Nesumnjivo je da je postojanje kvalitetnih lokalnih medija od izuzetne važnosti za funkcionisanje lokalnih zajednica. Oni su tu da pruže svakodnevne informacije bitne za funkcionisanje pojedinca u društvu, od toga u kojem delu grada ili opštine nema vode, pa do toga da se ukaže na postojanje korupcije na lokalu.

Može se reći da u demokratskom društvu lokalni mediji predstavljaju prvu liniju odbrane javnog interesa.

Rezultati istraživanja koje je sproveo Centar za medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka ukazuju na to da je veliko interesovanje ispitanika za informacije koje pružaju lokalni mediji. Više od 60 odsto njih reklo je da su informacije iz lokalnih medija za njih najvažnije i nalaze se daleko ispred političkih vesti, kao i vesti o zdravlju i ekonomiji. Iako se neretko sam uticaj lokalnih medija dovodi u pitanje, istraživanje jasno pokazuje postoji potreba za lokalnim medijima koji pružaju informacije sa lokala.

Da je postojanje lokalnih medija značajno kaže novinarka „Magločistača“ iz Subotice Natalija Jakovljević.

„Postojanje lokalnih medija je značajno ali samo ukoliko su novinari koji u istima rade nezavisni i poštuju etičke standarde i principe novinarstva. Većina ovakvih medija je danas pod kontrolom politike, a to je posebno vidljivo u malim sredinama gde je veoma teško doći do bilo kakve informacije od lokalnog značaja. Potrebno je da lokalni mediji obrađuju teme koje se ne mogu naći u drugim lokalnim medijima, novinari ovih medija moraju da zagrebu ispod površine svake vesti“, poručuje naša sagovornica.

Novinarka „Južnih vesti“ iz Niša Jovana Adamović smatra da lokalni mediji moraju da prenose informacije koje su bitne za pojedince, te i da upravo one informacije koje nisu dovoljno „velike“ da bi se našle na nacionalnim medijima treba da budu glavna okupacija medija na lokalu.

„Lokalni mediji su posvećeni običnom čoveku, oni se bave naizgled malim problemima, ali za ljude na lokalu svakako bitnim. Bitno je da probleme i informacije koje dobijamo od naših komšija, građana na lokalu, mi kao radnici u medijima saslušamo i pokušamo da budemo glas naših sugrađana kako bi se i za njihov problem čulo“, navodi Adamović.

Iako je očigledno da se, kada je reč o informacijama na lokalu, ljudi često oslanjaju na neposredne kontakte bilo direktno ili putem društvenih mreža, lokalni mediji su i dalje izuzetno korišćeni i relevantni. Oni služe i za pružanje servisnih informacija, ali to ne bi trebalo da bude njihova osnovna i jedina namena.

Međutim, pojavljuje se novi problem za koji je skovan i termin, a to je „informativna pustinja“. Postoje mnoga mesta u Srbiji iz kojih ne dopiru skoro nikakve informacije, ali su stanovnici ovih mesta u još većem problemu jer za njih ne postoji nikakav način da se informišu o dešavanjima iz njihove sredine.

Da mesta iz kojih ne dopiru skoro nikakve informacije postoje, te i da ih je sve više, smatra i Natalija Jakovljević.

„Ta informativna pustinja svakako postoji i primetna je u mnogim sredinama te mi ponekad nemamo nikakve informacije o tome šta se u tim mestima dešava i koji su to sve problemi sa kojima se tamošnji građani suočavaju. Veliki mediji odlaze u mala mesta samo ukoliko se tamo nešto značajno dešava ili tragom izveštavanja upravo nekog lokalnog medija. Mislim da bi svaka mala sredina trebala da ima neke ljude, entuzijaste, borce za ljudska prava i slobodu izražavanja koji će se truditi da osnuju medije civilnog sektora i da na taj način skreču pažnju javnosti o dešavanjima u svom gradu, opštini ili selu“, poručuje Jakovljević.

Položaj medija kao takvih u Srbiji svakako nije dobar, ali je sigurno da je situacija sa lokalnim medijima još gora. Кonkursno sufinansiranje trebalo je da bude model koji će dovesti do toga da kvalitetni projekti budu nagrađeni, ali se ispostavilo kao mehanizam za upumpavanje novca u medije bliske vlasti.

Natalija Jakovljević tvrdi da je konkursno sufinansiranje projekat koji je u današnjem vremenu namenjen i predodređen samo medijima bliskim vlasti.

„Кonkursno finansiranje jeste popravilo položaj lokalnih medija, ali samo onih koji su režimski. Novac se na ovaj način opredeljuje samo poslušnim medijima. Ne radi se gotovo nikakva evaluacija sadržaja, nakon dostavljanja dokumentacije o realizovanim projektima. Po ustaljenom običaju, komisije za medije su sastavljene od spornih ljudi koji nemaju nikakve veze sa medijima ili pripadaju režimskim medijima. Oni ne donose odluke o tome ko će dobiti sredstva na konkursu, oni jednostavno dobiju spisak medija koje treba podržati. Ovaj način finansiranja se godinama zloupotrebljava na uštrb profesionalnih medija“, objašnjava novinarka iz Subotice.

Nije tajna da je situacija u srpskom novinarstvu teška. Iako se novinari često u svojoj svakodnevnici izlažu rizicima koji ovaj poziv nosi, nisu zadovoljavajuće plaćeni za posao koji obavljaju.

Natalija Jakovljević kaže da bi se posao loklanog novinara danas mogao opisati i kao „snalaženje“, što zna i na ličnom primeru, jer radi za tri-četiri veća medija, a u svom praktično volontira u nadi da će se to promeniti. Ukazuje i na to da se konstantno javljaju na razne konkurse, što oduzima dosta vremena, ali drugačije se ne može. Uprkos svim preprekama, smatra i da svemu treba pristupiti pozitivno, jer se dovoljno dobrim radom i istrajnim zalaganjem, trud na kraju isplati.

Sa konstatacijom da se novinarstvo na lokalu može posmatrati i kao „snalaženje“, saglasna je i Jovana Adamović.

„Da biste radili profesionalno svoj posao vi morate da pitate. Кonkertno na lokalu mi imamo koga da pitamo, ali problem je što ta pitanja ostaju bez odgovora te se često zbog toga vrtimo u krug. Snalaženje je upravo reč kojom bih taj posao novinara na lokalu opisala. Što se finansija tiče, još na fakultetu su mi rekli da moram biti svesna da baveći se novinarstvom profesionalno neću moći da živim baš najbolje. Dalje dolazimo do odgovora da bi svaki novinar morao da ima neki posao sa strane, ali ne znam kako je to moguće, ako radim od devet do pet, vrlo težak, posvećen i stresan posao, ne znam kako i kada novinari mogu da rade bilo kakav drugi posao kako bi sebi mogli da obezbede kakav-takav pristojan život. To je moje pitanje – kako, odakle?“, dodaje Jovana Adamović.

Iz tog razloga Jakovljević ukazuje na to da mediji moraju da idu u korak sa vremenom i da se razvijaju, da stiču nova znanja i veštine o tome na koji način da održe svoj medij i kako svojim saradnicima i sebi da obezbede pristojne plate ili honorare. Postoje razni biznis modeli koji su aktuelni u poslednje vreme i koje promovišu i veliki donatori, takve su i razne crowdfunding kampanje i drugi korisni biznis modeli, zaključuje Jakovljević.