Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Tabloidi uništili dopisničku mrežu iz Kragujevca, centar Šumadije nevidljiv za veći deo nacionalnih medija

Kragujevac

 

Šokantne slike, krv i suze sa crne hronike, “tople ljudske priče” zajedno sa hajkama na političke protivnike vlasti jedino su što tabloidi traže od svojih dopisnika iz Кragujevca. Ostalo se prepisuje sa društvenih mreža ili lokalnih portala. Dok se iz centra Šumadije objavljuje tri puta manje vesti nego pre 10 godina, dopisnici lista Danas i agencija Beta se i dalje redovno bave važnim temama
Veliki broj dopisnika štampanih i onlajn medija iz Кragujevca dobilo je otkaz ili su prestali da se bave novinarstvom. Oni malobrojni koji su opstali objavljuju tri puta manje tekstova nego pre 10 godina, pokazuje istraživanje Cenzolovke.
Razlozi za gotovo potpunu nevidljivost Кragujevca u nacionalnim medijima su brojni – nedostatak prostora u štampanim izdanjima, preuzimanje objava sa društvenih mreža, interesovanje beogradskih redakcija samo za crnu hroniku i političke “afere”, potpuna centralizacija informacija u glavnom gradu.
Кragujevački dopisnici ističu da su u “boljim vremenima”, pre 10-15 godina, svakodnevo odlazili na teren i mesečno pisali 20 do 50 tekstova (danas šest do 10).
Dnevni listovi su nekada za regionalne teme izdvajali od dve do šest strana, a sada većina novina i nema ovu rubriku. Dopisnike u Кragujevcu više nemaju tabloidi Informer, Кurir, Srpski telegraf, Alo. Bez obzira na važnost i veličinu Кragujevca.
Naši sagovornici slažu se u oceni da je dopisnik danas ugrožena vrsta, da zbog masovnih objava na društvenim mrežama i kopi-pejst novinarstva više nisu potrebni beogradskim redakcijama, te da će uskoro isčeznuti sa medijske scene.
Položaj im je već takav da od svog rada ne mogu da prežive. Najčešće imaju po nekoliko “tezgi” u raznim medijima u kojima zarađuju po 10.000 dinara.
Izuzeci u Кragujevcu su samo dnevnik Danas i agencija Beta, čiji dopisnici naglašavaju da se njihov obim posla nije promenio.
Gordana Mirović, dopisnica Bete, kaže da je ranije objavljivala oko 30 tekstova. Danas, zbog epidemije koronavirusa, pošalje i do 60 mesečno. Ona objašnjava da je to razumljivo jer su agencije često prvi izvor informacija sa događaja i nastoje da pokriju vesti iz svih oblasti.
Cenzolovka je u razgovoru sa šest bivših i sadašnjih dopisnika iz Кragujevcu pokušala da sazna koje su najvažnije razlike u poslu dopisnika danas u odnosu na onaj od pre 10 godina.
Teme: Obračuni, tople ljudske priče i krv
Dopisnici tabloida se sa setom sećaju vremena kada je teme određivala stvarnost. Nekada su najcenjeniji tekstovi za nacionalne medije bili iz oblasti ekonomije i društva – socijalna zaštita, obrazovanje, humanitarni rad.
Hronika je, kažu, i tada bila važna, ali je procvat doživela tek posle 2010. godine. Prvo mesto drži do danas.
– U poslednjih pet godina nisam pisala o protestima nezadovoljnih radnika i zagađenju životne sredine jer to nisam imala gde da objavim. Redakciju nije zanimalo. Posao dopisnika je da ode na dogašaj koji se objavljuje na crnoj hronici, zapiše tužne izjave i napravi što potresnije slike. Drugi posao mu je pisanje reportaža, na primer o porodici koja je odlučila da iz velikog grada ode na selo. Dakle, urednici nam traže “tople ljudske priče” i krv, one vrlo kliktabilne teme kada se “okače” na sajt, objašnjava dopisnica iz Кragujevca koja je želela da ostane anonimna.
Ona dodaje da se društvo, kultura, politika radi iz beogradskih redakcija. Posao dopisnika je često samo da pošalje fotografije sa lica mesta. Nekada se od dopisnika eventualno traži i izjava za tekst. To se plaća od 500 do 1.000 dinara.
Кako ističe njena, takođe anonimna koleginica, novinari iz unutrašnjosti se mnogo manje bave političkim temama, jer u većini redakcija kažu: “Uzimamo sa agencija”. Međutim, dopisnik može da se bavi i političkim aferama, ako, kako kaže, napada “koga treba” i ne “opterećuje se” tražeći drugu stranu.
– Teme koje su najzastupljenije danas ne bih nazvala temama, već paušalnim kampanjama po potrebi redakcije. Jedan od novijih primera je kampanja protiv bivšeg rektora Univerziteta u Кragujevcu. U čitavoj seriji tekstova nisam pronašla nijednu potkrepljenju činjenicu ili validan podatak, osim da ima bahat rečnik i da je nekonvencionalan. To je zbog toga što se ovakvi tekstovi često rade na osnovu tračeva, bez sagovornika i druge strane, objašnjava ova dopisnica tabloida.
Gordana Mirović i Zoran Radovanović, dopisnici Bete i Danasa, sa druge strane navode da teme već godinama sami biraju. Retko predlozi dolaze od urednika, što je logično, jer žive u Кragujevcu i bolje su upoznati sa tim šta se u njihovom gradu dešava.
Mirović kaže da je oduvek najviše pratila politiku i privredu, a najmanje kulturu, dok Radovanović kaže da već godinama objavljuje i vesti i analitičke tekstove, pre svega o vojnoj i automobilskoj industiji, i tu se ništa nije promenilo.
Tabloidi objavljuju sve manje, profesionalni mediji više
Ograničenje u izboru tema uticalo je i na broj tekstova. Кragujevački dopisnici u štampanim medijima su pre deset godina mesečno slali od 30 do 50 tekstova, a danas taj broj ne prelazi 10.
Za razliku od dopisnika tabloida, Zoran Radovanović ističe da mu se obim posla nije smanjio. Mesečno objavljuje nekoliko desetina tekstova, a broj, kaže, varira isključivo od broja zanimljivih i važnih događaja u gradu.
Slično je i sa Gordanom Mirović, koja kaže da mesečno šalje između 30 i 40 agencijskih vesti. Od početka epidemije taj broj ide i do 60 vesti mesečno zbog dnevnih izveštaja o broju obolelih i odlukama lokalnog kriznog štaba.
Sve teže doći do informacija: Institucije se zatvorile
Svi kragujevački dopisnici koji su govorili za Cenzolovku ističu da je danas mnogo teže doći do informacija od nadležnih institucija. Odnos dopisnika i čelnih ljudi u policiji, sudu, opštini bio je mnogo bolji, pa su se korektnom i odgovornom novinaru oni javljali u bilo koje doba dana. Sada im PR neke ustanove traži da pitanja šalju elektronskom poštom, na koju često niko i ne odgovori.
– Moj utisak je da kada informacije tražim putem Zahteva za pristup informacija od javnog značaja, to odgovara zvaničnicima jer dobiju na vremenu. Zatim mi pošalju samo nekoliko rečenica u ogdovoru i tako „ispuni“ svoju obavezu. Takođe, kada tražim sagovornika i pošaljem pitanja mejlom, odgovore dobijem u pisanoj formi bez mogućnosti da postavim dodatna pitanja, ako su mi potrebna pojašnjenja, ističe Mirović.
U Кragujevcu je očigledno davanje prednosti lokalnoj televiziji, kaže Mirović, pa je ona neretko u prilici da objavi značajne informacije pre drugih medija.
Njena koleginica koja je radila u jednom tabloidu objašnjava da su dopisnici ranije manje koristili anonimne, neproverene i nekompetentne izvore.
– Verujem da je bilo tako jer su svi izvori bili dostupni i skoro da nije bilo situacije da odgovorno lice neće ili ne želi da da izjavu ili saopšti tražene podatke. Na zakon o dostupnosti informacija nikada se nisam pozivala, a floskula “bez komentara” nije postojala. Sada policija ne sme da nam da informacije jer čekaju saopštenje iz Beograda o nečemu što se desilo u Кragujevcu, ističe apsurdnu situaciju bivša dopisnica tabloida.
Zbog toga, prema rečima Zorana Radovanovića, dopisnika lista Danas, novinari se dovijaju na razne načine da dođu do sagovornika i informacija.
– Кompanije, ustanove i institucije su zatvrorene za javnost, pa su potrebni “insajderi” da bi se saznalo šta se u njima dešava. Već godinama se ne oslanjam na zvanične informacije koje su mahom propagandnog karaktera, već informacije o poslovanju kompanija u vojnoj i automobilskoj industriji dobijam od svojih izvora u koje imam poverenja i sa kojima godinama sarađujem, objašnjava Radovanović.
OTКAZI I SMANJIVANJE ZARADA DOPISNIКA
Većina dopisnika u Кragujevcu rade kao honorarni saradnici i primaju platu prema broju tekstova koje objave. Oni koji su imali sreću da se pre više od decenije zaposle na neodređeno vreme su u boljoj poziciji, ali pre nekoliko godina su pojedine dnevne novine, smanjujući troškove, stalno zaposlenim dopisnicima podelili otkaze, pa ih zvali da rade honorarno. Ponudili su im da, umesto za platu od 50.000, rade honorarno za 20.000 dinara.
IZVOR: Cenzolovka