Nema slobode medija ako novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha

Članica Saveta REM-a u pismu ministru kulture prepisivala delove teksta sa Cenzolovke

26.09.2018.
Zekić

Nekoliko pasusa u obraćanju Olivere Zekić ministru Vladanu Vukosavljeviću doslovno je kopirano iz teksta Maje Divac objavljenog na Cenzolovci pre dve i po godine. Istovremeno je izbegla delove teksta koji joj u toj diskusiji ne idu u prilog.
Tačno je da evropska, kao i svaka druga medijska regulativa koja počiva na demokratskim vrednostima zabranjuje a priori kontrolu programa, jer takva kontrola znači cenzuru. To sasvim jasno stoji u evropskim dokumentima:
’Regulatorni organi ne treba da vrše a priori kontrolu programa i stoga kontrola emisija treba da usledi posle njihovog emitovanja.’ (Preporuka br. R (2000) 23 Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radio-difuzije.)“
Ako se ne sećate, odlomak je ovo iz autorskog teksta urednice PG „Mreža“ Maje Divac „Koga štiti REM: Da li su interesi komercijalnih televizija važniji od prava dece?“, objavljenog na Cenzolovci 12. februara 2016. godine.
Dve godine i nešto više od sedam meseci kasnije, ovaj odlomak, a i neki drugi iz istog teksta poslužili su, na veliko iznenađenje autorke, kao argumenti u diskvalifikaciji ideje ministra kulture Vladana Vukosavljevića (pa i njega samog) da je rijaliti programima mesto na plaćenim kanalima.
„Zaboravnost“ članice Saveta
Znate već kako se sve dalje odvijalo: ministar je najpre promptno od vlasnika TV Pink Željka Mitrovića dobio, mnogi će se sigurno iznenaditi – otvoreno pismo, dok su ga, očito, povređene kolege iz resora odbrane i unutrašnji poslova, ali i predsednica Vlade istovremeno morali podsećati na to da se dobro zna ko je uveo rijalitije u srpske domove: Dragan Đilas, naravno.
Verbalni napadi na ministra rasplamsali su se nakon što je u jednom gostovanju na TV pomenuo REM, posle čega je, nije bilo drugog, morala da odreaguje članica Saveta tog tela Olivera Zekić, u prvom cugu procenivši da je zapravo želja ministra da bude „udbaški komesar“ te da sprovodi „kultur-fašizam“.
Usledilo je i otvoreno obraćanje Olivere Zekić ministru Vukosavljeviću – „ministru bez kose“, kako ga oslovljava – sa sajta Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Svega tu ima, i da ministar pokušava da uvede cenzuru, i da je neznalica, te da bi, logično, grdno prošao ako bi se jednog dana uvela „novčana kazna za katastrofalno neznanje“.
Ministar, recimo, nema pojma o tome da je u Srbiji „i u svim civilizovanim zemljama“ cenzura zabranjena, piše Olivera Zekić, a zatim poentira:
„Uostalom, Evropska (sic!), kao i svaka druga medijska regulativa koja počiva na demokratskim vrednostima zabranjuje a priori kontrolu programa, baš zato što takva kontrola suštinski znači cenzuru.
To sasvim jasno stoji u evropskim dokumentima:
’Regulatorni organi ne treba da vrše a priori kontrolu programa i stoga kontrola emisija treba da usledi posle njihovog emitovanja.’ (Preporuka br. R (2000) 23 Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radio-difuzije.)“
Iako su ovi navodi gotovo u reč identični onima iz teksta Maje Divac objavljenog 2016. godine, Oliveri Zekić, međutim, ne bi sledovala famozna novčana kazna za neznanje: znala je očito odakle potiče citat, ali je, eto, zaboravila da to istakne.
Kao i za još neke prenete delove teksta koji su se našli u njenoj epistoli ministru kulture.
Olivera Zekić plagira samo šta joj odgovara
 Lako je, izgleda, napasti ministra koji se usudi da pomene REM i rijalitije (i) tuđim citatima napasti, ali nije lako odgovoriti na pitanje Cenzolovke otkud ti citati u pismu čija je intencija valjda bila da se izrazi autentično nezadovoljstvo istupima ministra. Od Olivere Zekić, takođe, do objavljivanja ovog teksta nismo dobili ni odgovor na pitanje da li je od Maje Divac uopšte zatražila dozvolu za prenošenje delova njenog teksta.
Nije, odgovorila nam je zato Maja Divac.
„Olivera Zekić nije tražila dozvolu za prenošenje delova mog teksta“, ističe za Cenzolovku Maja Divac i otkriva da je plagirane delove svog teksta otkrila pripremajući tekst, opet za Cenzolovku, baš o aktuelnoj polemici u javnosti o rijaliti programima.
„Ali bilo bi sasvim dovoljno da je u svom tekstu navela odakle je preuzela te rečenice ili precizirala ko je autor tih rečenica, isto kao kada pišete naučni rad pa uzimate citat iz nekog drugog rada/knjige. Uostalom, mogla je da svojim rečima formuliše istu ideju ukoliko je sama proučavala evropsku medijsku regulativu po pitanju uloge regulatornog tela, načina regulisanja programa u kojima se krše ljudska prava i ljudsko dostojanstvo i koji su štetni za razvoj maloletnika.“
Ovako je, dodaje Maja Divac, bez navođenja izvora, prepisala određene rečenice iz teksta objavljenog na sajtu Cenzolovke 12. februara 2016, „i stavila ih u kontekst koji joj je bio potreban da potkrepi stav koji je iznela u svom pismu“.
Olivera Zekić od Maje Divac prepisuje doslovce još neke delove, ali ponovo sebi dopušta malu intervenciju u izvornom citatu:
„U skladu sa stavom o neprihvatljivosti a priori kontrole programa, donošenje obavezujućeg uputstva o proterivanju konkretnih TV emisija (npr. ’Parova’, ’Velikog brata’, ’Farme’ – „Zadruge, ubacuje Zekić umesto potonje) ili određenog televizijskog žanra (npr. rijaliti programa) u kasne večernje termine, ne bi bilo u saglasnosti sa evropskom medijskom regulativom.“
„Regulativa se po pravilu ne donosi za pojedinačne emisije ili žanrove, jer takva vrsta postupanja, bez obzira na to što je u nekom trenutku pravi lek za postojeći problem, može lako da sklizne (’hajde to da ponovimo’, dodaje Olivera Zekić) u cenzuru.“
U pisanom obraćanju ministru Vukosavljeviću volšebno je, međutim, izostavljen deo u kome Maja Divac povlači distinkciju između a priori kontrole programa i a priori regulacije programa, a to sve prethodi plagiranom citatu:
„Kontrola programa a priori, međutim, nije isto što i a priori regulacija programa, koja praktično čini okosnicu rada regulatornih tela za elektronske medije. Zadatak regulatora baš i jeste da unapred donosi opšta pravila ponašanja koja će važiti za sve audiovizuelne programe i usluge. Da nema regulacije a priori, medijski regulator bi se našao u ulozi saobraćajca koji po svom nahođenju treba da uvede red u saobraćajni haos u kome niko od učesnika ne poznaje nikakva pravila.“
IZVOR: "Danas"