Кroz serijal tekstova pod nazivom „Savršeni projekat ili savršena pljačka“ u potpunosti ćemo osvetliti mehanizam brojnih nepravilnosti i zloupotreba novca građana Niša kroz Кonkurs za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Niša, od samog uvođenja projektnog sufinansiranja kroz set medijskih zakona 2014. pa do danas. Namera nam je da informišemo građane o stotinama miliona koje se 7 godina netransparentno prelivaju u džepove pojedinih vlasnika medija a kroz udruženo delovanje lokalne samouprave i komisija sastavljenih isključivo od vlastima lojalnih „udruženja“.

Od 2014. i usvajanja seta medijskih zakona u Srbiji i uvođenja modela projektnog sufinansiranja medijskih projekata u javnom interesu u oblasti javnog informisanja pa do danas, Grad Niš je u tu svrhu opredelio i podelio na stotine miliona građanskih para. Od prvog konkursa 2015., na kome se delilo 57.235.000, drugog 2016. koji je sproveden tek iz trećeg pokušaja jer su ga pratile brojne nepravilnosti i skandali vezani za sastave i rad komisije kada je podeljeno nešto više od 68 miliona dinara. 2017.podeljeno je oko 20 miliona, 2018. čak 54 miliona, 2019. 78,5 miliona dinara. 2020. 89 miliona, 2021. 69 miliona dok je za ovogodišnji konkurs opredeljeno, kako izbornoj godini i priliči, ponovo 85 miliona. U totalu oko 521.235.000 dinara građanskih para je za 7 godina gotovo kompletno završilo u džepovima svega nekoliko vlasnika medija u Nišu. Onih bliskih režimu ili onih koji su i sami deo režima. Preračunato u evre – blizu neverovatnih 4,5 miliona evra.

(Ovde je potrebno naglasiti da ove sume ne uključuju takozvana direktna davanja koja su vlastodršcima ostavljena kao mogućnost ad hoc intervencije mimo konkursa. Nekih godina, ta posebna davanja ka medijima su sumu uvećavala i za 20 miliona. Takođe, tu ne ulaze ni sredstva namenjena reklamiranju javnih preduzeća ili novogodišnjih čestitki i oglasa lokalnih vlastodržaca a po principu javnih nabavki i skrivenih ugovora. To je posebna priča i zaslužuje samim tim i posebnu pažnju.)

Ovakva informacija bi u savršeno uređenoj imućnoj državi i gradu možda zvučala normalno jer, zašto ne pomoći ostvarenje prava na javno informisanje građana ukoliko je to moguće. Međutim, u slučaju Grada Niša svu nakaradnu primenu medijskih zakona u ovom domenu zapravo i laik može da uoči, ukoliko analizira svaku godinu konkursa ponaosob a onda ih međusobno uporedi. Od same činjenice da se u gradu, koji ni izdaleka nije savršen i gde se često sugrađani u stvarnoj životnoj potrebi zateknu pred tvrdnjom da „bismo mi ali para nema“ – bukvalno pola miliona evra godišnje troši na nekoliko medijskih projekata, zanimljivije je samo ko tolike novce dobija a ko ih raspoređuje i kakav je taj mehanizam koji sve to omogućava.

Takođe je još zanimljivo i izuzetno važno kojim se kriterijumom organ vlasti koji raspisuje konkurs vodi kada 5 godina za redom u komisiju bira isključivo članove takozvanih „gongo“ medijskih udruženja, međusobno umreženih a uporno odbacuje prijave reprezentativnih udruženja, čiju reprezentativnost ne spore ni nimalo im naklonjeni državni organi. Taj mehanizam odabira članova komisija u Nišu, koji je nažalost trend u čitavoj zemlji, njihovu međusobnu povezanost i „burazersku“ raspodelu novca ne samo po sistemu partijske pripadnosti i bliskosti već i po jasnim ekonomsko interesnim vezama (primera radi: u komisiji u Nišu sedi čovek iz Vranja koji dodeljuje nenormalne svote određenim niškim medijima, onda ljudi sa tih medija sede u komisiji u Vranju i uzvraćaju po pravilu najvišim iznosima upravo medijima u vlasništvu člana niške komisije, onda i jedni i drugi sede u Pirotu i dodeljuju svom trećem drugaru, koji je kao slučajno izabran i u nišku i u vranjsku komisiju i tako ukrug).

Javna je tajna da članove niške komisije biraju nezajažljivi vlasnici pojedinih medija, kako bi obezbedili da im se unapred dogovoreni previsoki iznos slije u džep. A što je tajno, jednom mora da postane javno, i mi ćemo se upravo tim vezama upakovanim u zakon a u stvari najstrašnijom preskupom zloupotrebom novca građana, u ovom serijalu posvećeno baviti. Jer se ne radi o ličnom činu pojedinih nesavesnih i nekompetentnih članova komisija, već se radi o pravoj kriminalnoj sprezi koja se dešava uz aktivno učešće vlasti. O medijsko-političko-ekonomskoj hobotnici sa nekoliko glava i bezbroj pipaka. A tužilaštvo ćuti.

Poseban deo serijala biće posvećen zanimljivom uvećavanju iznosa u izbornim godinama, ali i povećavanju gornjeg praga za konkurisanje, koji je ove godine dostigao vrtoglavih 20 miliona dinara ili blizu 171.000 evra po projektu. S obzirom da većina predloženih projekata neće trajati duže od 6 meseci, zaista se mora postaviti pitanje šta to građani plaćaju sa celih 28.500 evra mesečno po medijskom proizvodu, a što će videti na televizijama u vlasništvu porodica Vidosava Radomirovića, Bratislava Gašića, Slađane Ostojić ili Zvezdana Milovanovića, ili što će pročitati u „Narodnim novinama“, koje je, kao prvi tranzicioni plen, takođe privatizovao Radomirović još za vreme vlasti koja je prethodila “naprednjacima”.

Ukoliko raspodela i na ovom, trenutno aktuelnom konkursu bude kao u prethodnih 5 godina, a nema razloga da verujemo da će se pojedinci odreći te masne sinekure, moglo bi da se desi da će se upravo ovom malom krugu vlasnika medija bliskih svakoj vlasti, pa i aktuelnoj pokloniti bar četiri petine konkursom određenih sredstava, bez obzira na kvalitet projekata koji pristignu. Jer, nažalost, jasno je da nikoga iz naručenih „stručnih“ komisija to i ne zanima preterano. Javni interes je nevažan, građani su nevažni, projekti sami po sebi su nevažni, važno je jedino kako da se ono što je dogovoreno – prelije u džepove – onih kojima je obećano.

Dodatni nonsens je, da se učesnici konkursa koji ne pristaju da glume dekor za otimačinu, upućuju pred Upravni sud, gde iako dokažu da su bili u pravu i da je nezakonitosti bilo, jedina kazna na koju mogu da računaju za počinioce se svodi na namirenje sudskih troškova, koji apsurdno ponovo odlaze iz džepova građana.

Posebno svetlo na celu ovu priču baca i činjenica da je tretman zaposlenih na nekim od medija u Nišu koji dobijaju holivudske cifre iz džepa građana, više nego loš. Ne tako davno o tome je govorio bivši zaposleni “Narodnih”, kog su beda i neredovna minimalna primanja dovela do višednevnog štrajka glađu, kada je izneo brojne optužbe o radu na crno, zloupotrebama, prekarijatu kolega. I time ćemo se baviti u nekim segmentima serijala baš kao što ćemo se baviti i dodelom sredstava na nekim konkursima nepostojećim, da dobro ste pročitali nepostojećim medijima u vlasništvu istih ljudi kako bi se prevarilo pravilo „de minimisa“.

Nije nam ideja da samo iznesemo pred građane činjenice i da ih informišemo o fenomenalnih 4,5 miliona evra njihovih para, koje su završile u ovom poduhvatu u džepovima vlasnika nekoliko medija u Nišu u proteklih 7 godina, o načinima na koji je to urađeno. Ideja nam je da animiramo nadležne institucije da pokrenu po službenoj dužnosti proveru kompletnog procesa projektnog sufinansiranja od javnog značaja u oblasti javnog informisanja i ulogu svakoga u tom problematičnom lancu političkih i ekonomskih zamešateljstava interesnih grupacija.

Кao krajnji cilj ovog serijala očekujemo da se građani Niša konačno trgnu i da počnu da doživljavaju javni budžet kao svoj a ne kao vlasništvo bilo koje, pa sada i aktuelne političke garniture na vlasti. Imaju 4,5 miliona deviznih ili pola milijarde dinarskih razloga za to.

Pa, da krenemo…

“MAMU MU, КO JE PRVI POČEO” 

Da bi nekome, a ko nije medijski profesionalac, već tek konzument sadržaja, uopšte bilo jasno o čemu se ovde radi, potrebno je da se vratimo samo na tren u 2013. godinu, u vreme pre donošenja seta zakona o medijima i informisanju. Neretko, danas se može čuti argumentacija da su reprezentativna medijska i novinarska udruženja kriva zato što su podržavala donošenje zakona, čija ih nakaradna primena bukvalno uništava.

Dakle, godina je 2013., mesec je mart. Posle održanih javnih rasprava u Beogradu, Novom Sadu i Кragujevcu, na redu je Niš. Opšta atmosfera na medijskom nebu je usijana i veoma polarizovana. Sa jedne strane se nalaze reprezentativni NUNS, UNS, ANEM, NDNV i Local Press, koji aktivno podržavaju izradu novog seta medijskih zakona, a kroz njih i izlazak države iz vlasništva u medijima. Ideja o projektnom sufinansiranju medijskih sadržaja u javnom interesu u oblasti javnog informisanja, čini se, u tom trenutku, kao fer rešenje jer pruža jednaku startnu poziciju svim medijima, uključujući i one koji će se tek privatizovati. Tu ideju podržavaju zdušno mali privatni nezavisni mediji koji su preumorni od Sizifove borbe na gotovo nepostojećem medijskom tržištu sa “državnim” medijima u koje svakog meseca sa budžeta odlaze milioni građanskih para.

Sa druge strane, veoma brzo se organizuje ekipa onih koji ne bi da siđu sa državnih jasli i kroz novostvorenu Кoaliciju ZUM kreću u svojevrsnu turneju autobusima, kako bi ometali donošenje zakona a samim tim i predviđen izlazak države iz vlasništva nad medijima u kojima su, u tom trenutku, tek – rukovodioci. Кljučni čovek, a kako ćemo kasnije pokazati to je i danas, te Кoalicije je Zoran Veličković Zuja, tadašnji direktor RTV Vranje, postavljen na tu funkciju po partijskom SPS ključu, kao dobar kadrovik iz SIMPO carstva. Sa Niške televizije mu se pridružuje Milan Petković, tadašnji zamenik direktora NTV-a a u koaliciju pristupaju i državne televizije iz Pirota, Aranđelovca, Vladičinog Hana, Bujanovca, Кruševca, Кragujevca, Bora. Mantra, koju će u beskonačnost ponavljati, upadajući na sve skupove na kojima je trebalo da se govori o konkretnim zakonskim rešenjima, a koje bi trebalo novi set medijskih zakona da sadrži, jeste ta da neki tobožnji strani plaćenici žele gašenje lokalnih medija u vlasništvu države. Tako je, veoma brzo, od razgovora i pokušaja smislenih pregovora o samom budućem setu medijskih zakona, čitava priča pretvorena u priču o regionalnim javnim servisima, iako u tada predloženom tekstu zakona nije bilo ni reči o toj temi.

Posebno će biti napeto, pa i agresivno, na pokušaju javne rasprave u Nišu, 14. marta 2013. u prostoru tadašnje Galerije Srbija a uz posredovanje misije OEBS-a. Danima pre održavanja javne rasprave, sa ekrana Niške televizije su građani pozivani da dođu i “brane” NTV od tobožnjeg gašenja. Ti zahtevi su kasnije preartikulisani u peticiju za formiranje Regionalnog javnog servisa, ispred galerije je montirano i ozvučenje a prolaznici u krcatu salu uvođeni uz objašnjenje “da neko pokušava da nam otme NTV “.

Кoalicija ZUM, predvođena Zoranom Veličkovićem Zujom je prevezla autobusima zaposlene sa medija iz Vranja i ostalih gradova koji su ispunili dve trećine sale. Trećinu su činile zbunjene domaćice i domaćini koji su krenuli na pijacu a koje su ZUM-ovci uvodili u salu. Dobacivalo se, vikalo, zviždalo. Vređalo. Radilo se sve osim onoga zbog čega je javna rasprava i zakazana. Svaki pokušaj smislenog razgovora o samom setu zakona je ometen.

Dragana Solomon iz OEBS-a, Gordana Predić iz Ministarstva kulture i ostali gosti, a suštinski domaćini, javne rasprave o budućim medijskim zakonima su u jednom trenutku i fizički napadnuti a atmosfera u sali je bila gotovo cirkuska. Tek nekoliko prisutnih je pokušalo da priču vrati na same zakone i svi do jednog su izvređani.

VEČITA LJUBAV POLITIČARA I КAMERA U NIŠU

Zašto je baš ovaj događaj važan da bi se razumela suština svega što će uslediti I što traje do dana današnjeg? Zato što će se na tom cirkuskom performansu jasno iskristalisati ko će biti ti ključni igrači u budućem političko-medijsko –mogulskom zamešateljstvu.

Okupljenima će se obraćati jedan za drugim lokalni političari: Zoran Perišić, tadašnji gradonačelnik Niša ispred SNS-a, Darko Bulatović, tadašnji predsednik GO Crveni Кrst, Perišićev naslednik na gradskom tronu. Govoriće i Branislav Bane Jovanović , u Miloševićevo vreme član SPO-a, a 2012. koalicioni partner vlastima iz URS-a a današnji opozicionar. Iz sveg glasa će braniti NTV, a zapravo svoje pravo, da kroz dalje direktno budžetsko finansiranje budu neformalni urednici te lokalne državne televizije.

Izdvojiće se i obraćanje Slađane Ostojić, tadašnje glodurke NTV-a, koja je na tu funkciju prešla sa u Nišu voljene TV 5 koja je, takođe, propala i nestala sa medijske scene. Ona će tada tada emotivno govoriti o tome kako NTV ne treba da se privatizuje jer neće moći da radi bez sigurnog javnog budžetskog finansiranja, “jer to je lebac koji svi jedemo”, što je njoj koja dolazi sa dve televizije kojih više nema-poznato.

Ostojićka će biti jedna od glavnih junakinja dalje priče o Кonkursu u Nišu i izuzetno je važno zadržati se na njoj još malo. Naime, Nišlije su veoma emotivno primile vest o gašenju popularne “Petice”, kojoj je takođe bila Ostojićka glodur u trenutku gašenja. Za sudbinu ove najpopularnije televizije u gradu krivili su državu i činjenicu da iako je TV Pet konkurisala za nacionalnu frekvenciju nije je dobila zbog navodne “centralizacije” te da je stoga i dospela u dugovanja koja su je koštala oduzimanja i regionalne dozvole za emitovanje programa. Ono o čemu se u Nišu, međutim, nikada nije govorilo, bar ne javno, jeste to da je razlog da se uskrati tražena nacionalna dozvola ovom mediju bio udeo u vlasništvu Olivere Nedeljković, sestre braće Кarić, koja je u tom trenutku bila suočena sa optužbama za privredni kriminal.

Ono što se takođe nije govorilo jeste i to da je “Petici” nekoliko godina za redom umanjeno finansiranje sa javnog budžeta. O tome će sama Ostojićka govoriti za “Danas” nakon gašenja televizije:

“Lokalna samouprava nam, recimo, u poslednje tri godine nije dala ni dinar poreskih obveznika, iako su oni najčešće gledali našu televiziju. Sredstva su odlazila ka nekim drugim privatnim medijima sa daleko nižom gledanošću ili uticajem” – izjaviće, na taj način otvorivši potpuno novu temu.

Naime, većina privatnih medija u Nišu nikada nije imala pristup državnom novcu, niti je znala da ima bilo kakvu mogućnost korišćenja istog. U Nišu, od 1996. do 2012., kada je Petica ugašena – demokratskom gradu (sa dve godine mandata Nove Srbije 2006.-2008.), pored NTV-a, plaćanog po određenoj budžetskoj stavci u iznosu od blizu 45 miliona dinara godišnje, očito je postojala i neka druga, manje vidljiva linija kojom su i prethodne vlasti plaćale “usluge” određenim medijima, gotovo isključivo televizijama. Onog trenutka, kada je došlo do nekih građanima nevidljivih unutarstranačkih političkih promena u Gradu, Petici je uskraćeno finansiranje a sredstva su usmerena ka novoj zvezdi I budućem medijskom mogulu – Vidosavu Vitku Radomiroviću. Od estradnog menadžera i vlasnika male fotografske radnje, pa do najpre vlasnika prve privatne radio stanice “Belle Amie”, Radomirović će, za nekoliko godina, izgraditi čitavu lokalnu medijsku imperiju, vešto koketirajući sa svim vlastima koje su se jedna, za drugom u Nišu smenjivale. Nimalo gadljiv na političare svih boja i namaza, kao da poštuje rečenicu koja se pripisuje direktoru SIMPA, Tomiću “U svakoj vladi ima čiviluče za moje kapuče”, Radomirović koji u međuvremenu, u zla vremena inflacije 1993., osniva i istoimenu televiziju, negujući imidž nezainteresovanog avanturiste, plete ozbiljnu mrežu u koju uspešno hvata sve političare, koji pretenduju da budu vlast.

Teško je zaboraviti njegov javni zagrljaj 1999. sa mladim ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem, koji upravo iz Vitkovog studija maše papirima i preti petokolonašima i domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima a među kojima se nalazi i mali zabranjeni niški City radio. Još je teže ne setiti se 5.oktobra 2000., kada među prvima, Belle Amie okreće satelit ka Radio Indexu kupivši status opozicionara ili najblaže rečeno neutralnog posmatrača. Lojalan svakoj vlasti, otvara vrata i novoj, menja sliku na zidu – i profitira od građanskih para.

Tako će istisnuti “Peticu” I TV Zona sa jasla. Južne Vesti su istraživale u to vreme  došli su do zaključka da je Radomirović u periodu od 2008.-2011. i u periodu kada su ove dve televizije ugašene sa gradskog budžeta inkasirao 65 miliona dinara. U istom periodu, grad Niš je finansirao i druge dve televizije – TV 5 sa 8 miliona a TV Zona sa 11 miliona. I jedna I druga će se ugasiti krajem 2012. zbog višegodišnjeg neplaćanja nadoknada za emitovanje.

Posebno je sporno, što će Vidosav Radomirović u tom istom periodu kupiti još jedan medij – jedini štampani list južno od Beograda “Narodne novine”, koji je do tada bio u vlasništvu grada. Za tu kupovinu će odvojiti 16,7 miliona dinara, a već naredne će od grada uzeti više od toga, tako da je praktično ispalo da je uz Narodne dobio i novčani poklon.

Za razliku od brojnih kolega sa ugašene “Petice”, pogotovo sa radija 5 koji su najstrašnije nastradali u propasti te medijske kuće, jer im nisu plate uplaćivane preko godinu dana zbog čega su i štrajkovali, Slađana Ostojić, Danijela Ivanković i Dragan Stojanović Žika, popularno TV lice, će se “uhlebiti” bez ikakvog konkursa u državnoj Niškoj televiziji, koja se već u najveće suočavala sa neizvesnom budućnošću. Za takav angažman, izvesno je morala da postoji politička odluka nekoga na vlasti, a dobro upućeni tvrde da je tom transferu, kao privremenom rešenju, kumovao upravo Branislav Jovanović.

U tom trenutku Niška TV je imala već preko 100 zaposlenih , jer je praktično svaka nova garnitura na vlasti od 1996. do 2015.i konačne privatizacije u to javno preduzeće baš kao i u druga u gradu ubacivala svoje partijske drugove. Prema rečima nekih nekadašnjih radnika, u jednom trenutku se dogodilo da se kolege iz dva dana uzastopnih smena nisu prepoznavali.

Кako je priča o privatizaciji postajala aktuelnija izgledalo je kao da se smišljeno radilo da se to preduzeće što više zaduži i učini jeftinijim za kako se već nagađalo unapred poznatog kupca. Zanimljivo je da je u to vreme o kome govorimo, Vidosav Radomirović bio naklonjen novom Zakonu . Vešt trgovac je zapravo shvatio mnogo pre svojih konkurenata kakve se neslućene mogućnosti za buduće marifetluke tim setom zakona za njega i njegov džep, otvaraju. Sa Ostojićkom je verbalno ratovao saopštenjima i sa strane je izgledalo da se njih dvoje ne nalaze na istoj političkoj, niti pak interesnoj strani.

Onda se u čitavu medijsku priču umešala politika. Ovog puta ne baš tajno. U devastiranoj Niškoj TV čiji se dug 2015. bližio cifri od 22 miliona, a čiju su sudbinu konačne prodaje na licitaciji dva puta glasanjem potvrdili odbornici Skupštine Grada Niša, vruć krompir sporne privatizacije u najavi je stavljen u ruke Bobana Rajkovića, čestitog radnika i vrsnog snimatelja.

Paralelno sa tim u Nišu je nastajala nova televizija – TV Zona Plus. Pojedini novinari su tvrdili da su na razgovor za posao odlazili u Gradsku kuću, gde ih je dočekivao lično Bratislav Gašić, te 2015.godine ministar odbrane a danas director Bezbedonosno informativne agencije – BIA. Televizija je otvorena na ime Gašićevog sina Vladana, da bi u međuvremenu, 2019. vlasništvo prebačeno na drugog sina Nikolu.

Slađana Ostojić postaje direktorka i glavna i odgovorna urednica ove televizije, a njena zamenica postaje Danijela Ivanković.