„Trideset odsto sredstava za normalno funkcionisanje manjinskih medija bi trebalo da obezbedi matična država, trideset odsto država čija je manjina u pitanju i 30 odsto lokalna samouprava. Ostalih 10 odsto bismo zaradili od marketinga“, podseća na ideju koja je i ranije postojala Dragan Jovičić, direktor RTV Caribrod, medija koji polovinu programa emituje na bugarskom jeziku.

U sklopu ove medijske kuće su televizija, radio i dvojezični portal, a u integrisanoj redakciji je 15 zaposlenih. Na televiziji se dnevno emituju dve informativne emisije-naizmenično na srpskom i bugarskom u više termina, a na radiju su podjednako zastupljeni programi na oba jezika.

Radio televiziju Cariborod iz Dimitrovgrada je 2015. godine kupio Radioca Milosavljević. Od privatizacije do danas broj zaposlenih u ovom mediju je neznatno smanjen, uprkos ne baš dobroj ekonomskoj situaciji za medije u ovom delu Srbije, kaže Dragan Jovičić.

„Većinu novca zarađujemo na tržištu, od marketinga, a tu je situacija očajna. Najviše ima oglasa tipa „traže se radnici“, pošto je granica sa Bugarskom blizu. Ali i cene oglasa smo morali da prilagodimo ekonomskoj situaciji. Ovo su pasivni krajevi, stanovništvo je uglavnom staračko, a ozbiljnih privrednih subjekata skoro da nema. I ono što radi je na ivici opstanka“,  smatra Jovičić, dodajući da su zbog mlađe publike „izašli“ i na društvene mreže, ali mladi iz ovih krajeva brzo odu i više se ne vraćaju.

RTV Caribrod je ove godine konkurisala za medijske projekte i kod Ministarstva kulture i lokalne samouprave. Ministarstvo im je odobrilo 600.000 dinara za jedan projekat, a opština Dimitrovgrad 7.500.000 za dva projekta. Po Jovičićevim rečima, konkursi su im i najstabilniji izvor prihoda.

Nasuprot lokalnoj samoupravi,  pomoć od Nacionalnog saveta bugarske nacionalne manjine izostaje.

„Od Nacionalnog saveta bugarske nacionalne manjine poslednjih pet godina nismo dobili ni dinar. Oni čak ne raspisuju konkurse već direktno daju jednom mediju“, tvrdi Jovičić.

Veliki problem, kako navode u ovom mediju su i visoke takse koje televizije moraju da plaćaju REM-u, SOКOJU, a posebno izdvajaju JP Emisionu tehniku i veze. Smatraju da je taksa od 500 evra mesečno za emitovanje programa previše za lokalnu televiziju koja ima program na manjinskom jeziku.

Govoreći o uređivačkoj politici, ponavljaju da u ovim krajevima uglavnom živi starije stanovništvo, koje najviše gleda televiziju ili sluša radio. Publika je uglavnom zainteresovani za servisne informacije i zvanična saopštenja, naročito u „doba korone“. Interesuje ih koji su uslovi za prelazak granice, koje mere su na snazi. Od proleća, od kada se pojavio virus, kažu da im telefoni stalno zvone, a oni se trude da „zadovolje svoju ciljnu grupu“.

Takođe, kažu da imaju dobru saradnju sa lokalnom samoupravom, kao i sa vlasnikom medija i da ne trpe pritiske u svom radu.