Sve što se desilo posle napada na novinarke Pinka, pokazalo je još jednom duple aršine vlasti prema medijima i podelu na „naše“ i „njihove“.

Bilo je očigledno da su juče novinarke Pinka, Gordana Uzelac i Mara Dragović, bile meta besnih ljudi. Video snimci to pokazuju.

Ono što čudi u ovom slučaju jeste  reakcija vlasti, posebno kada se uporede dva slučaja – napad na novinarke Pinka pre dva dana i napadi na novinare tokom inauguracije predsednika Aleksandara Vučića, 31. maja ove godine.

U studiju Pinka u subotu su se ceo dan smenjivali najviši predstavnici vlasti, kvalifikujući  napad na novinarke ove televizije kao „čist fašizam“. Uveče ih je čak u Urgentnom centru obišao predsednik države, a o njihovom zdravstvenom stanju izvestio ga je tom prilikom direktor ove zdravstvene ustanove.

Potom je Vučić upoznao i javnost o njihovim povredama, pokušavajući tako da, po svemu sudeći, stavi tačku na komentare da objavljeni video snimci ne odgovaraju težini opisanih povreda i snazi reakcije predstavnika vlasti koja je usledila.

Pre samo nekoliko meseci, tokom inauguracije predsednika, predstavnici vlasti imali su priliku za sličnu reakciju, a to je da jasno i nedvosmisleno stanu na stranu novinara koji su na svojoj koži osetili bahato i nasilničko ponašanje pripadnika obezbeđenja SNS-a. .

Iako su se pojedinci i tada izvinili novinarima, izjave su obilovale ironijom i sarkazmom na temu ko je žrtva a ko nasilnik u ovom slučaju.

Sam predsednik Vučić je uputio molbu novinarima da prime njegovo izvinjenje, uz ogradu da ne zna da li su neki novinari bili napadani. A onda je dodao:

„Izvinjavam se u ime onih koji su hteli da provociraju na tim skupovima. I novinarima koji su te provokacije hteli da snime se naročito izvinjavam. Čak i onima koji su želeli da se sukobljavaju sa onima koji su tu bili zakonito a dolazili su nezakonito.„

Ubrzo su objavljene fotografije sa događaja, koje su jasno svedočile o brutalnosti pripadnika SNS-ovog obezbeđenja.

Ipak, i posle toga su se predstavnici vlasti utrkivali u relativizaciji bahatog ponašanja stranačkih redara, proglašavajući žrtve provokatorima, a nasilnike profesionalcima.

Činjenica je da je ovo samo jedan od primera koji, po ko zna koji put, pokazuje da od reakcije predstavnika vlasti zavisi  efikasnost  institucija, koje bi morale da budu nezavisne. Ali oni što najviše zabrinjava jeste to što predstavnicima vlasti nije čak ni neprijatno to što tako otvoreno i javno svakodnevno pokazuju da postoje građani prvog i drugog reda, da postoje novinari koji zbog svog rada “zaslužuju” brzu reakciju vlasti i novinari koji “zaslužuju” javne uvrede od tih istih predstavnika vlasti. Takav odnos vlasti prema medijima može da ima i ozbiljne posledice.

Sve dok se baš predstavnici vlasti tako budu ponašali, nasilnicima poručuju samo jedno –  sa onima koji nisu “naši” ubuduće radite šta god hoćete.

Ovo je možda prilika da predstavnici vlasti shvate da su oni predstavnici svih građana ove države i da svi građani, pa i svi novinari moraju da budu podjednako zaštićeni od nasilnika, ko god oni bili.