Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Položaj medija ne sme da zavisi od (mrzo)volje predsednika države

Vučić

 

U državi u kojoj javni servis ne poštuje odluku suda, u kojoj ministar policije tuži novinare i organizuje proteste pred sudom, obećanje predsednika Vučića da će poboljšati položaj medija deluje licemerno.
Slučaj Arežina je dvostruko poučan najpre zato što je pokazao da je sloboda medija tesno – takoreći nerazdvojivo – povezana sa vladavinom prava i, drugo, zbog toga što je na razobličavajući način otkrio u kakvu se grotesku pretvara nepoštovanje zakonitosti, bolje reći njen izostanak.
Kao u nekom otužnom vodvilju rukovodstvo vojvođanske televizije, umesto da poštuje sudsku odluku kojom se programski direktor te televizije vraća na pređašnji posao, ne samo da je nije primenila već je i sve učinila da je u  potpunosti obesmisli i izvrgne ruglu – kao u jeftinoj burleski – nizom čak i međusobno protivrečnih rešenja (aneksom o novom radnom mestu posle rešenja o otkazu).
Takvim odnosom se, naravno, upućuje poruka ne samo zaposlenima u RTV već i celokupnoj javnosti: nema tog suda koji će sa rukovodećih mesta na televizijama sa nacionalnom frekvencijom pomeriti pouzdanike i skutonoše vlasti.
Ništa nam ne možete
Šta tada preostaje? Može li se, drugim rečima, uopšte govoriti o vladavini prava i pravnoj državi ako se, kao u ovom primeru, ne poštuju odluke najviše sudske instance? Tim pre što slučaj Arežina nije jedini primer nepoštovanja suda. Kako se, najzad, drugačije može tumačiti ponašanje tabloida i režimskih televizija koji objave više lažnih vesti nego što ima dana u godini? Čiji se urednici ne odazivaju na pozive suda. Koji ni za najveće gnusobe ne trpe nikakve posledice. Kao da bestidno poručuju – sve dok smo pod okriljem vlasti – ništa nam ne možete.
Pa, moglo bi se reći da su, sa svog stanovišta, u pravu. Zbog čega bi se u statusu nedodirljivosti – što će reći jedine istinske nezavisnosti od suda – ustezali od proizvodnje lažnih vesti? Da je i veći deo javnosti na to naviknut svedoči činjenica da je samo jedan slučaj (tužba ministra Stefanovića protiv nedeljnika NIN) privukla veću medijsku pažnju od gomile poganluka koja se svakodnevno sliva sa stubaca tabloida i ekrana režimskih medija.
Ravnodušne prema ocrnjivanju političkih protivnika vlasti su, kao u tom slučaju, veoma osetljive jedino kada su i same predmet kritičkog osporavanja.
U potrebi da potraže zadovoljenje, omakla im se krupna nesmotrenost. Umesto da mirno sačekaju odluku, one su pozvale svoje pristalice da se okupe pred sudom nehotično tako otkrivajući da na sud ne gledaju kao na nezavisnu instituciju. Kako se, dakle, može govoriti o vladavini prava ako i sam ministar unutrašnjih poslova ne razlikuje pretres na sudu od zbora vladajuće partije, ako, drugim rečima, nema ništa protiv da se sud izlaže političkim pritiscima?
Posebno u onim, ne tako čestim slučajevima, u kojima sud ima dovoljno profesionalnog dostojanstva i ljudske savesti da odoli takvim pritiscima.
Institucije postaju samo kulise
Da o organskoj povezanosti slobode medija i vladavine prava postoje krupni nesporazumi, bolje reći žalosno nerazumevanje, posvedočio je i prijem predsednika Evropske federacije novinara Bjeregorda kod predsednika Srbije. Vučić se, prema novinskim izveštajima, na tom sastanku i sam saglasio sa ocenom da stanje sa medijima nije zadovoljavajuće, obećavši da će se potruditi da se ono poboljša.
E pa upravo to obećanje – nezavisno od toga koliko je iskreno – pokazuje nerazumevanje o tome gde je čije mesto. Ili, još određenije, neshvatanje da položaj medija ne sme da zavisi od velikodušnosti ili mrzovolje predsednika države, već od postojanja i delotvornosti institucija koje, kao u svakoj pravnoj i uređenoj državi, obezbeđuju nešto u potpunosti suprotno: nezavisnost medija i pravosuđa od upliva bilo kakve izvršne te prema tome i predsedničke vlasti.
Svedoci smo, nažalost, da institucije koje o tome treba da se staraju sve više postaju pseudoinstitucije. Upečatljiv dokaz za to su upravni i nadzorni odbori i druga regulativna tela u medijskoj sferi (REM, na primer) koji, gubeći svojstva zbog kojih su osnovani, sve više liče na kulise u pozorištu, kao samo privid stvarnosti, dakle.
Za vlasti su upravo kao takve poželjne jer mogu za njima uvek da posegnu kao dokazom o prisutnosti institucija a da u isto vreme znaju da one postoje samo kao pseudoinstitucije koje, umesto sređivanja, dopuštaju nesmetano zagađenje imedijskog prostora čiji je otpad najpogodniji za manipulativno-izborno i svako drugo zavođenje.

IZVOR: Cenzolovka