Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Projektno sufinansiranje medija(II): Kilo vesti – hiljadu dinara!

01.06.2017.
Požarevac

Usred dosad najgromoglasnijeg jauka o nemaštini i teškom položaju medija i medijskih radnika ušli smo u novu eru projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa.

 Jedan broj političkih moćnika, lokalnih begova i bogova ignorisao je ovu „obavezu“, drugi su je prihvatili i prilagodili svojim potrebama, u mnogim slučajevima uz nesebičnu pomoć članova stručnih komisija.
Požarevac je našao solomonsko rešenje. Odlučio je da apsolutno ignoriše preporuke i zahteve medijske koalicije i nastavi da većinu para medijima deli javnim nabavkama za usluge praćenja rada lokalne samouprave po principu kilo vesti – 1.000 dinara. Pritom, uz teške porođajne muke, uveo je projektno sufinansiranje i za to izdvojio smešno malo novca.
Ako vam kažem da je ove godine samo jedna televizija dobila više para preko javne nabavke za praćenje rada lokalnih funkcionera od čitavog budžeta za projektno sufinansiranje medija, jasno vam je koliko je lokalnim funkcionerima do javnog interesa i šta žele da postignu.
Ipak, nije Požarevac i njegova autistična vlast koja je potpuno zatvorena za onaj deo kritički nastrojene javnosti tema ovog teksta, već iskustvo sa projektnim sufinansiranjem u drugim gradovima i opštinama u čijim komisijama sam imao priliku da budem.
Odlučio sam da ne pominjem nazive gradova i opština, kao ni kolege koje su sa mnom bile u komisijama. To radim ne da bih nekog zaštitio, već da bismo bez predrasuda sagledali ono što nam se dešavalo, na kakve smo izazove nailazili i gde smo grešili.
Tople preporuke gradonačelnika
Reč je o relativno skromnom ukupno opredeljenom iznosu para – sve zajedno oko 18 miliona dinara, što je stvarno malo ako bismo upoređivali novac koji su godišnje izdvajali pojedini veliki gradovi, ali se u ovim slučajevima pokazalo da je i previše za ono što nam je bilo servirano. Zajedničko za sve lokalne samouprave bilo je da su prihvatile predloge medijskih i novinarskih udruženja za članove komisije.
Zanimljivo je da su nas u svim mestima dočekivali gradonačelnici i predsednici opština koji nisu mogli da sakriju da navijaju za određene medije iz svoje „eparhije“. Bile su to tople preporuke kome bi veći deo novca trebalo da se dodeli, ali u isto vreme i objašnjenja ko ne radi svoj posao dobro i ko ni po koju cenu ne bi trebalo da zagrize deo tog medijskog kolača.
Bio sam zatečen hvalospevima za neke medije i tako snažnom podrškom koju imaju od lokalnih funkcionera, u vezi sa drugim mi je odmah sve bilo jasno kada sam stekao uvid u način na koji informišu javnost – bilo pregledom vesti na internet portalima, bilo preslušavanjem medijskih sadržaja.
Vrhunac je bio trenutak kada smo u zgradi jedne opštine radili na tekstu obrazloženja u zapisniku. Predsednik opštine je pozvao jednog člana komisije da nakratko izađe iz prostorije. Krajičkom oka sam kroz poluotvorena vrata video da je predsednikov kabinet osvetljen i da kolega razgovara s nekom osobom. Kada se posle nekoliko minuta vratio, pitao sam ga samo jedino da li je moguće da se upravo suočio sa vlasnikom medija koji nije dobio novac po našem predlogu.
Inače, ne samo da je taj medij tražio izuzetno visoka sredstva za produkciju živih sadržaja koji su najjeftinija produkcijska forma već je i sam vlasnik medija u troškovnik za sebe upisao mesečne honorare koji su na nivou zarada direktora dobrostojećih lokalnih komunalnih preduzeća.
Dve, po zvaničnim statistikama, prosečne zarade u Srbiji za osobu koja je napisala da se projekat odnosi na promovisanje i prezentaciju aktivnosti od značaja za lokalnu samoupravu. Pazite, ne od javnog značaja, već od značaja za lokalnu upravu! Da godinu dana stanovnici te opštine slušaju i gledaju političku propagandu funkcionera i da to finansiraju kao javni interes?!
Jedina realna rubrika – umrlice
Snishodljivost medija u lokalnoj sredini, posebno štampe, nepodnošljiva je. Najučestaliji projekti su se odnosili na praćenje rada lokalne samouprave, jer, čini mi se da ti mediji drugačije i ne znaju da rade. Posebno oni sa višedecenijskom tradicijom koji su čitavog svog postojanja zapravo bili bilten lokalnih vlasti i pisali po narudžbinama iz kabineta lokalnih uprava i kancelarija direktora javnih preduzeća i ustanova.
To nisu tabloidi kakve znamo da se štampaju po Beogradu i prodaju na kioscima širom zemlje. Oni više podsećaju na zbirku nespretno napisanih reklamnih tekstova sa lošom opremom. Kad pročitate njihove vesti u toku jedne nedelje, stičete utisak da u društvu sve funkcioniše besprekorno, da su zamajci razvoja gde god zabodete ašov, da se uspešni nizovi ređaju kao na traci… Jedina realna rubrika zapravo su umrlice. LJudi su umrli i to je apsolutno nedvosmisleno tačno bez dublje analize.
Da li znate šta rade lokalni funkcioneri? Lično sam video kod jednog načelnika okruga i četiri predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, da su tokom svojih mandata zaduživali sekretarice ili ljude iz službe za odnose sa javnošću da isecaju članke iz takvih novina i lepe ih u praznu ukoričenu svesku. Jedan mi je rekao da je to „da ima za uspomenu i pokazivanje unucima kako je deda bio dobar gradonačelnik“.
Šta smo radili s projektima takvih medija? U nultoj godini vrlo često se događalo da smo im odobravali pare…
U jednoj opštini našao sam se u situaciji da pred sobom imam 14 medijskih sadržaja na 11,5 miliona dinara i da svega jedan jedini predlog ima elemente projekta, ali da upadljivo nedostaje analitičko izveštavanje koje je usmereno na probleme u lokalnoj sredini. Kolegama sam rekao da bih mogao da podržim samo taj jedan projekat i pitao da li moramo baš sav novac da raspodelimo.
Međutim, kolega kog smo izabrali za predsednika komisije odmah je zauzeo stav da je u interesu građana da imaju lokalne medije i da smo mi tu da im pomognemo da prežive. Dakle, lokalci prolaze, ovi republički za koje smo procenili da s istim sadržajima konkurišu u više lokalnih uprava otpadaju, a iznose koje su tražili uklopićemo u čitavu sumu koja je opredeljena.
Drugi kolega se bez problema saglasio. Moje je lice bilo kao da sam progutao žabu, ali sam uz manje negodovanje i psovke sam pristao na takav pristup. Tada je prošlo sedam „projekata“ informisanja javnosti o radu lokalne samouprave, kratkih formi o problemima osoba sa invaliditetom, još kraćih formi o mladim ali socijalno ugroženim osobama, kolažni servisni programi, informativni programi koji bi tek trebalo da nastanu…
To je jedan od konkursa koji je kasnije imao evaluaciju i gde sam na indirektan način dobio opomenu kako nipošto ne bi trebalo da radim u budućnosti.
Analiza je pokazala da je opština finansirala nekoliko produkcijski identičnih projekata. Radilo se o informativnim programima u formi vesti ili izveštaja u kojima se pratio rad javne uprave, prvenstveno čelnika lokalne samouprave i članova veća, ali i republičkih funkcionera i određenih ekonomskih interesnih  grupa.
Karakterisali su ih vrlo niski profesionalni standardi. Stil i jezik novinara koji su opterećeni birokratskim jezikom, čitanje čitavih saopštenja za javnost uživo u programu, objavljivanje izveštaja bez novinarske intervencije u štampanim medijima, što je dovodilo u pitanje i samu autentičnost objavljenih sadržaja.
Posebno je bilo istaknuto da su pojedini sadržaji bili identični vestima i izveštajima objavljenim na sajtu lokalne uprave. Vesti su bile bazirane na pseudo događajima, sa malom informativnom vrednošću za građane. Novinarska inicijativa nije bila zabeležena, a sve obrađene teme poticale su od institucija ili su nastale kao proizvod praćenja aktivnosti lokalne uprave.
Sadržaji su bili tematski unificirani i oslanjali su se na institucionalne izvore, dok se građani, eksperti i predstavnici civilnog društva gotovo i nisu pojavljivali. Svi proizvedeni sadržaji bili su naglašeno promotivni, čime se sticao utisak jednog duboko ispolitizovanog društva u kojem sve institucije zavise od političke podrške i volje partije na vlasti.
Ne znam da li je moj kolega čitao ovaj izveštaj i da li mu je nakon svega makar oko zaigralo. Meni se uključila centrifuga u stomaku kada sam pročitao izdvojeni citat iz jedne vesti gde se niži funkcioner zahvaljuje višem funkcioneru i nastavlja:
„Kada to kažem, to nije kurtoazija, već jedno duboko iskreno osećanje poštovanja prema osobi koja prepoznaje kulturne potrebe grada i omogućava da u ovom vremenu racionalnim i domaćinskim vođenjem gradskog budžeta realizujemo ovako važan pozorišni festival.“
Ima tu i primera čitanja čitavih saopštenja za javnost o usvajanju izveštaja o realizaciji godišnjeg plana rada za period (doslovno) od nula prvog – nula prvog do 31. 12, i drugih nebuloza.
Iznervirani lokalni moćnici
Vrlo dobro znam o kakvim medijima i informativnom programu se radi jer sam se takvog izveštavanja nagledao, naslušao i načitao u Požarevcu. Većini mojih kolega u lokalu najbitniji kod jedne sednice skupštine ili gradskog veća bio je redni broj zasedanja i broj tačaka dnevnog reda.
Izveštaji sa konferencija su se uglavnom sekli na početku i na kraju snimaka, a često se dešavalo da izjave funkcionera predstavljaju čitav informativni sadržaj. Najava da su se okupili tu i tu povodom toga i toga i da se medijima obratio taj i taj, dve tačke izjava od 10 do 15 minuta, kraj. To je informisanje.
Inače, na konferencije sam odlazio zbog prilike da postavim određeno pitanje političarima. Drugi su tu bili da odrade posao. Onog trenutka kada se na konferenciji najave novinarska pitanja, nastao bi metež, isključivanje kamera, sklapanje stalaka i brzinsko uklanjanje mikrofona.
Kada sam jednu koleginicu pitao zbog čega čim zinem nestanu mikrofoni i diktafoni, objasnila mi je kako vlasnici zabranjuju ne samo da se emituju odgovori na škakljiva pitanja već tako nešto ne bi smelo ni da bude snimljeno jer političari negoduju.
Svejedno, pristao sam da takvim medijima bude poklonjen novac. Zapravo, podržao sam ono protiv čega se borim. Tog dana sam čvrsto obećao da se tako nešto više neće dogoditi, a najviše zbog toga što se dogodilo ranije u još jednom navratu.
Informisanje o pojavama, događajima i ličnostima za mene je potpuno nedefinisano polje, ali ako nakon toga pročitate da je cilj projekta obezbeđivanje prava na informisanje na jezicima nacionalnih manjina kao potpora informisanju o radu lokalne uprave na srpskom jeziku, „s obzirom na to da je ta oblast poslednjih godinu dana vrlo dinamična“, onda imate ozbiljan problem.
On je tim veći jer se nigde u projektu koji smo odobrili u radu komisije u jednoj drugoj lokalnoj samoupravi nije navodilo koliko je trajanje emisija koje se realizuju u okviru tog projekta. Dakle, one mogu da traju tri minuta, a mogu i tri sata, ali medij je svejedno novac dobio jer informiše na jezicima nacionalnih manjina, čime se u najvećoj meri ispunjava javni interes.
Pretpostavljam da je svakom čoveku drago kada čuje svoj maternji jezik. Međutim, ne vidim upotrebnu vrednost takvog informisanja kojim će isključivo biti zadovoljena potreba da vesti, izveštaje, intervjue i reportaže neko sluša na svom jeziku. Pored toga, kad se prethodno od predsednika opštine naslušate hvalospeva o pomenutom mediju, znate da u tim faktografskim formama i reportažama, ma koliko trajale, neće biti ni „k“ od kritičkog stava.
Poslednji put kada sam učestvovao u radu stručne komisije nisam hteo da pogazim principe koje sam sebi postavio i nije bilo većih problema da svi zajedno zauzmemo jedinstven stav i ne pristanemo da novac odobrimo medijima za projekte koji ne zadovoljavaju javni interes. Nismo hteli da damo sve pare i svakom smo izmerili održivost projekta, troškovnik i napisali vrlo precizna obrazloženja zbog čega smo dodelili, odnosno odbili da dodelimo novac.
Predsednik opštine nas je baš lepo ugostio, ali smo očigledno izneverili njegova očekivanja. Opština je kasnije odbacila naš predlog, iskoristivši u obrazloženju jednu od formulacija iz našeg izveštaja da projekti pojedinih medija ne pružaju garanciju ostvarivanja opšteg interesa građana.
Inače, kada smo u toj lokalnoj samoupravi završili posao, imao sam snažan osećaj da smo do te mere iznervirali lokalne moćnike da će nam auto odleteti u vazduh pre nego što napustimo opštinu.

IZVOR: Cenzolovka