Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Projektno sufinansiranje medija (I): Ko više savije kičmu – dobije više novca

31.05.2017.
Mediji

 

U trećoj godini projektnog sufinansiranja medija konačno nam je svima jasno da nešto ozbiljno nije u redu i da su nužne promene. 
Ovako više ne ide: sve je više medija koji su za nešto novca iz budžeta spremni da propagiraju lokalne moćnike, dok se gotovo niko ne bavi kontrolom toga kako političari troše novac građana
Od nulte godine do danas obreo sam se u tri stručne komisije koje su u lokalnim upravama odlučivale o projektima koji će se finansirati iz budžeta. Iako smatram da nema boljeg modela da se podeli javni novac koji bi trebalo da posluži za proizvodnju sadržaja od kojih će svi imati koristi, svestan sam i da novac nije završavao u pravim rukama.
Kako sam razumeo, svrha projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja jeste kvalitetnije informisanje građana koji bi trebalo da budu bolje obavešteni o problemima u svojoj sredini i mogućnostima njihovog rešavanja, a što bi trebalo da stvori optimalne ishode od kojih će boljitak imati čitava zajednica.
Prevedeno, ja kao novinar na mediju trebalo bi da uđem u srž problema, objasnim sve njegove aspekte i otkrijem mogućnosti da se reši tako da to nikog ne ugrožava i da svi imamo nešto dobro. Da bih to uradio na najcelishodniji način, moram da budem plaćen i da imam pokrivene troškove.
Projektno sufinansiranje nije namenjeno dnevnom informisanju, onom u kome se teme dublje ne razrađuju. Ono je za teme koje zahtevaju vreme i novac. Moje lično uverenje je da ukoliko žele da imaju redovni informativni program, mediji bi sami trebalo da obezbede budžet za pokrivanje troškova njegove proizvodnje. Novac od projektnog sufinansiranja nužno bi trebalo da bude upotrebljen za istraživačke sadržaje, tim više što je svrha lokalnih medija da budu nadzor nad trošenjem novca iz javnih budžeta u sopstvenoj sredini i most u oba smera u komunikaciji između građana i predstavnika vlasti.
Jedina svrha lokalnih medija – propagiranje moćnika
Nažalost, većina naših lokalnih medija ne samo da ima ozbiljan problem da sastavi pristojan projekat, pa čak i da napiše nešto što bi u nekim segmentima na to podsećalo, već vrlo teško prepoznaje javni interes, pa i sam pojam informativnog programa.
Njihova jedina svrha prethodnih godina bila je da, s jedne strane, svojim vlasnicima obezbede nešto novca iz budžeta i omoguće da se povežu sa strukturama vlasti, a da zauzvrat preuzmu ulogu jednostranog propagandnog kanala, neke vrste oglasne table i razglasa lokalnih moćnika u svakodnevnoj samopromociji tokom neprestane izborne kampanje koja kod nas traje više od dve i po decenije.
Zašto smo došli u situaciju da mediji postanu takvi? Pre svega zato što nikada nije postojala jasna volja medijske i novinarske zajednice da se uredi ova oblast i da se standardi podignu na nivo gde, recimo, neće moći bilo koja šuša sa mikrofonom i dvokanalnom miksetom da zagađuje etar i izigrava medij.
Utisak je da smo na kraju, kao i za sve ostalo u državi, postali žrtve sebičnih interesa pojedinaca koji su sa svojih pozicija vrlo dobro zarađivali od deklarativnih zauzimanja za našu stvar u javnim istupima, a sve vreme su se međusobno saplitali ko će dobiti primat da zastupa interese zajednice. Politički moćnici su sve to sa zadovoljstvom posmatrali i, tu i tamo, formalno ispunjavali pojedine zahteve.
U suštini, od 2000. naovamo malo se toga suštinski uredilo. Nakon 17 godina živimo u kakofoniji više od 1.800 medija sa 70.000 ljudi koji se izjašnjavaju kao medijski radnici.
I, i dalje nemamo pare, a njih je sve manje!
Novinar – svaki diletant koji pruži diktafon ka političaru
Kao što danas fotografom sebe naziva gotovo svako ko je sebi kupio profesionalnu fotografsku opremu, pa nam je Fejsbuk krcat Ime–Foto–Prezime profilima, tako je novinarom počeo da se naziva svaki diletant koji je ispružio ruku sa uključenim diktafonom u pravcu političara, uredno i ćutke istrpeo svaku njegovu reč i sve to marljivo, doslovce prepisao i objavio.
Novinari koji su se školovali da to budu, vrlo brzo su shvatili da im fakultetsko obrazovanje, osim širine, nije mnogo toga dalo, da je novinarstvo zanat za koji je potrebno vreme i da sa fakultetskom diplomom nisi ni Bogotac, a još manje novinar, kao i da Maks Veber baš i nije od neke pomoći kad treba da uradiš kvalitetnu priču. Pored toga, razočarani niskim primanjima, masovno su bežali u pablik rilejšen – u suštini isto sranje, samo bolje plaćeno pakovanje.
Oni koji su bili kadri da stisnu zube, istraju i nadograde sebe ostali su, kao uostalom i gomila polupismenih nesrećnika koji nisu imali kuda, i dalje spremni da slepo slušaju svoje gazde i gazdine gazde – političare na javnim funkcijama.
Maligni rast medija, koji su se takmičili ko će više da savije kičmu da bi došao do nekog novca, doveo je do toga da se interesi političkih partija s kojima smo danas suočeni u Srbiji vrlo teško poklapaju s javnim interesom. Zašto bi, ako je većina lokalnih medija, umesto kritike, spremna da za male pare i dalje promoviše inače samohvalisave funkcionere. Da ne pričamo o spremnosti i osposobljenosti tih medija da građanima na odgovarajući način objasne procese u lokalnoj zajednici i ukažu na probleme.
Znate, ako bi neko neupućen pogledao na šta reaguje većina građana u objavama medija na društvenim mrežama, vrlo lako bi mogao da pomisli da je ljudima najbitnije šta ne sme da se radi na Svetu Petku ili na Svetog Vasilija Ostroškog, da li je neka manekenka iz našeg mesta uspela da u Americi snimi spot sa Snup Dogom, da li se za sredu najavljuju kataklizmički vremenski uslovi ili kako izazovno odevena mlada seljančica svojim crvenim traktorom, kojem tepa „ferari“, odlazi na njivu i, pored babe koja sadi paradajz, „fenovima“ pokazuje vežbe iz fitnes programa.
Istina je, međutim, da ljudi vape za kvalitetnim informativnim sadržajima, ali oni se vrlo teško provlače u hiperprodukciji medijskog đubreta – svakodnevnog zatrpavanja lažnim i klikbejt naslovima, krvavim hronikama i promovisanjem prostačke mejnstrim kulture koju su kreirali sami ti mediji u potrebi da, ne birajući sredstva, privuku što više čitalaca.

IZVOR: Cenzolovka, Uroš Urošević