Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Zakon o informisanju 1998: Surovi obračun sa medijima

22.04.2019.
Zakoni

Zakon o informisanju, donet u oktobru 1998. godine gazio je temeljne odredbe Pakta o građanskim slobodama i pravima. Od novinara, urednika i vlasnika medija se zahtevalo da dokazuju nevinost pred sudijama za prekršaje u roku od 24 sata. Ako kazna nije mogla da se plati plenila se imovina odgovornih.

U okviru publikacije “Bombardovanje RTS-a -10 godina kasnije“ objavljene 2009. godine Nezavisno udruženje novinara Srbije je istražilo okolnosti i dešavanja u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS i iskustva urednika tokom NATO kampanje.  Izveštaj „NATO bombardovanje: iskustva ljudi iz medija“ koji je uradila Maja Vasić-Nikolić objavljujemo u četiri dela.

Za potrebe istraživanja, NUNS je napravio seriju razgovora sa ljudima koji su bili glavni iodgovorni urednici, dopisnici stranih medija i šefovi info deskova tokom intevencije NATO-aprotiv SR Jugoslavije 1999. godine. Dok su urednici takozvanih nezavisnih medija pristali na razgovore, predstavnici glasila koji su aktivno ili pasivno podržavali represivni režim Slobodana Miloševića su se, poput glavnog i odgovornog urednika Politike ekspres Đorđa Martića "branili ćutanjem".

Od predstavnika osam medija razgovarali smo o tome koliko je bilo moguće poštovati profesionalne i etičke standarde u ratnom stanju, o cenzuri i Zakonu o informisanju (često zvanim i “Vučićevim zakonom o informisanju”), te kako su doživeli odluku NATO da RTS proglasi za legitimnu ratnu metu i bombarduje.

Profesionalno i lično mišljenje o ovim temama izneli su, po abecednom redu:

  • Ofelija Backović, glavni i odgovorni urednik RTV Pančevo 1;
  • Vukašin Obradović, glavni i odgovorni urednik “Vranjskih“ novina;
  • Rade Radovanović, šef dopisništva Radio Slobodna Evropa posle 24. marta 1999;
  • Dušan Radulović, šef dopisništva Radio Slobodna Evropa do 24. marta 1999;
  • Jelka Jovanović, šef info deska dnevnih novina “Danas”;
  • Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika “Vreme”;
  • Dragoslav Travica, direktor i glavni i odgovorni urednik radija i novina “Jasenica”;
  • Đorđe Vlajić, dopisnik BBC;
  • Branko Vučković, urednik informativnog programa Radio Kragujevca.

Sagovornici su autorizovali tekstove.

Zakon o informisanju

Nezavisno udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, ANEM, YUCOM kao i predstavnici tadašnjih opozicionih stranaka upozoravali su da tadašnji Zakon o informisanju, donet u oktobru 1998. godine služi za surovi obračun sa medijima, kažnjavanje novinara i urednika. U prekršajnim procesima gažene su temeljne odredbe Pakta o građanskim slobodama i pravima, a mediji u Srbiji su po odredbama ovog zakona kažnjeni sa najmanje 1,5 miliona evra u današnjoj protvvrednosti. Od novinara, urednika i vlasnika medija se zahtevalo da dokazuju nevinost pred sudijama za prekršaje u roku od 24 sata. Ako kazna nije mogla da se plati plenila se imovina odgovornih.

Da bi ukazao na apsurdnost ovog zakona nedeljnik “Vreme” je napravio izbor za “presudu godine”. 2 Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika objašnjava okolonosti u kojem je izglasan ovaj zakon: “Zemlja se nalazila u stanju neposredne ratne opasnosti, intervencija je visila u vazduhu, režim se osećao nesigurnim. U to vreme mediji u Srbiji su imali dve funkcije – medijsku, ali i političku koju je trebalo da ima opozicija. Režim je strepeo i od vanjskih i unutrašnjih neprijatelja, a ovaj zakon je bio uperen prema unutrašnjim neprijateljima, odnosno oponentima vlasti Slobodana Miloševića.”

Radikali su, prilikom predlaganja Zakona, tvrdili da će on srediti odnose u medijskoj sferi ali je cilj bio vršenje pritiska na nezavisne medije, kaže Ofelija Backović, tada glavni i odgovorni urednik RTV Pančevo: “Zakon je služio isključivo za zastrašivanje novinara, za kontrolu onoga što se zvao nezavisni medijski sektor i pretpostavljam da su oni koji su ga doneli znali da nam predstoji neka vrsta sukoba sa međunarodnom zajednicom i nisu im trebali novinari koji će se baviti informacijama.”

Mediji su iskazivali svoje nezadovoljstvo zakonom na različite načine. Vukašin Obradović je sa kolegijumom doneo odluku da u znak protesta povodom ovog zakona objavi neobično izdanje “Vranjskih”: “Mi smo to izdanje zvali Beli broj - u znak protesta i zato što smo naslućivali šta će on da donese izdali smo broj sa praznim stranicama i komentarom koji je najavljivao šta će ovaj zakon prouzrokovati”.

Prvi medij koji je bio osuđen po ovom zakonu bio je "Evropljanin" 3 , posle čega je usledila serija tužbi protiv gotovo svih nezavisnih medija. Tri nedelje po donošenju zakona, predstavnici RTV Pančevo pozvani su kod sudije za prekršaje, po tužbi veoma "moćne" lokalne firme. Ofelija Backović se našla u veoma nezgodnoj situaciji: “Tužilac je tražio par stotina hiljada dinara, a ja sam odgovarala svojom kompletnom imovinom – stanom u kojem smo živeli dvoje dece i ja”.

Ovaj slučaj zapamćen je kao prvi među retkim koji su bili rešeni u korist medija, a da bi izbegli situaciju u kojoj se našla Backovićevam, glavni i odgovorni urednici, kao i direktori medija, našli su jedan od načina da zaštite svoju imovinu.

“Bilo mi je jasno da bi, kao odgovorni urednik, bio i odgovorno lice pred sudom, pa sam stan preneo na suprugu, i ostao sa samo jednim pokvarenim “jugom”. Radio Kragujevac je nastavio normalno da radi”, kaže Branko Vučković iz Radio Kragujevca.

Zakon o informisanju bio je na snazi do obaranja režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000. U prethodnom periodu mnoge domaće i strane nevladine organizacije izveštavale su o detaljima primene ovog zakona 4 . Iskustvo sa jednog suđenja prenosi Rade Radovanović, tada zaposlen u “Danasu”, dnevniku koji je tužen nekoliko puta. Slučaj je poveden po tužbi Ljiljane Blagojević, glumice i tadašnje gradske sekretarke za informisanje, povodom izjave koju je “Danas” (zajedno sa listovima “Blic” i “Glas”, koji su takođe bili kažnjeni) preneo sa konferencije za štampu Gorice Mojović, tadašnje ministarke za kulturu u vladi u senci. U toj izjavi Gorica Mojović kritikuje rad Blagojevićeve i ukazuje na njenu odgovornost zbog loše situacije u kulturi. Znajući da je rok za donošenje presude 24 sata, sa svojim kolegama Radovanović je pokušao da okrene ovaj stav zakona u svoju korist.

“Sa kolegama sam učestvovao na suđenju koje je trajalo pet-šest sati. Dogovorili smo se da svako govori što je moguće duže, da izdržimo duže od 24 časa, ne bi li slučaj zastareo. Međutim, posle šest sati pojavio se drugi sudija i dao znak našem da odsvira kraj. Ona je rekla, gotovo je. Bez ikakavih dokaza i dodatnog svedočenja “Danas” je proglašen krivim i osuđen na kaznu od oko 350 hiljada nemačkih maraka”.

Da se zakon koristio selektivno i da se uguše slobodni mediji govori još jedan primer “Danasa” o kojem je za “Vreme” govorio Grujica Spasović, glavni i odgovorni urednik dnevnika: “Tri medija su prenela saopštenje opozicione vlade za Beograd i istog dana su tuženi: medij s malim tiražom, koji ekonomski daleko najlošije stoji; medij koji je i društvo (akcionarska medijska kuća) i štamparija i ima dužu tradiciju i, najzad, treći medij, najtiražniji u zemlji, iza koga stoji strani kapital. Šta biva? Dva medija koja su mnogo jača od nas kažnjena su, ukupno, manje nego mi. I u ovom slučaju opet smo slabiji: iza Studija B stoje gradska vlada i Srpski pokret obnove, iza “Blica” austrijski kapital - i ponovo smo mi više kažnjeni za istu stvar.” 5

Jedan od sagovornika nedeljnika “Vreme”, Zoran Ivošević, predsednik Društva sudija i razrešeni sudija Vrhovnog suda Srbije skreće pažnju na još jednu kontradiktornost ovog zakona: “Ozbiljnom sudu se ne može desiti da u istim stvarima donosi različite presude. U ovom slučaju “Danas” je drastično kažnjen zato što je ad literam preneo neki tekst, a u drugom slučaju, kada je oštećeni bio neko drugi i kada je “Politika” opet ad literam prenela taj tekst, kazna nije usledila. Mislim da je dobra prilika da se na to sve ukaže baš sad: “Politika” je oslobođena, a “Danas” osuđen u istoj stvari. Prekršaj je potpuno isti, a imamo dve potpuno različite odluke. To upozorava i javnost i građane na nešto što je potpuno neustavno; sudija za prekršaje tu ništa nema da kaže, a upravo on ovde diktira uslove, donosi odluke, izriče stravične kazne i uništava javne medije.” 6

Bombardovanje – početak

Većina novinara nezavisnih medija 24. mart 1999. godine dočekala je sa zebnjom. Iako je Zakon o informisanju bio na snazi od oktobra 1998. godine, niko nije znao dokle će vlast u uslovima ratnog stanja ići u primeni tog krajnje restriktivnog zakona.

Đorđe Vlajić, dopisnik britanskog BBC-ja kaže da je očekivao otežan rad stranih novinara i dopisnika. Mislio je da će ih zvaničnici voditi po Srbiji da bi izveštavali o onome što vlast želi i na taj način uključili u njen progandni rat. Međutim, 25. marta 1999. do Vlajića stižu vesti da Ministarstvo informisanja priprema proterivanje stranih novinara i zabranu rada stranim dopisnicima. U beogradskom Medija centru je činovnik iz Ministarstva zalepio obaveštenje - odluku da se zabranjuje rad stranim dopisnicima.

“Slatko sam nasmejao kad sam čuo da će da proteraju strane dopisnike. Pošto sam državljanin Srbije, pitao sam se ko će mene da protera iz Beograda, ali sam o svemu odmah obavestio redakciju u Londonu“. Iz centrale su Vlajiću i kolegi Slobodanu Stuparu jasno poručili: "Nemojte se igrati." “Kolege iz Londona su nam ponudile da evakuišemo porodice. To nije bilo jednostavno, jer je moja žena imala radnu obavezu u fabrici kao inženjer. Dobila bi otkaz. Deca nisu htela da idu bez mene, a ja nisam mogao da izađem iz zemlje jer sam bio vojni obveznik. Sedeli smo kod kuće. Porodica je bila spremna za najgore - da neko dođe i pokupi me”.

Tokom NATO bombardovanja Vlajić nije izveštavao kao dopisnik BBC, ali je bio u svakodnevoj vezi sa kolegama u Londonu, davao informacije i proveravao ono što su imali u Londonu kada je reč o žrtvama, ciljevima, unutrašnje- političkim zbivanjima itd.

Nezavisno od pritiska režima pojedini dopisnici stranih medija su odlučili da prekinu saradnju sa matičnim kućama. Šef beogradskog tima Radija Slobodna Evropa je bio Dušan Radulović. Odmah po početku bombardovanja, Radulović je na sastanku sa kolegama izneo lično i profesionalno mišljenje o novoj situaciji. Posle sastanka su on i neke kolege odlučili da prestanu da rade.

“Odluka da ne radim u vreme bombardovanja je bila moja, lična. O njenim razlozima, pre svega sa stanovišta etike, razgovarao sam samo sa nekolicinom kolega. Oni koji su se pridružili mom stavu su prestali sa radom ”.

Dopisnici Radija Slobodna Evropa nisu bili jedini koji su doneli takvu odluku. Vukašin Obradović, glavni i odgovorni urednik “Vranjskih” novina i njegov tim su se sastali kada su dobili instrukcije Ministarstva informisanja o tome kako treba izveštavati. Jedinstveni stav redakcije bio je da pod takvim uslovima treba prekinuti sa izdavanjem novina: “Smatrali smo da ako ne možemo da informišemo građane o tome šta se zaista dešava, ne želimo da učestvujemo u toj manipulaciji. Tada nismo znali dokle će manipulacija medijima ići i nismo želeli da rizikujemo profesionalnost i etiku”.

Mnogi mediji bili su odlučni da i u ovakvim uslovima moraju da ispunjavaju svoju osnovnu funkciju, obaveštavanje građana o situaciji u zemlji. Neki su građanima dali do znanja da nisu u stanju da rade kao ranije. Filip Švarm, odgovorni urednik “Vremena” objašnjava: “Odlučili smo da ćemo izlaziti, da ćemo maksimalno objektivno pisati i povukli dva poteza: promenili smo format “Vremena" da bi čitaocima pokazali da ovo “Vreme”, koje je izlazilo do i posle 24. marta 1999. i jeste i nije isti časopis. Drugo, odlučili smo da ne potpisujemo autore, jer oni nisu imali istu slobodu pisanja kao ranije, a da bi sačuvali integritet novina i same novinare odgovornost su preuzeli urednici, Dragoljub Žarković pre svega, pa i ja”.

Branko Vučković, urednik info programa Radio Kragujevca takođe je sazvao redakcijski sastanak: “Prvog dana smo se okupili na redakcijskom sastanku, svi su bili uplašeni, umorni… Doneli smo odluku da žene sa decom, bolesni ili ljudi sa nekim problemom odu na plaćeno odsustvo, da se program značajno smanji i da ostane jezgro od 10-12 ljudi”. Pored toga, doneta je odluka da se RTV Kragujevac dislocira u improvizovane studije udaljene od matične lokacije oko 800 metara.

O događajima u u dnevnom listu “Danas” govori Grujica Spasović: “Dana 24. marta 1999. uveče povukli smo iz štamparije sutrašnji broj. Ujutro su sastanku prisustvovali članovi kolegujema, upravnog odbora, gotovo svi osnivači lista i mnogi novinari. Otvoreno su nam pretili da ćemo – ukoliko ne prestanemo da izlazimo – biti regrutovani i poslati na Kosovo da radimo u "Jedinstvu", dnevniku na srpskom jeziku, a nakon rata, kad, je l’ da, pobedimo agresore, nećemo dobiti licencu za izdavanje lista. Nakon dramatične višečasovne rasprave odlučili smo da nastavimo. Krajnje restriktivno, na osam strana, sa samo jednim izdanjem i naznakom ‘vanredno izdanje' (čitaj: cenzurisano!) ”. 7

Radio Pančevo, dobitnik Nagrade za ratno izveštavanje 1999. godine spremno je dočekao NATO bombardovanje. Ofelija Backović apsolutno nije sumnjala da li će novinari odgovoriti zadatku, i bez dalje rasprave o tome počela sa tehničkim pripremema poput obezbeđivanja agregata, nafte i ostalih resurse: “Nama je bilo bitno da RTV Pančevo obavlja svoju primarnu funkciju - obaveštavanje građana. Kada su bačene grafitne bombe i kad nijedna stanica nije radila, Radio Pančevo je nastavio sa emitovanjem”.

1 Navedene pozicije sagovornici su držali 1999. godine.
2 "Vreme” broj 470, 08.01. 2000, pobednik: Kazna izrečena nedeljniku "Evropljanin" Oktobar 1998 po tužbi Patriotskog saveza Beograda, zbog otvorenog pisma predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću. (Retroaktivna) kazna: 2,4 miliona dinara. http://www.vreme.com/arhiva_html/470/07.html
3 Videti prvi deo ovog izveštaja

4 Videti izveštaje NUNS, YUCOM, Human Rights Watch, Committee for Protection of Journalists, Amnesty Int.

5 “Vreme”, 08.01.2000, Izbor Vremena: presuda godine, http://www.vreme.com/arhiva_html/470/07.html

6 “Vreme”, 08.01.2000, Izbor Vremena: presuda godine, http://www.vreme.com/arhiva_html/470/07.html

7 "Danas", 09.06. 2007, Vučić, Višićka i Teniser kao cenzori

IZVOR: NUNS