Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Ljudi ne znaju ko je u pravu dok ne čuju onog ko nije u pravu

28.12.2020.

Deo javnosti mrzi, ne samo Vučića, nego i sve za koje im se čini da ne mrze Vučića koliko ga oni mrze. Moji hejteri ne uspevaju da nađu, niti čak traže, neke logičke mane u mom razmišljanju. Njihovi su napadi uvek na račun mojih fizičkih ili pretpostavljenih psiholoških osobina. I pravo govoreći, takvu mržnju smatram još malo pa komplimentom za analize i argumente na koje nema pravih odgovora
U opozicionim redakcijama vlada veća monolitnost i jedinstvo nego u provladinim medijima. Možda jer su ove druge redakcije starije i tu novinari nisu primani u radni odnos u vreme najveće polarizacije društva. Polarizacija u medijima je loša jer se zemljom širi duh hladnog građanskog rata, ocenjuje Ljiljana Smajlović, kolumnistkinja Nedeljnika i napominje da medije ne deli na „prorežimske“ i „slobodne“, odnosno „nezavisne“, već na provladine i opozicione.
Da li je Aleksandar Vučić mera svih naših medijskih polarizacija?
Širom sveta ljudi mnogo više učestvuju u političkim poslovima nego nekada. Svako na društvenim mrežama može da objavi ono što misli i da se uveri koliko ima istomišljenika. Sve je manje ljudi izvan tabora. U Srbiji je Vučić politički hegemon i svi se u odnosu na njega dele. Svi se napadi na njega do kraja personalizuju, pa se više napada njegova ličnost nego njegova politika. Sve se vrti samo oko njega. Protivnici ga predstavljaju kao dijaboličnog čoveka kog ne možeš da pobediš kod kuće, već mora da dođe neka spoljna sila da te od njega spasi. To je krajnje nesimpatično.
Ima li i naše, novinarske, odgovornosti što smo na te podele pristali?
Naravno. Deo smo istog procesa. Ako naš poslovni model zavisi od toga koliko oduševljene podrške možemo da dobijemo, novinari bi morali da budu neki nadljudi da se odupru tome. Pogledajte Tviter na kome je populizam najveći, tamo je najveći lov na ljude, tamo se organizuju hajke koje se onda prelivaju u medije. Novinari, koji su najistaknutiji u tom medijskom krstaškom ratu protiv vlasti, tamo dobijaju najveću popularnost. To vuče ljude u ekstremizam. Novinari nisu izvan toga, već se kuvaju zajedno u loncu sa celim društvom.
A da li i mi tako igramo po Vučićevom scenariju jer je u njegovom najboljem interesu da budemo podeljeni?
Lakše je voditi politiku kad unapred imate ljude koji su za i protiv vas. Naročito to odgovara Vučiću. A dok ima većinu koju ima, Vučić ne mora da brine o tome kako da okupi ljude oko sebe, da ih zbližava. Vučić je kao hegemon ubistven za opoziciju, koju je sveo na marginalnu grupu. A opoziciji je najviše u interesu da se popravi stanje u društvu, da se prevaziđu podele, da izađemo iz tog hladnog građanskog rata, da se pronađemo na onome što spaja veći broj ljudi, nego na onome što nas razdvaja.
Кažete da je u društvu atmosfera hladnog građanskog rata, a zastupate tezu da političari imaju pravo da kritikuju novinare. Da li time ohrabrujete Vučića da kritikuje medije iako su posle svake te kritike podele bar za pedalj veće?
To nosi tu cenu. Ali novinari ne treba da se predstavljaju kao tanane trske na vetru koje će da se poviju kad neko dune. Ako smo spremni na oštru kritiku vlasti, možemo i da očekujemo da nas oštro kritikuju. Protiv sam teze da političar ništa ne sme da kaže novinaru, toga na Zapadu nema, da se na oštru kritiku iz medija ne može reagovati oštrom kritikom. Teza da mi smemo svakoga da kritikujemo, a nas da ne sme niko, pretpostavlja da smo mi neki visoko moralni, nepristrasni arbitri, merila principijelnosti, dok su političari zli ljudi koji pokušavaju da prevare građane. Mi više nikoga ne možemo da ubedimo da su novinari nepristrasni i objektivni, to je nedostižan ideal. Moramo da se naviknemo na to da ljudi razumeju odakle dolazimo, da mi navijamo i da se razlikujemo samo po tome što neki od nas ne prikrivaju različite stavove i najbolje argumente druge strane.
Кad predsednik kritikuje novinare, pa čak i kad ih hvali, da li je to isto pritisak?
Šta znači pritisak? I mi njega pritiskamo.
Ali je on po Zakonu o javnom informisanju, kao nosilac javne funkcije, dužan da trpi kritiku?
Mi smo takođe dužni da trpimo kritiku. Oni među nama koji izlaze u javnost sa stavovima su, takođe, moćne javne ličnosti. Licemerno je od medija da govore - nas niko ne sme da dirne, jer delimo neku božansku pravdu u ime javnog interesa. Američka teza o potrebi slobode medija se zasniva na tome da su mediji isto tako moćni kao vlast. Linkoln je govorio – kad se promeni raspoloženje nacije, promeni se i vlast. Mediji imaju moć da menjaju to raspoloženje.
 Da li je fer porediti medijsku scenu Srbije sa američkom?
A zašto ne bi bilo fer? Zar se čitavo naše usklađivanje sa EU ne zasniva na tome da se poredimo kopiranjem drugih modela. Zašto onda ne bismo imali pravo da kritikujemo modele koje kopiramo i da vidimo da li ih kopiramo bolje ili lošije. Кritiku da se ne sme nešto porediti smatram dokazom licemerja u novinarstvu. Ljudi ne daju da se poredi samo kad im poređenja ne idu naruku, a kad im idu, onda kažu: „A u Japanu ministri daju ostavku kad voz zakasni“. Evo Trampa, koji tvrdi da su neprijatelji naroda, što čak ni Vučić ne govori. U početku su ga svi horski nagovarali da prestane da tvituje, da to nije „predsedničko ponašanje“. A mediji jesu bili njegovi neprijatelji i osnova njegove moći bila je u direktnom obraćanju milionima ljudi koji ga podržavaju. On nikad nije prestao da tvituje, kao što ni Vučić nikad nije poslušao licemerne pozive da bude umereniji.
Ako novinari nisu, kao što kažete, nežne trske koje će se poviti na vetru, kako odgovarate na optužbe da ste na prvoj liniji odbrane u medijskom krstaškom ratu protiv Vučića?
To je vrlo zanimljivo pitanje. Deo javnosti koji strašno mrzi Vučića besan je na sve, pa i na sebe, što ne može da nađe efikasan lek protiv njega. Taj deo javnosti ne trpi nikakvu kritiku svoje hejterske pozicije. Njima je Vučić fašista, diktator, sumanuti ludak. Mrzim taj preterani, pregrejani politički govor, pogotovo što pamtim da smo mi, koji smo bili protiv Miloševića devedesetih, na sličan način na mig Zapada učestvovali u njegovoj satanizaciji. Bile su to beskrajne tirade protiv njegove ličnosti, psiholoških osobina članova njegove porodice. Mene je sada stid što smo u nekoj meri u tome učestvovali. Odvratno mi je kad prepoznam taj obrazac. Prema tome, taj deo javnosti mrzi ne samo Vučića, nego i sve za koje im se čini da ne mrze Vučića koliko ga oni mrze. Moji hejteri ne uspevaju da nađu, niti čak traže, neke logičke mane u mom razmišljanju. Njihovi su napadi uvek na račun mojih fizičkih ili pretpostavljenih psiholoških osobina. I pravo govoreći, takvu mržnju smatram još malo pa komplimentom za analize i argumente na koje nema pravih odgovora.
Vidite li kod Vučića nešto loše?
Tu istu želju, koja postoji i kod opozicije, da se što je više moguće smanji broj neopredeljenih u društvu, a pritom mislim na broj onih koji bi podržavali neke mere vlasti, a neke kritikovali. I neću da ispadne da navodim vodu na svoj mlin, ali Vučić se u listu Politika odlučio na takvo uređivanje koje doprinosi podelama u društvu i koje ne traži rešenja da ih prevazilazi. U prvom uvodniku Vladislava Ribnikara pisalo je da je „zadatak nezavisne štampe da pravednom kritikom vladinoga rada potpomaže opoziciju“ ali i da „štiti vladu od neosnovanih napada opozicije“.
Vidite li kod opozicije nešto dobro?
 Кod opozicije je najbolje to što postoji. Neko mora da kritikuje vlast. Ako je demokratija moć običnog čoveka da natera vlast da mu polaže račune, onda nama bez opozicije nema spasa. Zato su opozicioni mediji toliko važni. Jer su veća opozicija od opozicije i to je kompliment našim kolegama.
Zašto kad pišete gledate na stvari kroz Vučićevu dioptriju, pa kažete da je za predsednika dobro da ima intelektualce kao što je Dana Popović, da za njega nije dobro da u Skupštini nema opozicije?
Nije to Vučićeva dioptrija. Ne postoji vlast kojoj ne treba opozicija. Ne postoji društvo u kome ne bi bilo dobro da se čuje glas Dane Popović, čak i ako nije u pravu. Uostalom, ljudi ne znaju ko je u pravu dok ne čuju onog ko nije u pravu. Najbolja stvar za vlast je da postoje snažne ličnosti čiji se glas čuje, i ima gde da se objavi.
Jeste li našli neki komentar ili autorski tekst koji bi mogao da bude objavljen i na jednoj i na drugoj strani podeljene medijske scene?
Кad čitam Danas i naiđem na tekst lekara iz Niša koji govori o „pacovima iz SNS-a“, mislim da to nije za objavljivanje i ja to ne bih objavila nigde. Inače, većina tekstova koji se ne koristi tom vrstom ljudožderske logike bi trebalo da se kao mišljenje objavi svuda. Neću da tvrdim da provladini mediji ne paze da objavljuju samo analitičare koji nisu otvoreni, besni protivnici vlasti. Ali naravno da je lakše doći do javnog prostora ako nemate reputaciju da zovete ljude pacovima ili, poput Srđana Dragojevića, „svinjskom fašističkom huntom“.
Ako se o istom događaju različito izveštava, gde na kiosku može da se kupi istina?
Istina je nešto što se utvrđuje kad pročitate više izvora i sučelite više mišljenja. Novinari strahovito potcenjuju građane. Nisu ljudi tako nevešti kako mi zamišljamo, oni instinktivno znaju gde im je interes. Nas kao društvo upravo spasava to što imamo veoma pronicljivu javnost koja je zapamtila koliko je puta nasamarena. To potcenjivanje pameti običnog sveta mnogima se osvetilo.
 
Tekst je nastao u okviru istrživačkog projekta THINК-a „Srbija u razbijenom medijskom ogledalu“ koji je podržao Ministarstvo kulture i informisanja.
Uvek igramo po zapadnom scenariju
Da li možda mediji igraju i po scenariju zapadnih sila koje preko podeljenih i ostrašćenih medija upozoravaju da pritisak na Srbiju može da se pojača svaki put kada vlast pokaže nekooperativnost?
Ogromna je moć Zapada, uvek igramo po njihovom scenariju na neki način. Svi naši lideri moraju da vode politiku u datim okvirima, da vode računa o tome da zemlja ponovo ne napravi neprijatelje od najjačih sila na svetu. Pre Vučića vlast godinama nije govorila da je NATO bombardovanje bilo agresija. On je korigovao državnu retoriku, to mu je koristilo u našoj javnosti, a nije ga preterano koštalo na Zapadu. Svi naši političari igraju na toj žici. Trude se da ne antagonizuju najmoćnije države sveta, a da istovremeno daju oduška nekom nacionalnom osećanju. Razlike su u nijansama, ali zato što je Zapad toliko moćan, meni je odvratno to stalno pozivanje Zapada da ovde odigra ulogu dues ex machina.
Zavidim Draži Petroviću na samouverenosti
Pošto je drugi sagovornik Dragoljub Petrović, urednik Danasa, šta je njegov novinarski greh, a šta kod njega cenite?
Dopada mi se to što je duhovit. Ako ljudima na nečemu zavidim to je na duhovitosti. Ne dopada mi se to što uređuje važne opozicione novine kao da je politika pitanje borbe između dobra i zla, pri čemu smo „mi“ dobro, a „oni“ zlo.
Oni koji s njim rade kažu da cene to što je hrabar, što ne kalkuliše i što redakciju brani kad je napadaju?
Pretpostavljam da je to tačno, ali on ima samouverenost čoveka koji zna da je sto posto u svemu u pravu. Zavidim mu na tome. Postoji više od jednog legitimnog političkog izbora, ljude koji se sa vama politički ne slažu ne smete da tretirate kao manje vredne poštovanja ili moralno deficitarne. 
IZVOR: NIN