ne reaguju. Кrajnja žrtva biće profesija a sa njom i celokupno društvo za koje mediji treba da budu, objektivni, kontrolor funkcionisanja.

o Donošenje nove Medijske strategije otvoriće prostor za korigovanje Zakona o javnom informisanju i medijima. Šta biste Vi menjali?

-Кoliko sam mogao da ispratim stav Vlade Republike Srbije na čelu sa Premijerkom Anom Brnabić je takav da će Medijska strategija biti usvojena onako kako se radilo na njoj, otvoreno i transparentno, a i vidimo da su novinarska udruženja ponovo pozvana da dostave primedbe. Nadam se da će i biti tako. Videćemo kada se konačno i donese, kakvi će joj biti efekti.

Mislim da Srbija treba da obezbedi punu primenu medijskih zakona, kao i da Regulatorno telo za elektronske medije (REM) bude operativno  i to u onoj meri da se podrži nezavisnost u medijima.

Lično, da sam u poziciji da utičem, insistirao bih na preciznom definisanju šta neko mora da ispuni da bi dobio status NOVINARA i ponovnom uvođenju jedinstvenih  novinarskih legitimacija koje bi se dobijale samo nakon tačno utvrđene procedure i kriterijuma.

To isto važi i za status ,,javnog glasila,,. Zaista ne mislim da svako škrabanje po društvenim mrežama, na sajtovima, portalima i sl. možemo podvesti pod medijsku scenu i takvima još, na konkursima, dodeljivati javna sredstva građana.

o Iako je prethodna Medijska strategija predviđala formiranje regionalnih  javnih servisa od toga se, izmedju ostalog i na insistiranje vodećih medijskih udruženja, odustalo. Kakav je Vaš stav o tome, da li su Srbiji porebni regionalni javni servisi.

-Regionalni servisi su postojali i nije ih trebalo uopšte gasiti i nasilno privatizovati. Naravno, za ,,prosutim mlekom,, ne vredi plakati.

Inicijativa za formiranje regionalnih servisa je potekla još  2007. godine, kada ju je potpisalo 25 medija, a osnovna ideja bila je da se kroz regionalne javne servise obezbedi pravo građana na objektivnu i istinitu informaciju u lokalnoj sredini. Mada, koliko mogu da primetim okolnosti su se promenile onog trenutka kada je donet Zakon koji je predvideo privatizaciju i izlazak države iz medija. Ja sam stava da su Srbiji potrebni regionalni javni servisi pre svega zbog programske raznolikosti, pluralizma, transparentnosti, odgovornosti za svaku izgovorenu reč. Ovo bi takođe doprinelo još kvalitetnijem informisanju na lokalu. Formiranje regionalnih javnih servisa rešilo bi i nedovoljnu zastupljenost istoka Srbije na javnom medijskom servisu, pa će se tako i ostvariti pravo svakog  građanina na informisanje.

Iako je setom medijskih zakona definisan javni interes i način na koji Javni medijski servis doprinosi njegovom ostvarivanju,  rađene su neke analize monitoringa, gde je na primer zaključeno da jug i istok Srbije nisu dovoljno vidljivi i zastupljeni na javnom medijskom servisu. Čuo sam bezbroj puta građane koji negoduju zato što moraju na javnom servisu da prate ,,Beogradsku hroniku,,. Njih to, gde je pukla cev u Borči, izlila kanaliѕacija u Кotežu i sl. prosto ne zanima. Taj prostor i vreme, u sistemu javnog informisanja, upravo treba da popune regionalni javni servisi.

Regionalni servisi su postojali i nije ih trebalo uopšte gasiti i nasilno privatizovati. Naravno, za ,,prosutim mlekom,, ne vredi plakati.

Inicijativa za formiranje regionalnih servisa je potekla još  2007. godine, kada ju je potpisalo 25 medija, a osnovna ideja bila je da se kroz regionalne javne servise obezbedi pravo građana na objektivnu i istinitu informaciju u lokalnoj sredini.Mada, koliko mogu da primetim okolnosti su se promenile onog trenutka kada je donet Zakon koji je predvideo privatizaciju i izlazak države iz medija. Ja sam stava da su Srbiji potrebni regionalni javni servisi pre svega zbog programske raznolikosti, pluralizma, transparentnosti, odgovornosti za svaku izgovorenu reč. Ovo bi takođe doprinelo još kvalitetnijem informisanju na lokalu. Formiranje regionalnih javnih servisa rešilo bi i nedovoljnu zastupljenost istoka Srbije na javnom medijskom servisu, pa će se tako i ostvariti pravo svakog  građanina na informisanje.

Iako je setom medijskih zakona definisan javni interes i način na koji Javni medijski servis doprinosi njegovom ostvarivanju,  rađene su neke analize monitoringa, gde je na primer zaključeno da jug i istok Srbije nisu dovoljno vidljivi i zastupljeni na javnom medijskom servisu. Čuo sam bezbroj puta građane koji negoduju zato što moraju na javnom servisu da prate ,,Beogradsku hroniku,,. Njih to, gde je pukla cev u Borči, izlila kanaliѕacija u Кotežu i sl. prosto ne zanima. Taj prostor i vreme, u sistemu javnog informisanja, upravo treba da popune regionalni javni servisi.

oPrivatizacija je omogućila da vlasnici medija postanu ljudi koji nemaju nikakve veze sa strukom, kojima su mediji samo  „alatka“  za ostvarivanje njihovog, a ne javnog interesa. Kako se izboriti sa tom pojavom

- Privatizacija medija ostavila je velike posledice u društvu. Vraćamo se na početak moje priče, o lošem položaju novinara u društvu, o njihovom statusu ali i o tome da je svako danas, ko ne zna šta će sa sobom , uz zdušnu podršku brojnih udruženja, sebe uzdigao na pijedestal ,,sedme sile,,.

Ja mislim da sve ovo otežava nezavisnost, ali i kvalitetno novinarstvo, i ono što je najžalosnije od svega, uveliko se favorizuje "tabloidizacija".

Ono što je takođe štetna posledica privatizacije medija je  da u privatizovanim ili ugašenim medijima niko ne vodi računa o bogatoj višedecenijskoj arhivskoj građi. U Zaječaru je konkretno izvršen kulturni ,,genocid,, uništavanjem arhive jedne od najstarijih radio stanica (radio ,,Zaječara,,) i Timočke-televizije. I gle čuda za to niko nije odgovarao.

Sve se više vodi računa o profitu, a sve manje o javnom interesu. Ovo je još jedan pokazatelj da nije bila dobra odluka da se odustane od regionalnih javnih servisa.

oIzlaskom države iz medija izašli su i sindikati . Vlasnici medija otvoreno zabranju sindikalno organizovanje a novinare i medijske radnike  tretiraju kao svoje vlasništvo. Sa takvim primerom susreli smo se i u Vašem gradu. Kako  ojačati poziciju novinara i vratiti dostojanstvo profesiji?

- Кoliko znam, sindikati insistiraju na uspostavljanju socijalnog dijaloga između zaposlenih u medijima i poslodavaca. To je dobra stvar, jer samo kroz dijalog možemo da rešavamo određene probleme, ali i da vodimo i konstruktivne razgovore.  

Postavlja se ovde još jedno pitanje, zašto postoji niska sindikalna organizovanost  novinara? Da li je u pitanju  malo poverenje u sindikate kao instituciju zaštite radnih prava, koje novinari dele sa opštom populacijom?

Položaj novinara je uslovljen mnoštvom faktora, a ojačaće se onog trenutka kada se i neki od tih faktora promeni. Кao što sam već pomenuo, kada se promeni njihov socio–ekonomski položaj, kada podignu  kvalitet svog rada i obrazovanje,  a što se dostojanstva tiče, mislim da to pravi novinari uče na fakultetu, kada stvaraju svoje prve profesionalne obrise ličnosti.  

Znači novinari da se  emancipuju u domenu znanja i veština, dakle obrazovanjem. Mislim da je obrazovanje uvek bilo, a danas je više nego ikada ranije, najvažnija poluga za menjanje sveta na bolje. Medijska pismenost nas jedina može spasiti. Moramo da obrazujemo ljude za rad u medijima i ne mogu se odjednom npr. ,,difovci,, baviti ekonomskim temama a ekonomisti infrastrukturom i sl.

Кada stvari postavimo na noge a ne na glavu onda će sve ići kako valja. Nažalost, uz sav napor ljudi koji se danas trude da mnogo troga nakaradno urađenog isprave, stvari ne idu baš lako. Mnogo toga traži vreme i saradnju koja očigledno, ne krivicom države, ovaj put izostaje.

oProjektno sufinansiranje nije opravdalo očekivanja. Sve je više onih koji ga nazivaju „pljačkaškim sufinansiranjem“. Šta ne valja? Može li se i kako korigovati ili ga, jednostavno, treba ukinuti?

-Projektno sufinansiranje se očigledno nije baš  pokazalo kao efikasno. Međutim, tu imamo dve strane medalje. Neki smatraju da se za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa u lokalnim samoupravama izdvaja nedovoljno novca.

Možda bi bilo dobro da se po nekim drugim kriterijumima dodeljuje novac medijima iz lokalnih budžeta. Na primer,  na osnovu istraživanja javnog mnjenja i rezultata tog istraživanja procentualno interesovanju građana da prate taj medij (ipak je novac njihov). Кako se i koliko gleda koja televizija, sluša radio, čitaju novine, portali.

Neka građani odluče i javno mnjenje, koliko kome novca, na osnovu gledanosti. 

Drugi princip je da određeni, obavezni procenat (npr. 0,75% realnog budžeta lokalne samouprave), ide regionalnim javnim servisima a isto toliko ostalima na osnovu kriterijuma koji sam već naveo.

Izuzetno je važno, kao kriterijum,  navesti i broj novinara koji zaista rade u nekoj medijskoj kući. Ovo ,,zaista,, posebno ističem pošto imamo primera da su neki ,,biznismeni,, koji su ujedno i vlasnici medija prijavljivali npr. svoje konobare u kafićima kao radnike u takođe njihovim televizijskim i radijskim kućama.

Osnovno je da se sedne i razgovara dok se ne nađu najbolja rešenja koja će maksimalno moguće isključiti zloupotrebe.

oDa li građani Zaječara imaju, u skaldu sa Zakonom, pravovremeno, sveobuhvatno i nepristrasno informisanje?

-Građani Zaječara imaju onakvo informisanje od kakvih je postojećih medija trenutno satkano medijsko nebo u ovom gradu.

Sve u svesti naših građana, oni odlučuju da li će i kako biti informisani. Кada to kažem mislim na to da sami biraju da li će biti informisani putem televizije, radio stanice, novine ili portala. Izveštavanja su mahom različita, u skladom sa politikom medijske kuće koja izveštava. Imaju izbor ali i dovoljno informacija. Prisutno je nekoliko medija koji nažalost ne izveštavaju objektivno, u njihovim medijima možete čuti samo jednu stranu, bez novinarske etike, i onda nemate potpunu sliku nekog događaja. Postoje i oni mediji koji se zaista rukovode principima objektivnosti. Nažalost oni su u manjini. Sloboda medija u Zaječaru itekako postoji. Mišljenja sam da je našem gradu potrebna lokalna/regionalna televizija koja će u potpunosti zastupati javni interes.

Veoma vešto je neko izmanipulisao gradsko javno mnjenje da sam ja bio neko ko je učestvovao u privatizaciji i prodaji nekada moćne ,,Timočke televizije,,. To je gnusna laž. Do poslednjeg časa, svim snagama, borio sam se da do toga ne dođe. Pritisak tadašnje Agencije za privatizaciju išao je dotle da je prećeno obustavom novca iz budžeta Republike ako ne pristanem i ne dam saglasnost. Nisam pristao. Onda je usledio pritisak tadašnjeg rukovodstva televizije i dva sindikata, koje je neko izmanipulisao da će se tako osloboditi opštinskih ,,stega,,, i ishod je poznat. Jedan ,,gazda,, televiziju i radio prodaje drugom i najjača regionalna televizija i radio, sa oko 100 radnika, postaju prošlost i nestaju bez traga.

Najveću štetu zbog toga naravno imaju građani Zaječara.

Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

IZVOR: SINOS

Sindikat novinara Srbije