Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara

12.10.2017.
vr

A slobodni novinari su oni koji  radeći profesionalno svoj posao obezbedjuju  egzistenciju. To podrazumeva  pristojne uslove rada, odgovarajuću i redovnu zaradu, što se  definiše kolektivnim ugovorom, kod poslodavca i granskim. Tako funkcionišu zemlje sa demokratskim sistemom, budući da su slobodni mediji uslov slobodnog društva.

Predstavnici SINOS-a predočili su aktuelno stanje.

Socijalni dijalog je  evrospki standard kojem teži i naše društvo, gde su novinari i medijski radnici organizovani u jake medijske sindikate i sa poslodavcima dogovaraju uslove rada. U takvim okolnostima prostor za cenzuru i autocenzuru sveden je na minimum.

U Srbiji ne postoji socijalni dijlog na nivou medijske grane dok je ostvaren u pojedinim, uglavnom, velikim medijskim kućama kao što su Radio televizija Srbija, Radio televizija Vojvodina i Večernje novosti. Iskustvo ove tri  medijske kuće treba da bude , po oceni SINOS-a, osnova za pokretanje razgovora izmedju poslodavaca i sindikata da bi mediji na regionalnom i lokalnom nivou dobili zaštitu. To se ostvaruje potpisivanjem granskog kolektivnog ugovora i na tome  će  u  radnoj grupi za izradu nove medijske strategije insistirati predstavnik Medijskog saveza koji čine Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS), Udruženje medija i medijskih radnika (UMMR), Društvo novinara Vojvodine (DNV) i SINOS.

Potpisivanjem granskog kolektivnog ugovora koji može imati snagu zakona ukoliko  resorni ministar potpiše prošireno dejstvo ovog dokumenta , cenzura i autocenzura neće automatski nestati. Ali pristojni uslovi rada, koje štiti granski kolektivni ugovor, prvi je preduslov za pristojno novinarstvo. Strah od gubitka posla je jedan od najvećih strahova. Prema istraživanju sociologa Srećka Mihajlovića i njegovog tima u Institutu za sindikalizam taj strah je veći od konačnog gubitka posla. Iz tog straha nastaje autocenzura. Učiniti posao nesigurnim i – eto autocenzure.

SINOS ovu priču gura od 2002. godine, kad smo osnovani. Od 2005. godine imamo podršku Evropske federacije novinara (EFJ)  i Svetske federacije novinara (IFJ), ali ne i naših najvećih medijskih udruženja. Ostaje otvoreno pitanje zašto pojedina medijska udruženja ne žele da podrže uspostavljanje socijalnog dijaloga.

Stanje u medijskoj delatnosti je izuzetno teško. Ocena javnosti, stručnjaka i nas novinara je da medijski zakoni iz 2014. godine nisu doneli napredak. Naprotiv. Izlaskom države iz medija, sindikati u većini privatizovanih medija su zabranjeni,  naše kolege radno-pravno nezaštićene, a profesija je dodatno urušena.

O položaju urednika i novinara u redakcijama, i njihovoj zaštiti od pritisaka održana je rasprava koju su prošlog meseca organizovali Evropski institut za sindikalizam i Evropska federacija novinara.

U zavisnosti od razvijenosti društva, ili bolje rečeno evropskih regiona -  i funkcionisanja pravnih institucija - brzine reagovanja, izricanja i sprovođenja mera zaštite koje su propisima predviđene – efikasna je i zaštita urednika i novinara od nastojanja da se utiče na njihovu objektivnost.

U nordijskim zemljama , zaštita novinara je omogućena precizno regulisanim obavezama poslodavca i zaposlenih u medijima kroz kolektivne ugovore. Dosledna primena omogućena je time što  medijski sindikati okupljaju preko 90 % zaposlenih. Taj procenat je omogućen ukorenjenom tradicijom da se u sindikat učlanjuje već na poslednjoj godini studija. Dogovorene plate, uslovi rada, odmori, prekovremeni rad….ali i zaštita od eventualnog nastojanja da se uredničkom intervencijom izmeni suština teksta – nisu mrtvo slovo na papiru jer su medijski radnici u svako trenutku u mogućnosti da brane prava koja im garantuju zakon i opšta akta koja su usvojili sa poslodavcem. Takvu efikasnost im omogućavaju i sindikalni fondovi namenjeni za plate u slučaju štrajka, kao i za pravnu zaštitu.

U zapadnim zemljama poput Nemačke, Francuske, Belgije, Velike Britanije - gde kolektivni ugovori pružaju zaštitu ali je odbrana stečenih prava svake godine sve teža i teža , primenjuje se uvođenje Uredničkih kodeksa. Taj akt donosi vlasnik medija, u konsultaciji sa zaposlenima i cilj mu je da pruži zaštitu urednika od eventualnih spoljnih pritisaka, koji mogu doći od političara, tajkuna, oglašivača, iz zdravstva i drugih oblasti.

Nešto slično je urađeno u HRT-u uvođenjem 2013. Etičkog kodeksa za novinare i kreativno osoblje koji već u 3. članu zabranjuje cenzuru. Između ostalog tu je i odredba „Novinar i urednik imaju pravo odbiti nalog višeg, odnosno nadređenog  urednika o pripremi ili promeni priloga ili emisije:   - kada smatra da bi izvršavanjem takvog naloga prekršio ovaj Kodeks, druge profesionalne i etičke standarde ili zakon,  - kada je u sadržaj uključena osoba s kojom je u srodstvu ili drugim bliskim odnosima,  - kada je u sadržaj uključeno telo, institucija, preduzeće,  ili druga pravna osoba gde je zaposlen neko iz njegove porodice.“

Ostatak našeg regiona, izuzimajući Hrvatsku, nema ni osnovne, a kamoli dodatne mere zaštite od cenzure. Iako postoje Kodeksi novinara, njihova primena je krajnje problematična: delom i zbog toga što medijski radnici nisu složni u odbrani svojih prava a delom zbog pravosudnog sistema koji je spor i zaštitu pruža kada ona više nema svrhe.

Pritisci na medije i cenzura kao direktna ili indirektna reakcija sve su prisutniji kod nas o čemu najbolje svedoče naizmenične uvredljive optužbe ministara ili partijskih funkcionera na račun novinara.   Sve dok to sistem bude omogućavao, a mi medijski radnici budemo neorganizovani i podeljeni na udruženja i sindikate – brojaćemo uvrede bez mogućnosti da menjamo bilo šta.

IZVOR: SINOS