Svakog meseca, RTV i Novi Sad dobijaju ogromna sredstva i iz takse za javne servise koju plaćaju svi građani Srbije. Kada se prikupi sav taj novac građana Srbije, to je trećina ukupnog budžeta Grada Niša koji je iste veličine kao i Novi Sad. Kragujevac, Jagodina, Niš, Bor, Novi Pazar, Čačak, Užice i ostali gradovi južno od Beograda iz te budžetske linije i iz te takse (koju njihovi građani moraju da plaćaju), dobijaju 0 (nula) dinara. Novosađani dobijaju od države, samo za RTV, polovinu ukupnog leskovačkog budžeta koji je peti grad po veličini u Srbiji. Leskovčani dobijaju krompirče.

Medijska strategija koju je Vlada Srbije usvojila 28.9.2011. godine istekla je početkom ove godine. Uveliko se vodi debata o usvajanju nove. U petak, 10.2. u Beogradu je održan sastanak na kome se razgovaralo o tome kako bi nova medijska strategija trebalo da izgleda.

Organizacija koju predstavljam imala je puno predloga, od kojih su prihvaćena četiri. Ipak, onaj ključni, od suštinske važnosti za decentralizaciju zemlje, nije. Zašto?

Novinarska udruženja okupljena oko medijske koalicije (UNS, NUNS, NDNV) i  njima bliske nevladine organizacije, ne žele nikako da se u novu medijsku strategiju pojavi ono, što, na njihovo insistiranje, nije realizovano iz prethodne: postojanje šest regionalnih javnih servisa.

Veoma je važno obrazloženje: zašto to nije moguće?

Na činjenice koje sam istakao:

1) da mora da se zaustavi diskriminacija 4 miliona građana južno od Beograda, koji nemaju ista prava kao žitelji Vojvodine i srpske prestonice Beograda;

2) da je to zahtev Komiteta ministara Saveta Evrope iz 2007. godine i Medijske studije koju je finansirala EUi radili njeni stručnjaci;

3) da je to deo Medijske strategije iz 2011. godine.

Odgovor je bio poražavajući. Beogradske i novosadske kolege su svesne očajne medijske situacije na jugu, istoku i zapadu zemlje, priznaju da smo mi južno od Beograda diskriminisani, svesni  su toga i u nevladinom sektoru. Ipak, po njihovim rečima, mi moramo da ostanemo građani drugog reda, ne možemo da imamo ono što ima Novi Sad, jer nemamo pokrajinu. Uzgred, dodadoše,  gde sada da nađemo pare i za vaše regionalne javne servise.  To nam poruči kolega iz NUNS-a, a ostali prihvatiše sa odobravanjem da se neko najzad “argumentovano“ suprotstavi bundžiji sa juga.

Nikako im nije padalo na pamet, da ne moraju oni da nama obezbeđuju pare, nego samo da nam samo malo manje uzimaju, da deo tv takse ostane tamo gde se i prikupi. Da se ne slije kompletan novac u Beograd i Novi Sad.

Kao da nismo svi građani Srbije jednaki pred Ustavom i zakonom već ima ljudi prvog reda koji imaju pokrajinu i onih drugog reda, koji pokrajinu nemaju? Ili možda imamo građane prvog reda koji su u prestonici, građane drugog reda koji žive u gradovima i građane trećeg reda, koji žive u manjim opštinama koje su bez statusa grada?

Još žalosnija je činjenica da na tom skupu ja nisam bio jedini sa juga Srbije. Bilo nas je troje. Moje kolege iz Leskovca i Niša, iz nevladinog sektora, ostaše nemi, kao da im je maca pojela jezik.

Setih se onda reči Mađara Balinta Pastora koji je vrhunski poznavalac medijskog prava i sa kojim smo se godinama zajednički borili za Regionalne javne servise i pravo nacionalnih manjina za informisanje na njihovim jezicima.

Balint se uz pomoć ostalih poslanika iz Vojvodine 2014. godine izborio za sve interese njegove zajednice u medijskoj reformi. Mi sa juga nismo ostvarili ništa, ali Balintove reči u telefonskom razgovoru iz avgusta 2014. godine i dalje mi odzvanjaju u glavi:

“Dok Milane, mi poslanici i političari iz Vojvodine, i iz vlasti i iz opozicije, dve nedelje ne izlazimo iz Vlade, lobiramo i svađamo se, tvojih Nišlija i ostalih južnjaka, nema nigde. Mi smo se izborili za sve što smo želeli, a za vas sa juga, ne možemo mi da se borimo. Glasaćemo za medijske zakone. Nadam se da me razumeš i da ne misliš da smo vas izdali“.

Setih se i poziva koji sam istog trenutka uputio svom tadašnjem gradonačelniku, univerzitetskom profesoru, poznatom kardiologu, članu predsedništva tada i sada najveće, vladajuće stranke, sa molbom da pokuša nešto, da su zakoni štetni za naš grad i region, da ćemo zbog njih dugoročno finansijski biti u podređenom položaju… NJegov odgovor je bio: “podržavam to što radiš, ali nemam mehanizme kojima bih mogao da ti pomognem“. To reče gradonačelnik, profesor, kardiolog, član predsedništva SNS-a, običnom građaninu Niša.

Pitanje je braćo južnjaci: da li mi uopšte i zaslužujemo, da ne budemo diskriminisani?

dr ek. Milan Petković, dipl. inž. maš.

predsednik IO Profesionalnog udruženja novinara Srbije

član IO Sindikata novinara Srbije