Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Udruženi nasilnički poduhvat: Privatna partijska vojska, policija i tabloidi

Miklja

U sada već fotografijama dokazanom sadejstvu privatne partijske vojske i policije važnu ulogu imaju i tabloidi kojima je – kao hajkačima – povereno da političke protivnike bespoštedno diskredituju i ponize

Nasilno uklanjanje nepodobnih novinara rvačkim zahvatima i prigodnim davljenjem već je samo po sebi dovoljno uznemiravajuće, ali kada se to događa pred očima prisutnih – za tu priliku obamrlih – pripadnika policije postaje krajnje opasno i obespokojavajuće.
Ako takvo ponašanje, uz to, ne samo što ne nailazi na osudu vlasti već se iz vrha Srpske napredne stranke, koja je organizovala skup, čuju pohvale za „efikasno“  čišćenje ispred Skupštine, tada se povlađivanje nasilju jedino može tumačiti kao podsticaj daviteljima da još više pritegnu.
Takođe kao poruka da su mesta okupljanja građana dopustiva ili makar samo zamisliva jedino kao homogeni politički prostor koji neće biti „zagađen“ prisustvom novinara ili, ne daj bože, protivnika.
„Sveto trojstvo“ u svakom osporavanju vlasti vidi bogohuljenje
U sada već empirijski (fotografijama) dokazanom sadejstvu privatne partijske vojske i policije važnu ulogu imaju i tabloidi kojima je – kao hajkačima – povereno da političke protivnike bespoštedno diskredituju i ponize.
Na delu je, dakle, „sveto trojstvo“ koje u svakom, čak i dobronamernom, osporavanju vlasti vidi čin skrnavljenja i bogohuljenja. Nemogućnost da se opozicija doživi kao kritički nastrojen sagovornik koji je upravo zbog toga poželjan i koristan, za neizbežnu posledicu ima sve revnosnije nastojanje da se ona u potpunosti ukine.
Da je tako svedoči svima vidljiva činjenica da nema te opozicione ličnosti koju režimski tabloidi nisu provukli kroz najgušće blato. U nakazno oblikovanom javnom mnjenju prema njihovoj slici i prilici, stvara se tako utisak da su protiv vlasti jedino izopačene ličnosti kojima se pripisuju sva moguća nepočinstva i zlodela: od neplaćanja poreza do sumnjičenja za ubistva.
Kakvi su, ipak, dokazi da to čine uz sadejstvo vlasti?
Pa oni sami ih nude. Urednik jednog od najozloglašenijeg tabloida – gostujući nedavno na televiziji sa kojom je u stvaralačkoj simbiozi – nagovestio je, tako, da će uskoro objaviti dosije kako je vođa opozicionog pokreta nekada sarađivao s policijom, ili, još određenije: sa Udbom.
Čak i da se prenebregne očita namera da se diskredituje ličnost koju vlast smatra opasnim političkim takmacem, čak i da se – samo hipotetički – sve mogućnosti ostave otvorenim, nameće se neizbežno pitanje: u čijem su posedu – nezavisno od njihovog karaktera – podaci kojima pred kamerama maše urednik tabloida?
Ko, osim policije (u ovom slučaju Udbe, ma kako se danas zvala), može da zna ko sa njom sarađuje? Ako, drugim rečima, neko drugi njima raspolaže, moramo se zapitati nije li on sam saradnik policije.
Pitanja se, nažalost, ovim ne iscrpljuju. Morali bismo takođe znati (iako, naravno, možemo i sami da naslutimo) sa kakvim ciljem i u kakvu svrhu se najozloglašenijim društvenim zagađivačima dostavljaju podaci koji – po svojoj prirodi – nemaju javni karakter.
Ko uređuje medije – policija ili novinari?
Zbog čega je toliko važno da znamo odgovor na to pitanje? Zbog toga što razliku između autokratskog i demokratskog društva čini upravo to ko uređuje novine – da li policija ili novinari, čak i kada se predstavljaju boljim nego što jesu.
U slučaju da je ovo prvo posredi, za policijske kreatore javnog mnjenja imamo dobronameran savet. Morali bi, ako žele da ostave utisak verodostojnosti, da svoj ionako plitki think tank (skladište mišljenja) popune novim sadržajem, što takođe nameće potrebu da za već istrošene režimske „analitičare“ i „marketinške stručnjake“ nađu nova lica koja neće bezbroj puta ponavljati jedne iste, uveliko pohabane i banalne optužbe.
Na primer o tome kako jedan od predvodnika opozicije šeta psa. Pa šta ako šeta? NJegova je privatna stvar da li će šetati psa ili dinosaurusa.
Ako je to jedino što im pada na pamet, narod će se na kraju zapitati da li su medijske uzdanice vlasti, koje imaju sve vreme i prostor srpskog informativnog univerzuma, u stanju da smisle bilo šta novo.
Bilo bi krajnje uznemiravajuće da se otkrije kako nisu u stanju, jer bi to značilo da nam – uz sve ono što je već obezvređeno i oduzeto – ukidaju i maštu.

IZVOR: Cenzolovka