Novinarstvo u Srbiji prolazi kroz težak period. Javnim informisanjem nije zadovoljna ni javnost, nisu ni kolege. Do moć medija  raste ugled novinara pada. Ko je kriv za unižavanje nekad cenjene profesije i šta nam je činiti pitanja su koja je Sindikat novinara Srbije (SINOS) postavio svojim sagovornicima u okviru projekta  „Hoću da budem sedma sila“ koji je finansijski podržao Grad Beograd .

 Boban Tomić, profesor Visoke e škole za komunikacije u Beogradu za SINOS objašnjava:

Novinarstvo jeste “sedma sila” ali novinari, nažalost, nisu. Novinar kao pojedinac, više nije tako moćan i uticajan izvan konteksta sopstvene redakcije, ali mediji su sve moćniji i oni su “sedma sila” u većoj meri nego što su ikada bili. Mislim da savremeni svet stvara veliki jaz između novinarstva i novinara i da nekom nametnutom silom želi da udalji i odvoji novinare od njihove profesije. Zvuči paradoksalno, ali mislim da je tako, jer kako drugačije razumeti okolnosti u kojima mediji na celoj planeti, pa i kod nas, bujaju u tehnološkom smislu, razvijaju forme, žanrove, kanale, modele a najobičnija sloboda novinara da napiše slobodnu misao biva značajno kontrolisana.

Uticaj korparacija i ideologija 

- Tehnologija razvija novinarstvo a novinari u svetu bivaju i fizički ugroženi više nego ikada ranije. To je globalni kontekst, na svim meridijanima u manjoj ili većoj meri i uz prisustvo malobrojnih dobrih primera. Svetsko novinarstvo skoro da ne postoji na onaj tradicionalni način a do najnižih grana ga je doveo globalni korporativni uticaj koji nastoji da novinarstvo potčini, najpre korporativnim a potom i ideološkim uticajima. Međutim, novinarstvo je stvaralačka profesija a ni jedno stvaralaštvo ne trpi okove i otuda imamo stalni sukob između novinarskih profesionalaca i ekonomsko-političkih etita, uglavnom oko toga kakve ideje će dominirati u medijskom narativu. Ta borba je ključna za svetsko, pa i naše, novinarstvo i mera u kojoj novinarstvo uspe da sebe sačuva od korporativnih i ideoloških uticaja jeste mera osvojene slobode i epiteta “sedma sila”. 

O Ima li među novinarima pojedinaca kojima bi mogao da se pripiše ovaj epitet i kako su se izborili za tu poziciju?

Mnogo naših kolega se bori za profesionalne standarde i podizanje ugleda profesije. Takođe, mnogo novinara radi naporno i doprinosi da imamo kvalitet medijskih sadržaja a mi njih nikada ne primetimo jer jednostavno ćute i rade. Međutim mislim da je sve manje takvih požrtvovanih novinara koji su posvećenici profesije. Mislim da je vrlo malo onih kolega koji vode računa o svim aspektima izveštavanja, sakupljanja građe, uređivanja, pisanja, odnosa prema činjenicama, istini, stilu i jeziku medija. Skoro da su nestali novinari koji čuvaju jezik, kulturu, tradiciju a to je najveća snaga novinara u jednoj državi. Naravno da ima svetlih primera i novinara koji ogromnu energiju ulažu da stvore sadržajno, odgovorno i za javnost važno izveštavanje o mnogim temama. Istraživačko novinarstvo  i njegovi protagonisti su značajno napredovali u tom smislu. Nedostaju nam jaki novinari u proizvodnji vesti jer snaga novinarstva počiva na kvalitetnim vestima. Mislim da je, zbog ekonomske ugroženosti profesije, mnogo novinarske energije usmereno ka egzistencijalnim pitanjima, borbi za preživljavanje i da zbog toga niko više nema snage ni vremena da se posveti ključnim kvalitetima. Naprotiv, mnogi talentovani novinari svoj talenat troše u tabloidima jer nema dovoljno kvalitetnih medija koji bi ih uposlili.

Tehnologija – dobar sluga, zao gospodar 

O Napravite paralelu između novinarstva od pre tri decenije i danas. Šta se promenilo?

Najveće promene su u domenu tehnologije i to je logična posledica opšte tehnologizacije i “digitalizacije” globalnog društva. Narodski rečeno - tehnologija je dobar sluga ali zao gospodar. Pored mnogo koristi ona nam je donela i mnogo štete a to svedoči o našoj nespremnosti da iz nje izvučemo maksimum dobrog a minimum lošeg uticaja. Drugi bitan aspekt jesu društvene promene na talasu globalizacije i demokratizacije društava i tu je stanje skoro isto kao is a tehnologijom. Čovek je sklon da od demokratije traži samo prava a da prilično zaboravi na svoje obaveze pa se tako negde zagubila samodisciplina, odgovornost, empatija i to nas je dovelo odve gde smo sada. Novinarstvo je nekada podrazumevalo na prvom mestu – odgovornost. Nekada je postojao samo – odgovorni urednik a bio je odvojen od glavnog udernika. Dakle neko je morao da odgovara za sadržaj medija a ta odgovornost je podrazumevala i ličnu, moralnu ali i zakonsku odgovornost. Nekada je postojala vrlo visoka kazna za javno iznetu laž. Publika je bila zaštićena od laži. Odbrana novinarstva od neistine i laži, a to su druge reči za nepreciznu, nepotpunu i iskrivljenu informaciju, jeste ključna bitka novinarstva. Savremeno doba pogoduje i jednostavno kao da štiti, razvoj novih formi neistina, poluistina i same laži. Evo naprimer, pojava “fakenews” sadržaja je skoro legalizovana pa sada govorimo i o “misinformation” sadržajima. Dakle, nije nam dovoljno to što smo u javni govor olako propustili lažne sadržaje pa sada uvodimo i “namerne propuste” u pravljenju vesti. Mislim da je to zaista đavolji posao koji, ako mu se snažno ne suprotstavimo, može za sva vremena da uništi novinarstvo kao profesiju. 

O Šta treba sada uraditi da bi novinari ponovo bili uvažena profesija?

Obzirom da su ključne akcije novinarske profesije usmerene na tehnologije i građanske slobode, mislim da je jedina mogućnost za spas profesije u potpunom ovladavanju nad tehnologijama i ljudskim slobodama. To se može postići samo emancipacijom u domenu znanja i veština, dakle obrazovanjem. Mislim da je obrazovanje uvek bilo, a danas je više nego ikada ranije, najvažnija poluga za menjanje sveta na bolje. Po šansama, mi smo u dalekoj budućnosti a po mogućnosti da nešto promenimo mi smo u srednjem veku. Zato mislim da svi moramo brže i više da učimo. I kroz koncepte institucionalnog i vaninstitucijonalnog obrazovanja za medijske poslenike. Medijska pismenost nas jedina može spasiti i tu nam treba saradnja na svim frontovima. Moramo da obrazujemo ljude za rad u medijima, dakle za medijsku produkciju, ali istovremeno moramo da obrazujemo medijsku publiku. Ne mislim da su današnji mediji baš neobrazovani, ali moramo mnogo više da učimo jer postojeća znanja brzo zastarevaju upravo zbog tehnologija. Novinarstvo ne može sve to da postigne bez saradnje, ali zato moramo da se angažujemo maksimalno da sa svim drugim akterima, od države do sporta, taj posao bude pokrenut. Obrazovanje i stalno učenje je nezaobilazna kategorija i novinarstvo, u tom smislu, deli sudbinu svih profesija a to je stalno, celoživotno učenje i deljenje znanja. Kada znanje ovlada profesionalci u svojoj branši postaju prava “sedma sila” a manipulacija gubi značaj i smisao. Tako je oduvek bilo a tako je i danas.

Novinarstvo u službi moćnika

Radmila Radosavević, novinrka u rubrici kulture u „Novosti“ i dobitnica brojnih novinarskih nagrada za SINOS kaže

Jedno od suštinskih pitanja današnjice, pogotovu u tranzicionim društvima koje nemaju demokratsku tradiciju kao što je naše, jeste šta se dešava sa medijima i novinarskom profesijom u javnom prostoru koji se svodi samo na ostvarenje profitabilnih ciljeva raznih centara moći, u kojem su vrednosti kao što su objektivne činjenice, istina, profesionalni moral, znanje, obrazovanje, odgovornost prema javnoj reči, ne samo nepoželjne, nego i zamenjene iskonstruisanim nevrednostima, lažnim informacijama koje se vulgarno plasiraju kroz tabloide, rijaliti i mnoge druge TV i radio programe.

Gde je stigla novinarska profesija ako je danas najčešće u službi raznoraznih moćnika, a ne interesa građana i čitavog društva, ako se svodi na obavljanje „marketinške delatnosti“ u kojoj cilj opravdava sredstva, pa je kroz medije moguće plasirati najveće laži i manipulacije, jer se kroz tu „dimnu zavesu“ istina teško vidi. Naivno je verovati da su tabloidi i svi ti vulgarni programi nastali samo zbog profita, jer ljudi to vole, ili zato što nema dovoljno školovanog i obrazovanog novinarskog kadra. Takvi sadržaji imaju tačno zacrtanu misiju, a to je razbijanje zdravog razuma, što se u psihologiji naziva stručnim terminom „masovna hipnoza“.

Jer, samo tako hipnotisani ljudi neće razvijati kritičku svest prema stvarnosti i društvu u kojem žive, neće imati potrebu da tragaju za istinom, neće postavljati pitanja, jer im marketinški iskonstruisana stvarnost plasirana kroz medije upravo to nameće – da ne razmišljaju svojom glavom, nego da budu puki konzumenti te fabrikovane, lažne slike koja stiže u javni prostor. Najtragičnije je to što je ta konzumacija lažnih informacija postavljena kao najpoželjnija – ljude koji ne pristaju da budu konzumenti ove „dimne zavese“ strukture moći kažnjavaju na razne načine. 

Postavlja se, svakako, pitanje, zašto su novinari prihvatili da se njihova profesija svede na marketinšku delatnost, a kad kažemo novinari mislimo na zaista stručne i obrazovane ljude u ovoj profesiji, a ne na one koji su se tu našli zbog ličnog profita. Tih kreatora „masovne hipnoze“ i vulgarnosti, nažalost, ima mnogo više, oni su danas dominantni u našim medijima, i od raznih struktura moći vrlo cenjeni i dobro plaćeni. Zato se s pravom postavlja pitanje da li u takvom odnosu snaga novinarska profesija, u svojoj suštini, a to je ozbiljno, odgovorno, istinito, objektivno, istraživačko izveštavanje javnosti, i pravi novinari, mogu da opstanu. Časni izuzeci, koji uprkos svim pritiscima i riziku, kao „poslednji Mohikanci“, hrabro istrajavaju na profesionalnim i moralnim kodeksima svoje profesije svesni značaja koje ona ima ima za zdravlje svakog društva i pojedinca, uveravaju nas da je to moguće i da tu borbu moramo da osnažimo.

Solidarnost za spas profesije

Jedini put da se novinarska profesija vrati svojoj suštini i da novinari ne budu uposleni samo na ostvarivanju interesa raznoraznih političara, tajkuna, „tajnih“ finansijera i investitora jeste jačanje njihove egzistencijalne pozicije, što naravno, nije lako u siromašnim društvima kao što je naše. Iako nikada kao poslednjih decenija nije bila toliko velika razlika između novinarskih i uredničkih plata, koja često ide i jedan prema deset, iz straha da će izgubiti radno mesto, ili iz želje da ga dobiju, većina novinara prihvata da budu pioni, i da bez pogovora obavljaju svoje marketinške zadatke, od čega najviše koristi imaju upravo njihovi urednici i poslodavci, koji od njihove podobnosti finansijski i profesionalno avanzuju.

Da bi se novinari ohrabrili u odbrani dostojanstva svoje profesije i svoje egzistencije, a posebno od ucena poslodavaca i centara moći, neophodno je, pre svega, sindikalno organizovanje na koje im Zakon o radu daje pravo, i potpisivanje kolektivnih ugovora sa poslodavcem u kojima je svaka tačka zakonski precizno definisana. Posebno one koje štite kodekse same novinarske profesije, i egzistencijalne interese novinara. Ali, insistiranje na Zakonu o radu i potpisivanju kolektivnih ugovora ne može da se realizuje bez profesionalne solidarnosti – ako se oko ovog cilja ne okupe i ne ujedine svi novinari, ako se plaše da traže svoja zakonska prava, ako im je lakše da budu samo podobni i u stalnom strahu da će izgubiti i te ponižavajuće plate i pozicije koje imaju, onda će novinarska profesija zaista otići u vremeplov.

Solidarnost i podrška u borbi za ostvarivanje kolektivnih ugovora koje će postati zakonska praksa, posebno se očekuje od dva esnafa, UNS –a i NUNS-a, koja bi najviše trebalo da rade na jačanju pozicije novinara, kao i na kodeksima novinarske profesije.

Dakle, moguće je u Srbiji biti pravi novinar, a ne marketinški pion, moguće je suštinski se baviti ovom teškom, odgovornom i rizičnom profesijom u svakom smislu, ako se svi organizujemo i okupimo oko ovog cilja, a ne ako razjedinjeni ili uplašeni idemo svako „svojim putem“ za svojim interesom. Ta velika borba je samo na nama, niko je neće voditi umesto nas, i ko nema hrabrosti ili profesionalnog morala da uđe u taj „ring“ više i nije novinar – on je samo jedan od „izvođača radova“ za „masovnu hipnozu“ građana, koja se sprovodi kroz javni prostor.

IZVOR: SINOS