Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Novinari kao dežurni krivci: Policija preti medijima i u Velikoj Britaniji

17.07.2019.
Great Britain

Pomoćnik šefa Skotland jarda Nil Basu zapretio je medijima da više ne objavljuju diplomatske depeše Ambasade Velike Britanije u SAD, već da ih predaju vlastima. Očigledno je da je pretnja pre svega upućena onom ko je poverljiva dokumenta novinarima dostavio.
Ako ta izjava pomoćnika šefa Skotland jarda Nila Basua – da su mediji dužni da poverljiv materijal do kojeg dođu ne objavljuju, već da ga dostave vlastima – među britanskim novinarima nije izazvala grčeve u stomaku od nezaustavljivog napada smeha, biće da su tog dana kolege imale preča posla od pridavanja pažnje policijskom zvaničniku koji trapavo pokušava da umanji posledice diplomatskog skandala.
Povod za skandal i tenzije između tako bliskih saveznika, SAD i Velike Britanije, bilo je curenje u medije diplomatskih depeša britanskog ambasadora o američkom predsedniku i njegovoj administraciji.
Uz na sve strane i uzduž Tviter tajmlajna srditog Donalda Trampa, ambasadoru Njanog veličanstva naposletku nije preostalo ništa drugo do da posramljen prevremeno napusti svoju rezidenciju u Vašingtonu.
Drugačije, gledajući obe strane, nije ni moglo da se završi. Tramp je odbio da dalje komunicira sa diplomatom koji za njegovu vladu nije štedeo epitete, poput „disfunkcionalna, nenormalna i nesposobna“, i to je onda sve završilo na stranicama najpre lista „Mejl on sandej“, a onda, naravno, i u drugim medijima.
Uzgred, ne zna se koliko ih britanski list poseduje i šta će sve nadalje obelodaniti.
Vrlo glupo i nerazumno upozorenje
Britanski šef diplomatije Džeremi Hant nije imao kud do da najavi istragu o curenju poverljivih depeša u svojim redovima, ali je pomoćnik šefa Skotland jarda ipak otišao korak dalje. Zapretio je medijima koji planiraju da objavljuju poverljiva dokumenta.
Basu je, naime, pozvao sve koji budu došli do „procurelih“ vladinih dokumenata, misleći na glavne urednike, urednike tradicionalnih medija ili društvenih mreža, da ih ne objavljuju, već da ih predaju vlastima. Кo tako ne postupi, može očekivati krivičnu istragu.
Britanski mediji, a teško je zamisliti drugačije, sigurno nemaju ambicija da od objavljivanja poverljivih dokumenata, pa i svoje vlade, odustanu zbog izrečene pretnje. Ništa ih u tome ni do sada nije sprečavalo.
Uz novinare, čak su i tamošnji političari burno reagovali na ovo „no, no“ medijima, nazivajući upozorenje pomoćnika šefa Skotland jarda „vrlo glupim i nerazumnim“ i da se dotični ne razume mnogo u slobodu medija.
Neki su, poput bivšeg ministra odbrane Majkla Falona, podržali zahtev policije rekavši da novinari treba da budu svesni da štete već ima, i da kršenjem Zakona o državnoj tajni ona može biti još veća.
Кakva šteta? Ruku na srce, informacije koje je ambasador prosledio Forin ofisu teško da su ikoga šokirale: ta o tome kako funkcioniše Trampova administracija već su i tolike knjige objavljene!
„Ne verujemo baš da će ova administracija postati suštinski normalnija, manje disfunkcionalna, manje nepredvidiva, manje podeljena, manje diplomatski nespretna i nesposobna“, napisao je Derok.
Ok, a šta je tu zapravo novo?
Dizanje tenzija u odnosima dveju država obično teško može da se izbegne nakon što ovakve stvari procure u javnost. Ali takvo stanje obično traje koliko mora da traje i sve se posle vrati u normalu. Tako je bilo i sa famoznim depešama američkih diplomata do kojih je došao Vikiliks a o njima pisali brojni svetski mediji, uključujući britanske.
Dakle, eventualno jedina šteta, po Veliku Britaniju, jeste to što je SAD napustio, kako se navodi, iskusni diplomata i da je sad moguće da će, radi umiljavanja američkom predsedniku, u tu zemlju biti poslat neko bliži njegovim svetonazorima.
Možda je to i, hm, bila namera onog ko je poverljive depeše dostavio novinarima, no malo je verovatno da će to neko potvrditi ako ta osoba (ili osobe) bude uhapšena (navodno je osumnjičeni identifikovan).
Njamu ili njima sličnima je upozorenje policijskog zvaničnika zapravo i bilo namenjeno. Mediji su u ovakvim situacijama samo dežurni krivci, a bez stvarne krivice, kako bi vlast zabašurila svoje propuste i posrnulost, ili nečiju sračunatost, u sopstvenim redovima.
U svakom pokušaju države da sankcioniše medij zbog objavljivanja kakvog poverljivog sadržaja, dokumenta s oznakom državne tajne i tome slično, derogira se pravo javnosti da bude obaveštena o onome što se raznim oznakama pokušava sakriti od nje, ali i notorna činjenica da mediji obično ne provaljuju u podrume s arhiviranim tajnama niti hakuju sisteme: neko s pristupom i bezbednosnim sertifikatom im takve materijale dostavlja.
Ili ih nemarno, kao da su flajeri koji su im uvaljeni na ulici, seju po javnim prostorima, pa ih novinari pronađu.
Bogata istorija pretnji
Novinarka Jelena Spasić je u junu 2011. u Nacionalnom građanskom objavila tekst „Državni organi potpuno nespremni za rat“, na osnovu dokumentacije koju je pronašla, kako je tada navela, „rasutu po skupštinskim i kafanskim stolovima u bifeu Skupštine“.
Zbog objavljivanja podataka o tome da, pored ostalog, imamo zastarelo oružje, da ne postoji ratni raspored, da se ne zna gde bi se obveznici javili u slučaju rata, novinarka i njen urednik Milorad Bojović bili su optuženi za odavanje državne tajne.
„Bilo je predviđeno suđenje po hitnom postupku, ali je nakon pritiska domaće i međunarodne javnosti ta hitnost ukinuta, optužnica je povučena, ali mi do danas nismo obavešteni da li se od svega toga i definitvno odustalo“, kaže Bojović za Cenzolovku.
Umesto protiv novinara, tužilaštvo je tada najavilo istragu „u odnosu na druga N. N. službena lica zbog odavanja tajne“.
U bivšoj Jugoslaviji najpoznatiji je primer zatvorske kazne na koju su 1988. tadašnji saradnik ljubljanske Mladine, a potonji slovenački ministar i premijer Janez Janša i još trojica („slučaj JBTZ“) bili osuđeni zbog odavanja vojne tajne na stranicama lista.
Novinari u SAD zaštićeni, ali ne i izvori
Američke novinare Prvi amandman i odluke Vrhovnog suda štite od krivičnog progona zbog objavljivanja poverljivih dokumenata za koje država ni u ludilu ne želi da dođu u javnost.
Takvi su, recimo, bili „Pentagonski papiri“, i te 1971. godine Vrhovni sud je, uprkos gorljivim nastojanjima Niksonove administracije, omogućio Njujork tajmsu i Vašington postu da nastave da objavljuju dokumente o razmerama američke intervencije u Vijetnamu, ali i o tome koliko je vlast sistematski lagala javnost i zakonodavce.
Oni pak koji novinarima doturaju takve dokumente obično moraju da računaju da će biti optuženi na osnovu Zakona o špijunaži iz 1917. Danijelu Elsbergu, koji je radio na studiji kasnije obelodanjenoj kroz „Pentagonske papire“ i koju je potom prosledio najpre Njujork tajmsu, pretilo je 115 godina zatvora, ali je optužnica ubrzo odbačena.
Pripadnica oružanih snaga SAD Čelsi Mening je zbog saradnje sa Džulijanom Asanžom i Vikiliksom na objavljivanju 250.000 poverljivih dokumenata, po istom zakonu osuđena na 35 godina zatvora, ali joj je Obama pred kraj svog predsednikovanja smanjio kaznu na vreme provedeno u pritvoru i zatvoru.
Čelsi Mening je ove godine dva puta završila u pritvoru nakon što je odbila sa svedoči najpre pred Velikom porotom koja je istraživala Vikiliks, a potom i pred onom koja se bavi Asanžom. Upravo je osnivač Vikiliksa nedavno, nakon hapšenja u ekvadorskoj ambasadi u Londonu, optužen za, pored ostalog, kršenje Zakona o špijunaži, što je do sada bilo rezervisano za špijune ali i za bivše državne uposlenike koji su postali „zviždači“, poput Čelsi Mening i Edvarda Snoudena.
Uz dileme oko toga da li se Asanž može smatrati novinarom, i uz negodovanje zbog načina kako je hendlovao dokumentima koje je Vikiliks objavljivao, američki novinari ipak nemaju trunku sumnje oko toga šta bi eventualno osuđujuća presuda protiv njega značila za novinarstvo. Ništa dobro, u najkraćem.
IZVOR: