Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

PROJEKAT: HOĆU DA BUDEM SEDMA SILA (3)

10.01.2019.
Novine

Teška vremena snaže profesiju

Novinar Boris Subašić, danas reporter „Novosti”, nesrećne devedesete - to doba bezvlašća i promena vlasti, sada vidi kao možda najlepše vreme za novinarstvo u nas. U serijalu „Hoću da budem sedma sila, koju je finansijski podržao Grad Beograd, navodi:

- Izgleda da, kada se u Srbiji desi da se sukobi nekoliko u mnogo čemu gotovo jednakih političkih opcija, u tom tektonskom sukobu prosine i neko svetlo - novinari počnu da se bave svojom profesijom, da informišu građanstvo - navodi Boris, koji je u to vreme pripadao gomili idealista koji su, kako veli, mislili da mogu da menjaju svet, dok su oni „mudriji” koji i dalje opstaju, i tada kao i danas „čuvali” duh primitivizma:

Nedostaje medijsko tržište 

- Kada je barski SUBNOR onomad tužio Boru Čorbu zbog stiha „Za ideale ginu budale”, bio je to primer tog ograničavajućeg i ograničenog, duha primitivizma, svega onoga što nam se vratilo docnije a vraća nam se i danas na najgori način.

Šešeljev zakon i DOSov apetit

Subašić je uveren da bi za današnje novinare priče o novinarstvu tih devedesetih, kada jesu postojala ograničenja u pristupu i izveštavanju, ali su postojali i mediji koji su prenosili i izveštavali „drugačije” - zvučale daleko i nemoguće poput „Guliverovih putovanja”.

-Sve do neke 1995., do snaženja JUL-a, ovde jeste postojao nekakav pluralizam medija, čak je i jedan britanski novinar pisao o tome da su u Srbiji slobodna samo tri tržišta: kafe, cigareta i novina! Šešeljev zakon je potom označio početak kasapnice nad srpskim pisanim medijima, koje je konačno, i na lokalu, iskasapio DOS. Novinari su naivno po „demokratskim promenama” poverovali da su osvojili slobodu a u stvari su osvojili vlast i to za nekog drugog, i to uverenje im se jezivo osvetilo... Najpre su se na udaru našli privatni štampani mediji a potom i svi ostali. Novinarstvo su počeli da ubijaju upravo oni koji su se najpre zaklinjali da neće biti kao Milošević, i nastavili svi redom, sve do SNS koji su se zaklinjali da neće biti poput DOS-a. Ni sam ne mogu da verujem da danas mislim, i evo govorim, da doba do 1996. deluje poput atinske demokratije u odnosu na današnjicu, ali tako je. Postojalo je tržište rada, imali ste gde da plasirate priču, postojali su najrazličitiji mediji i svaki od njih imao je publiku, i tržište - koje se samo regulisalo, kao i svako tržište koje funkcioniše, nije bila neophodna zakonska regulativa.

Regulisanje tržišta i medijske sfere zakonima ne može, smatra ovaj novinar, spasiti dostojanstvo struke. Posebno zbog toga što vladajuća klima podrazumeva nepoštovanje zakona, koji postoje, dakle natura zakon sile umesto sile zakona.

 

Novinari , zaplašeni izvršioci

Danas je, sa gorčinom priča Subašić, stvorena atmosfera ne samo za zastrašivanje novinara, koji su razočarani, bedni i zaplašeni izvršioci, već i za potpuno ubijanje novinarstva. Građani ostaju ne samo neinformisani već i dezinformisani, usled neizveštavanja, dakle nedostatka čak i elementarnih, recimo komunalnih vesti na uštrb najbanalnijih sadržaja koji nam se naturaju, ali i zamagljivanja činjenica.

Subašić je tokom dugogodišnje karijere nemali broj puta iskusio poziciju istinskog pripadnika „sedme sile” - uspevao je da se izbori za adekvatan plasman priča koje jesu menjale stvari, koje jesu otvarale ozbiljne probleme, i naravno - bole oči upletenim moćnicima. Zbog toga je više puta iskusio i - atake na svoju porodicu, bezbednost, život, i suočavao se sa najozbiljnijim pretnjama.

- Ipak, novinari često precenjiju svoj značaj a jasno je da je, najpre, urednik taj koji pušta ili zavrće slavinu, ali i da je taj urednik prečesto puki izvršilac a da se pita samo onaj u čijem je džepu novčanik, a često i onaj u čijoj je ruci batina. U normalnim uslovima, novinar bi trebalo da bude pomoćnik države, onaj koji je alarmira, štiti, čuva zajedničko dvorište i pored takvih novinara državi ne trebaju zviždači... No na državi je da stvori atmosferu u kojoj će novinari prenositi činjenice, davati informacije, a ne stvarati priče po nečijoj želji i narudžbini...

Možda nekome zazvuči apsurdno, ali upravo zahvaljujući medijskoj sceni i klimi iz doba komunizma, mi smo mogli imati jednog Đoka Vješticu koji svakog jutra preslišava direktore komunalnih preduzeća, i informisane građane, jer je država bila svesna da zavisi od njih.

I inače, državni mediji su se tokom vremena za nama pokazali kao daleko ozbiljniji, pa i humaniji od privatnih, na kojima su vladali i vladaju gotovo robovlasnički odnosi a novinar se nipodaštava i kao čovek i kao profesionalac.Država bi danas, hitno, smatra Subašić, morala da poradi na kreiranju atmosfere u kojoj novinar ne biva doživljavan kao neprijatelj. Ni jedna vlast nikada neće podržavati kritiku na svoj račun ali, ukoliko razmišljaju dugoročno, nosioci te vlasti moraju biti svesni da je kritika korektivni faktor, da su državi potrebni pametni, kritički orijentisani i inofrmisani građani, te da pametna vlast uvek mora dati oduška onima koji misle drugačije.

Pravo novinarstvo je - živo 

Marko Prelević, zamenik urednika, novinar i kolumnista beogradskog „Nedeljnika”,  na početku razgovora za SINOS ukazuje da se njegov stav verovatno razlikuje od  odomaćenog narativa o novinarskoj profesiji s kraja druge decenije 21. veka, posebno u Srbiji.

- Novinarstvo je dobro, hvala na pitanju. Mislim da je ono danas mnogo značajnije nego što je u ona dosadna vremena. Da je i više od sedme sile, uz sve teškoće, uz sve nedaće, uz sve napade, uz sva strahovanja.

Novinarstvo - ono pravo - jeste živo, zdravo, jedro, voljno, beskompromisno.

Novinarstvo je, umnogome, jedino što nam je preostalo.

Kao u Dikensovoj "Priči o dva grada", bila su najgora vremena i bila su najbolja vremena (za novinarstvo).

Na opasku da se ipak ne može poreći da su novinari u nas ugroženi, Prelević kaže:

- Da, novinari jesu ugroženi, pre svega egzistencijalno, ali kada je to pa prosečan novinar živeo u izobilju? Da, napadi na njih ne jenjavaju, ali ne postoji, niti treba da postoji, nijedna zemlja u kojoj će političari, funkcioneri ili (mutni ili pravi) biznismeni biti oduševljeni novinarima i njihovim pisanjem. Ako je i ima, ili oni nisu dobri političari, ili to nisu dobri novinari…

Teške godine dobre su za novinarstvo, uveren je Prelević koji smatra da je na ovim prostorima,  „poslednja generacija o kojoj se, bez ironije, moglo govoriti kao o "velikoj" rođena kada se sistem ovde rušio i kaljena tokom ratova na jugoslovenskoj teritoriji”:

 - Devedesete su bile grozne, i devedesete su nam u isto vreme podarile najbolje, najhrabrije, najčovečnije novinarstvo - uz sve one koji nisu bili ni dobri, ni hrabri, ni čovečni, ali su jedno vreme (i sada opet) bili samo glasniji i podobniji.

Čiji su tekstovi preživeli?, pita se često ovaj novinar i otkriva nam rezultate svog „privatnog istraživanja” na temu „u koja, tačnije u kakva vremena se rađaju ili stvaraju dobri novinari”:

- Nedavno sam pročitao da je broj mladih koji se interesuju za studije novinarstva i za rad u novinskim kompanijama u Sjedinjenim Američkim Državama naprosto eksplodirao nakon što se u Belu kuću uselio Donald Tramp. Njegov krstaški pohod protiv etabliranih medija, njegovo besprizorno korišćenje lažnih vesti i lažnih informacija - a sve dok označava novinare "neprijateljima" - udahnulo je novi život pomalo umornim medijima, pokrenulo ih, otvorilo nove pravce istraživanja i razmišljanja.

Distanca prema SVIM političarima 

Nema razloga da pomislimo da će biti drugačije - ako već i nije - u drugim (po tendencijama sličnim) zemljama, posebno u onim koje se, poput Srbije, već odavno imaju smatrati "iliberalnim demokratijama". Broj mladih novinara koji i ovde, u zemlji koja toliko brzo klizi ka autoritarizmu da se više ne može ni ukočiti, smelo postavljaju pitanja i krče sebi put daje nadu da će i ovo teško doba za novinarstvo roditi još jednu, pa još jednu, pa još jednu sjajnu generaciju.

Danas je, u svetu društvenih mreža, polu-informacija, neproverenih tvitova, anonimnih blogova, viralnih klipova, odsustva pristojnosti, pomućene komunikacije, novinarstvo važnije nego ikad,  smatra Marko Prelević, uz ogradu:

- Ali, samo ukoliko je pravo. I samo tako novinari mogu sebi da pomognu da budu još snažniji, značajniji, uticajniji. Samo ukoliko se ono vrati sebi i svojoj osnovnoj funkciji: informisanju i tumačenju.

 

Prelević, posle svega, izvodi sledeće zaključke:

 - Kada sam rekao da mi se ponekad čini da je novinarstvo jedino što nam je preostalo, moram da dodam da je to dvosekli mač. U Srbiji, u kojoj je opozicija u višegodišnjem nokdaunu - ili, pre, u indukovanoj komi? - od novinara i medija se očekuje da igraju ulogu koja im ne pripada. Da budu opozicija umesto opozicije.

A to ume da bude, profesionalno gledano, veći problem i od stalnih i nameštenih konferencija za novinare, davljenja ono malo preostalih slobodnih medija i uskraćivanja oglasa.

Važno je razlikovati angažovanost u smislu novinarskog rada, i onu koja od toga odstupa. Važno je uspostaviti granice i ne prelaziti ih.

Ne mogu da se otmem utisku, svaki put kada vidim novinara koji učestvuje na nekom protestu, koji potpisuje peticiju, koji se priključuje političkoj partiji ili pokretu (ma koliko da su mu namere plemenite, i pokretu i novinaru), da on u tom trenutku prestaje da bude novinar, taman koliko je to prestao da bude i njegov kolega koji na konferencijama za novinare predsedniku ili kakvom posilnom postavlja unapred dogovoreno i tendenciozno pitanje.

Ovakve stvari mogu biti presudnog značaja i za doživljaj novinara i novinarstva, kako spolja, tako i od samih novinara. Nisam siguran da se to može rešiti zakonski, sem da se, možda, u kodeks novinarskih udruženja ubaci rečenica-dve, poput one koja krasi "Etički priručnik" američkog NPR-a: "Don't sign, don't advocate, don't donate".

O Stavovi izneti u tekstu ne održavaju nužno stavove lokalne samouprave koja je podržala projekat

Izvor SINOS

Sindikat novinara Srbije