Novinari u Srbiji mesečno mogu da prihoduju oko 300 evra, odnosno 36.000 dinara, pokazuju istraživanja. Centar za razvoj sindikalizma objavio je u februaru 2016. godine poslednje istraživanje o platama novinara pod nazivom “Od novinara do nadničara, prekarni rad i život”.

Kako se pokazalo, od 1.100 ispitanika, čak polovina nije ni želela da govori o svojoj zaradi. Od onih koji jesu, 30 odsto je kazalo da radi za 20.000 do 30.000 dinara mesečno (160 do 250 evra) . Slično istraživanje o platama novinara radilo je i Udruženje novinara Srbije (UNS) i to pre dve godine (2014). Rezultati su i tada bili poražavajući, što govori o lošem trendu. U UNS-ovom istraživanju tada je od 585 anketiranih, 38 odsto reklo da zarađuje od 31.000 do 45.000 dinara, isto toliko prima od 15.000 do 30.000, a više od 45.000 dinara mesečno ima tek svaki peti novinar. Većina ispitanika i u ovom istraživanju su novinari koji su diplomirali na nekom od društvenih fakulteta ili su završili upravo novinarstvo, a u medijima rade između 11 i 20 godina.

Rezultate ovih istraživanja potvrđuju i podaci sajta infoplate.rs, po kome prosečna plata novinara u Srbiji iznosi 36.378 dinara, urednik zarađuje 71.286 dinara, dok je plata glavnog i odgovornog urednika ipak nešto viša – 88.790 dinara. Sve dosadašnje ankete pokazale su da je situacija najbolja u javnom servisu, a najteža novinarima u lokalnim medijima, posebno na jugu zemlje.

Kada govorimo o javnim medijskim servisima, podaci o platama su transparentno dostupni na sajtu Radio-televizije Srbije (RTS). U ovoj medijskoj kući radijski voditelji prosečno primaju nešto više od 52.000 dinara, novinar saradnik 39.000, izveštač 42.500, a reporter oko 49.00 dinara. Podaci pokazuju da su među televizijskim novinarima javnog servisa plate ipak više. Tako novinar izveštač prosečno zarađuje 49.700, reporter 61.500, novinar voditelj 52.500, a novinar komentator 61.600 dinara. Ove podatke RTS je objavio na svom sajtu u dve tabele, a odnose se na poslednji kvrtal prošle godine.

Novi problem sa životnim standardom novinara pojavljuje se na lokalnom nivou, odnosno čim se malo udaljimo od glavnih centara. Zarade novinara u lokalnim medijima su višestruko niže od kolega koje rade u većim ekonomskim centrima, a dugogodišnji radijski novinar iz Niša i asistent na Departmanu za novinarstvo Filozofskog fakulteta u tom gradu Velibor Petković, naziva ih “poražavajućim i zaprepašćujućim”.

Moja bivša studentkinja ima platu nižu od 200 evra, jer radi za 22.000 dinara na televiziji ‘Kopernikus’. Koleginica iz ‘Narodnih novina’ me moli da se raspitam i da joj negde nađem bilo kakav posao, jer od plate od 20.000 dinara ne može da živi. Većina radi za manje od minimalca. Ovde se dobro plaćenim novinarima smatraju oni koji rade za 35.000 dinara, pa su mi mnogi zavideli na plati dok sam radio na niškom radiju. U malo boljem položaju od većine u Nišu su šefovi dopisništava RTS, Politike, Blica, Novosti… Oni rade za plate na nivou republičkog proseka, kaže Petković.

Trend pada standarda novinara – potrebna solidarnost među kolegama

Televizijski novinari, posebno u informativnim redakcijama, kažu da među stanovništvom vlada ogromna zabluda da oni koji se pojavljuju na malim ekranima imaju izuzetno visoke plate. Tako novinarka komercijalne televizije sa nacionalnom frekfencijom, koja je želela da ostane anonimna (jer je prema politici kuće za koju radi nepoželjno javno govoriti o platama) kaže da joj zarada varira iz meseca u mesec, u zavisnosti od broja emitovanih televizijskih priloga i uključenja u program uživo. Prema njenim rečima, ako svaki dan u programu bude emitovan bar jedan njen prilog i s vremena na vreme izveštava uživo sa nekog događaja, ona može mesečno da zaradi do 50.000 dinara.

Znam da mnogi primaju višestruko manje, ali nisam neskromna, jer je i ova plata u Srbiji dovljna tek toliko da ne moram da tezgarim sa strane. Najplaćenija su uživo uključenja, međutim ponekad se dešava da zakažem sagovornika, da zajedno pred kamerom čekamo uključenje i da ono u poslednjem trenutku bude otkazano. Dešava se, ali retko, i da snimljeni i montirani televizijski prilog, koji je urednik odobrio, na kraju ipak ne bude u programu. To se računa kao da ga nisam ni uradila, jer se plaćaju samo emitovani prilozi, kaže ona.

Istraživanja koja smo konsultovali pokazuju trend smanjenja plata novinara u poslednjih deset godina. Veće plate i bolji standard novinari su imali pre pet, pa i deset godina, a osim straha za puko preživljavanje, sada je kod većine prisutan i neprekidan strah od otkaza. U procesu privatizacije medija, koja je u Srbiji završena tokom 2015. godine, više od 1.000 novinara je ostalo bez posla, a mnogim honorarcima autorski ugovori nisu produženi, posebno nakon političkih smena unutar uređivačke strukture medija, koje su se neskriveno dešavale nakon izbora na svim nivoima u aprilu. Ovakav slučaj bio je posebno vidljiv tokom leta na Radio-televiziji Vojvodine, na kojoj su posle smene vlasti na pokrajinskom nivou, usledile političke čistke, kao opomena za one koji novinarstvo ne gledaju kroz prizmu političe moći.

Pad kvaliteta rada, autocenzura i srozavanje profesije

Loše ekonomsko stanje, konstantan strah od otkaza, manjak mogućnosti za zaposlenje, kao i trend koji je posebno primetan poslednjih nekoliko meseci, a koji se odnosi na enormno povećanje broja pretnji novinarima, doveo je u Srbiji do primetnog pada kvaliteta novinarskog rada, kao i do autoncezure uzrokovane celokupnom socijalno-političkom atmosferom.

Prema podacima iz baze koju vodi Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) od početka 2016. godine, desilo se 47 napada i pritisaka na novinare. Od ukupnog broja, čak 21 su bili pritisci od strane državnih funkcionera i slučajevi zabranjivanja izveštavanja sa određenih događaja.

Takođe, od početka godine zabeležen je i veliki je broj verbalnih napada (pretnji), čak 19. Ovde posebno treba izdvojiti pretnje upućene preko društvenih mreža i interneta, a ove godine takvih pretnji je bilo sedam. Samo u prethodnih mesec i po dana na meti ovih napada našla su se četiri novinara, a zabeleženo je i šest fizičkih napada i jedan napad na imovinu.

Tabloidizacija izveštavanja, senzacionalizam i budno prećenje rada novinara od strane političara i vlasti postali su svakodnevna pojava. Novinar iz Novog Sada Niko Perković ima 13 godina radnog staža u jednom od najstarijih dnevnih listova “Dnevnik”. On tvrdi da su plate u ovoj medijskoj kući na nivou republičkog proseka poslednji put bile pre punu deceniju i da je ona već godinama za oko 20 odsto niža, kao i da opšte stanje u društvu već uveliko utiče na sam rad novinara.

LJudi koji imaju decu primorani su da tezgare na nekoliko strana. Sve to utiče na kvalitet rada. Kada novinar ne bi razmišljao o tome koliko malo novca će primiti na kraju meseca i kako će preživeti, sigurno bi bio oslobođen dela pritiska, pa bi bio i kreativniji u svom radu. S druge strane, kako je pritisak za preživljavanjem veći, tako je veći i strah da se ne ostane i bez te male novinarske plate i šta god ko govorio to jeste podsticaj za autocezuru, iskren je Perković.

Istraživanje Centra za razvoj sindikalizma pokazalo je i da tri četvrtine novinara, bilo da su honorarci ili stalno

zaposleni, misli da je autocenzura među novinarima veoma raširena, samo pet odsto odbacuje tvrdnju o raširenosti autocenzure, dok je 22 odsto ispitanika neodlučno, a zarade svakako imaju veze sa tim.

Uz malo zaokruživanje dobijenih brojki, možemo da kažemo da bi dve petine novinara rado napustile novinarstvo i radile neki drugi posao. Isto toliko, dve petine, bi se opredelile za medij u kojem mogu slobodno da pišu bez obzira na status i visinu plate, dok bi jedna petina novinara zadržala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna, piše u zaključku tog istraživanja.

Zato novinara Velibora Petkovića ne čudi sve lošiji kvalitet medijskih sadržaja, a kako je rekao za Fairpress, i on smatra da visina plate u velikoj meri utiče na kvalitet rada. Kaže da je to najizraženije kod dugogodišnjih novinara, koji od svoje zarade ne mogu da prehrane porodice.

Oni rade sa manje snage i napora jer moraju da traže dodatne poslove. Vlasnici medija iskorišćavaju mlade novinare, početnike, koji na početku najčešće volontiraju, potom rade za minimalac i to traje i po deset godina, da bi na kraju odustajali i menjali profesiju. Strah od otkaza u medijima je sve vreme prisutan, ali i opravdan. Ako vrhunski Dušan Petričić (karikaturista sa kojim je dnevni list “Politika” nedavno raskinuo ugovr i obustavio emitovanje njegovih kritičkih karikatura u tom listu) može biti zamenjen, šalje se poruka da niko nije nezamenljiv. Jasno nam je da je poslodavac spreman da primi početnika, jer mu je bitno da popuni broj ljudi koji će obavljati posao. To je jedan od razloga zašto se novinarstvo svelo na PR. Radi se za vlast ili gazdu, zaključuje Petković.

Novinari rade puno, a za uzvrat ne dobijaju dovoljno

Istraživanje UNS-a o ekonomskom i profesionalnom položaju novinara, pokazalo je da su novinari neretko oni koji na svom poslu ostaju duže od osam sati dnevno. Konkretno, 51 odsto njih na poslu provodi do osam sati, a čak 32 odsto ispitanih je navelo da radi i duže od toga. Uprkos toj činjenici i prirodi posla koja sa sobom donosi produženo radno vreme, stres i čest boravak na terenu, trećina nema plaćene putne troškove i službeni telefon, niti ih poslodavac šalje na seminare ili druge profesionalne obuke.

Uz to, obračunavanje zarada, posebno novinarima honorarcima, često nije jasno definisano. Anketirani su jednoglasni da je neophodno utvrditi minimalnu cenu rada ispod koje honorarno angažovani ili stalno zaposleni novinari ne smeju biti plaćeni. Čak 83 odsto njih smatra da je potrebno utvrditi cenovnik rada, a tome se, na iznenađenje struke, protivi 5,6 odsto ispitanika. Protivnici uvođenjem jasnih cenovnika rada smatraju da je teško utvrditi kvantitativnu vrednost vesti ili tekstova, s obzirom na to da oni nikada nemaju jednak kvalitet. Kako smatraju, na primer eksluzivna vest ne može biti isto plaćena kao neka vest iz svakodnevice.

U tu grupu spada i sagovornik Fairpress-a Niko Perković. Iako je on stalno zaposlen, u “Dnevniku” u kojem radi ima i honoraraca, kojima su, kako kaže, honorari prilično ujednačeni i određuje ih urednik na osnovu učinka i svoje slobodne procene.

Mislim da je slobodna procena urednika za određivanje visine honorara potpuno u redu, pod uslovom da je sve postavljeno kako treba i da je urednik čovek koji to zaista zaslužuje da bude. Ipak više verujem u ljude nego u tabele. Smatram da tekstovi, pa čak iako su možda istog žanra ili dužine, ne nose svi istu težinu, kaže Perković.

Problem sa kašnjenjem isplata i rad na crno

Generalni sekrear UNS Nino Brajović, ističe da su za novinarstvo potrebne više kvalifikacije, nego za fizički rad u fabrici ili neku drugu sličnu struku, a uprkos tome plate su i dalje ispod proseka. On kaže da je materijalno stanje novinara veoma loše i da su zarade danas još niže nego kada je pomenuto UNS-ovo istraživanje rađeno pre dve godine.

Van Beograda novinari rade za plate i honorare koji su od 25.000 do 30.000 dinara. U Beogradu je plata malo viša, ali je i dalje veoma mala. Sada je situacija još teža, plate padaju i dalje, i što je još gore, često kasne po nekoliko meseci, a privatizacijom medija su mnogi ostali bez posla, kaže Brajović.

NJegovu tvrdnju o kašnjenju plata potvrđuju i ispitanici, kako UNS-ovog, tako i istraživanja o prekarizaciji rada novinara. Trećini ispitanika zarade kasni bar mesec dana, nekoliko meseci novac za svoj rad nije primilo oko 10 odsto novinara, a više od godinu dana novac čeka četiri odsto njih. Iako većina novinara zaradu prima na bankovni račun, brojni su oni koji pristaju na rad na crno, što poslodavcima omogućava da, zaobilažeći isplatu poreza i doprinosa, novinarima u svojim redakcijama celokupan novac isplaćuju “na ruke”.

O ovim problemima oglasila se i Evropska komisija. U svom izveštaju Komisija je navela i da su zbog pomenutih problema u Srbiji “novinari podložni političkim i ekonomskim pritiscima i uticajima i da su na programima javnih servisa uglavnom državni funkcioneri iz vladajućih partija i analitičari koji isto misle, dok je pristustvo predstavnika opozicije i kritičkih ili nezavisnih analitičara mnogo manje”.

Novosadski novinar Aleksandar Latas smatra da upravo zbog navedenog, nepravdano što autori pojedinih političkih emisija u Srbiji imaju izuzetno visoke plate. On ističe da svuda u svetu postoje televizijski novinari koji su zvezde i koji dobro zarađuju, a da su samo kod nas to neretko “razni opskurni likovi”.

Ne mislim tu na sve autore emisija, ima ih sjajnih. Međutim, mnoge naše talk show emisije, sa izborom redom istih gostiju, koji redom pričaju iste stvari i imaju konstantnu potrebu da opravdaju vlast, koja god ona bila, jednostavno isporučuju loš medijski sadržaj, pa tako i plata od 300.000 dinara ponekad deluje nezasluženo, smatra Latas.

Novinari sami moraju da se pokrenu i pomene svari na bolje

Evropska komisija je zaključila i da “sigurnost novinarskog posla treba da bude poboljšana, a medijska udruženja treba da ojačaju svoju ulogu u radnim pravima i zapošljavanju”. Međutim, sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Svetozar Raković, kaže da udruženja po samoj svojoj misiji ne mogu da izađu pred poslodavca i traže bolje plate za zaposlene, ali da su zbog lošeg stanja prinuđeni da se bave i sindikalnom politikom.

Porazno je što su ozbiljni profesionalnci, posebno u informativi, daleko potplaćeni. Činimo koliko možemo da pojačamo pritisak stalno zaposlenih da se sindikalno organizuju. Sindikati su neaktivni i nemaju snagu. Osim toga, i novinari sami kažu da u profesiji nema solidarnosti, jer strahuju za kakav-takav radni položaj i platu, pa nisu spremni da se javno angažuju, zaključuje Raković.

Iz NUNS-a podsećaju, a ranije pomenuta istraživanja potvrđuju, da većina novinara smatra da su oni sami najodgovorniji za stanje u medijima, te da ukoliko se ne pokrenu i ne solidarišu, neće uspeti da stvari promene na bolje.